Promenio je šest država, stajao u šupi sa cevima za grejanje, preživeo okupaciju i 30 rana. I ostao simbol Beograda…: Ovo je priča o našem Pobedniku

4
Foto: Profimedia

Po završetku Prvog balkanskog rata koji je zaključen Londonskim sporazumom, Kraljevina Srbija bila je slobodna, srećna, ali ranjena. Više od 230.000 vojnika, raspoređenih u deset pešadijskih divizija sa oko 250 topova, krenuli su u konačno oslobođenje od Turske a njihova žrtva u tom trenutku bila je prepoznata i cenjena.

Predsednik opštine Beograd Ljubomir Davidović i njegovi saradnici želeli su da im pokažu zahvalnost u ime svih građana i doneli su odluku o podizanju spomenika Pobedi.

Ivan Meštrović dobio je zadatak da napravi spomenik, a njegova zamisao bila je vrlo kompleksna.

Želeo je da izvaja četiri lava, na čijim leđima bi stajala fontana iz koje bi izlazio petostepeni stub – simbol “petvekovnog ropstva” – na čijem vrhu bi stajao kip pobednika. Snažan ratnik, sa mačem u desnoj i sokolom u levoj ruci.

Meštrovićeva radionica je bila gimnastička sala u Školi kod Saborne crkve. Na fontani je radio sve do početka Prvog svetskog rata, kada je kao građanin Austrougarske bio prinuđen da napusti Beograd. Njegov dotadašnji rad bio je potpuno uništen u ratu, a nabavljen mermer je upotrebljen u neke druge svrhe.

Kip Pobednika je tada prvi put pobedio. Pobedio je okupaciju jer je Meštrović svoju zamisao poslao u Češku na izlivanje.

Po završetku rata pričalo se da je Meštrović na Markovom trgu u Zagrebu govorio o Srbiji “kao pijemontu”, ali ni to ni prijateljstvo sa regentom i potonjim kraljem Aleksandrom, nisu mnogo pomogli protiv brojnih kritika tadašnjih Beograđana.

Spomenik je trebalo da bude postavljen na Terazijama, ali ljudi nisu želeli da u centru grada imaju spomenik nagog muškarca. Takav puritanski stav pogodio je i autora.

Pričalo se, a tragove o tome ostavio je i Gustav Krklec, da je Meštrović smatrao da spomenik može da bude postavljen na Terazijama, ali da mogu da ga odnesu i tamo gde je do tada stajao – u šupu. Njegova želja bila je samo da završi projekat onako kako je planirano.

Na kraju je 1928. godine postavljen u Gornjem gradu Beogradske tvrđave. Odatle je 91 godinu bio kao čuvar srpske prestonice. Nisu puritanci dozvolili ni da bude okrenut prema starom gradu, ali je bio tu kao simbol grada po kojem su mnogi prepoznavali Beograd.

I pored 30 ožiljaka zadobijenih od gelera i metaka tokom Drugog svetskog rata, stajao je postojano kao sinonim za pobednički, beogradski duh.

Promenio je šest država, stajao u šupi sa cevima za grejanje, preživeo okupaciju i 30 rana. I ostao simbol Beograda.

Danas je sklonjen. Na određeno vreme, kažu.

Nema sumnje da će ponovo pobediti.

4 KOMENTARA

  1. Нема сумње… ? Ви као да не знате Весића, па тај је и калдрму у Скадарлији уништио.

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime