Kako pisati o tragediji koja se desila 3. maja u 8.40 u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“?
Kako govoriti o događaju zbog kojeg smo zanemeli i za koji smo duboko u sebi verovali da ne može da se desi iako smo se plašili da ipak može da se desi zbog postepenog narastanja nasilja oko nas?
Kako rečima na papiru ili ekranu biti uz dušu naših sugrađana koji su najviše pogođeni, kojima je dosadašnji život prekinut i koji su iznenada doživeli najdublju tugu zbog gubitka najbližih?
Kako ih rečima zagrliti da imaju osećaj da nisu sami u svom gubitku i da neće biti sami u tugovanju i traganju za načinom da nastavimo život uprkos svemu?
Kako da se svi okupimo oko njih u narednim danima i godinama da im pomognemo da žive sa prazninom u srcu?
Ne treba da se bavimo političarima koji su uveli dan pauze u nacionalnu žalost. Niti treba da obraćamo pažnju na poruke političara koji nisu došli da se pridruže građanima u bdenju i izražavanju tuge
CEO TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 11. MAJA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU DOSTUPNOM NA NSTORE.RS
Tagovi
