Priča o “plavom čuperku” i jednoj Češkoj koje više nema

0
Credit line: Denisa Hamerníková / CNC / Profimedia

Sećanje ume da se izliže na nekim mestima, kao svaka stara traka, a za ovu anegdotu izlizalo se baš kod vremena i mesta. Bio je, to je sasvim sigurno, jedan politički skup na kom je Đorđe Balašević bio podrška Borisu Tadiću i još je sigurnije da je tom prilikom pričao kako su zajedno jeli štrudlu i gledali utakmicu Evropskog prvenstva između Holandije i Češke.

Balašević je, a to je u ovoj priči najsigurnije, umeo sa rečima bolje od većine drugih, pa je govoreći o toj situaciji iz dvorišta Cvijićeve ulice u Novom Sadu, bez reči spomenuo i češku demokratiju i to da je Tadić “običan čovek koji voli dobar fudbal” i to da on sam ne voli kada mu neko smeta dok se na televiziji prikazuje klasik, pa makar bio i predsednik.

“Ona je bila orhideja baš tamo gde je to retkost. Da se zadesila negde gde sve vrvi od orhideja, sigurno bi bila neki potpuno drugi cvet”, napisao je Balašević drugom prilikom.

Malo je boljih opisa te utakmice koju je gledao sa Tadićem 19. juna 2004. godine, iako te reči njoj nisu bile posvećene.

Vodio je tim Dika Advokata 2:0, Sedorf i Hejtinga bombardovali gol Petra Čeha koji tada još uvek nije nosio masku, a da je bilo VAR tehnologije, dunuo bi sudija makar jedan penal za Holandiju. U jednom trenutku Baroš preseca pas, uleće u kazneni prostor, udara lažnjak i asistira Koleru pred praznim golom.

U drugom poluvremenu Nedved pleše, Nedved hvata volej, pa pomera Van der Sara iz ležišta iz slobodnog udarca, pa meša čitavo desno krilo holandske odbrane, pa između Baroševog izjednačujućeg i Šmicerovog gola za preokret pravi potez za pamćenje.

Stvar je na nivou pretpostavke i ne bi je trebalo ispitivati jer je tako lepše, da Van der Sar verovatno i dalje ima traume i budi se slomljen kada mu u san dođe onaj šut sa trideset i više metara koji mu je samo prozujao pored glave i tako jako opalio u prečku, da na traci sećanja ne može biti ni jedne izlizane sitnice.

I vreme i mesto i položaj tela i izraz lica, sve je tu. Plavi čuperak naročito.

Istina, tu je pesmu napisao jedan drugi – ili je tačnije reći prvi – vojvoda Vojvodine, a da nije ni znao da će njegova pesma igrati fudbal u Italiji ili biti kapiten jedne reprezentacije.

I nije u pitanju bila Sanja iz 6A, ali je taj plavi čuperak uspevao da u glavama protivničkih igrača izmeđa i rotkve i romboide i note i piramide i gradove i tropsko bilje… I od svakog opasnog odbrambenog igrača pravio je tunjavka i nespretnjaka.

“Dečak koji nema budućnost”

Kada je Nedved 1992. godine debitovao za Spartu, Karol Dobijaš, koji je sa Čehoslovačkom 16 godina ranije u Beogradu postao prvak Evrope, napisao je u svojoj kolumni – ko mu je dade – da je Nedved “dečak koji nema budućnost”.

Dobijaš je verovatno godinama kasnije, kada je Nedved kao najvredniji igrač Sparte briljirao u češkom prvenstvu i kada je u polufinalu Evropskog prvenstva 1996. godine sam pobedio Francusku, pričao svima kako se šalio i kako nije tako mislio, ali više nije bilo važno.

Dečak “koji nema budućnost”, imao je divnu stvarnost, kao deo sjajnog češkog tima sa Bergerom i Poborskim, kao deo šampionskog Lacija.

A onda je, kada je vreme prošlo, a on prešao u drugi šampionski tim, na pruge, Nedved sam postao Češka.

Iako je 1996. na Evropskom prvenstvu došla do finala, ostaće uvreženo verovanje da je osam godina kasnije, iako zaustavljena korak ranije, Češka bila bliže trofeju.

Milenijalci nemaju potrebu da kao njihovi dedovi pamte sastave timova napamet jer Google za nekoliko sekundi podseti zaboravne, ali taj tim Češke nije tako lako zaboraviti.

Čeh na golu, u odbrani Grigera, Ujfaluši, Jiranek, Jankulovski, ispred njih jedan zadnji vezni – Galašek, i u rombu sa njim Poborski, Nedved i Rosicki. Ispred svih Baroš i Koler.

Ta je Češka bila spoj prošlosti i budućnosti, tim koji igra brzo, atraktivno i koji treperi u ritmu Nedvedovih plavih čuperaka. A treperili su. Turnir su otvorili pobedom protiv Letonije, a remi Nemačke i Holandije im je odlično legao. Onda u drugom kolu, u terminu od 17 časova Letonija i Nemačka odigraju bez golova i duel protiv Holandije postaje zapravo utakmica za prvo mesto u grupi.

Ko pobedi ići će na Dansku, a posle njih na Francuze ili Engleze, ali kao da je važno, kada hoćeš da budeš prvak Evrope moraš da pobediš sve.

Te večeri protiv Holanđana, Češka je zaista izgledala kao da može da pobedi sve, a Nedved kao najbolji igrač u Evropi.

Pala je potom Danska, ali nije došla Francuska, ni Engleska, to je već od ranije bilo jasno, nego Grčka i sa njom stvari koje se događaju jednom u životu. I koje su se baš jednom u životu dogodile upravo Češkoj. Trajanos Delas je postigao gol u produžetku, snašao se u peterčevom petercu i to je bio poslednji put da smo videli Češku kakvoj smo se radovali.

I poslednji put, iako će odigrati još mnogo utakmica dok ne postane direktor kluba koji je zavoleo, da su plavi čuperci Pavela Nedveda i uz njih čitav tim, treperili uz toliku strast.

Možda bi bolje bilo da je Balašević na onom nekom predizbornom mitingu, čije su se vreme i mesto izbrisali sa trake sećanja, upozorio i podsetio na slučaj Gustava Husaka, koji je jedan dan “verovao da se može živeti u skladu sa svojim osećanjima i istinom”, a već drugi dan postao vođa prosovjetske, izdajničke vlade.

Možda bi češka politička lekcija o tome kako čovek može postati svoja suprotnost bila važnija gostima na tom mitingu, ali Balašević je – šta god mu spočitavali – bio umetnik, a ne političar.

A Pavel Nedved i ona samo njegova Češka, čast svima ostalima, bili su umetnost.

Danas, kada Češka otvara svoju novu priču na Evropskom prvenstvu, kako je to Balašević rekao za nekog drugog, Nedved može biti sasvim zadovoljan načinom na koji nam nedostaje.