Priča o novoj Zvezdi, „slučaju Mirka Ivanića“, o sreći i o fortuni: Zašto nema Lige šampiona i koliko je to loše?

Pišući priče o evropskoj Zvezdi u Ligi šampiona, kroz razgovore sa bivšim stručnim štabom, uvek smo dobijali odgovor da je elitno takmičenje lepo, blještavo, uzbudljivo, ali da zahteva od srpskog šampiona da se pruži više nego što je dug (ne „dug“ kao finansijska obaveza, tu se već dovoljno opružio).

Liga Evrope je prava mera, bio je komentar i navijača nakon nekoliko teških poraza Crvene zvezde u Ligi šampiona. Ipak, ispadanje crveno-belih od Omonije u ovogodišnjim kvalifikacijama za Ligu šampiona zabolelo je one koji su pomislili da je 12 prolazaka dalje u 12 dvomeča posledica puke sreće.

Jer sreća se, ona sportska, zaslužuje i to se konačno videlo i tokom penala u Nikoziji.

Oni koji su verovali da je sreća glavni razlog uspeha crveno-belih, nisu razmišljali o tome da je svaki put kada se napravi važan korak u Evropi, to trebalo iskoristiti da se iz toga izvuče korist. Pardon, da klub iz toga izvuče korist.

Paradoksalno je da je ekipa koju je predvodio Vladan Milojević posle Krasnodara ubedljivo kvalitetniji tim od onog koji je istrčao na teren protiv Omonije. Trenutno je u timu crveno-belih otpuni disbalans u linijama, gde u veznom redu igraju odlični fudbaleri koji su u stanju da isporuče ono što se od njih traži – Katai, Ivanić, Kanga i Ben – a u špicu i na bekovima, postoje ozbiljni problemi. Napadač je doveden doslovno pet dana pred „utakmicu sezone“.

Zato je poraz u Nikoziji još bolniji, jer je Crvena zvezda i pored problema koje ima bila bolji rival. Bilo je dosta šuteva sa distance, ali to je bio i logičan izbor premda je Kangi, ali i Kataiju to jedno od jačih oružja. Jeste Gabonac prelazio granicu dobrog ukusa, ali ako se setimo Sparte i Krasnodara, jasno je da za to ima kredibilitet.

Zvezda je imala veliki broj proboja po boku, a nekoliko centaršuteva (po pravilu Rodićevih) koji šišaju travu, otvarali su najčešće Benu prilike da natrči na loptu i pošalje je u mrežu. Bio je neprecizan ili blokiran. Rodić je odigrao iznad granica mogućnosti, ali na nesreću crveno-belih, igralo se 120 minuta.

Ne na nesreću, pre bi se reklo – greškom crveno-belih. Bili su bolji rival, ali nisu izgledali kao tim koji želi da pobedi i završi posao.

Omonija je imala jedan veoma opasan šut, koji je Borjan uspeo da odbrani. I imala je gol. Kada na YouTube ukucate ime Žordija Gomeša jedna od stvari koje prvo zapadaju za oko jeste to da često šutira u gol direktno iz kornera. Činjenica da je igrač stajao na prvoj stativi kaže da je neko te snimke pogledao. Druga činjenica, da se Borjan i Gobeljić nisu sporazumeli, dovela je do gola.

Dakle, Zvezda je primila gol iz sopstvene greške, posle direktnog šuta u gol iz kornera i nije iskoristila prilike koje su joj pružene da materijalizuje svoje komparativne prednosti.

Igrači su u produžetku izgledali iscrpljeno, dobar broj njih je igrao pod lekovima i to kad se zbroji, Zvezda je nespremnija ušla u penale, a delovalo je da ih sama priželjkuje.

Nije se dogodio Kopenhagen jer se takve večeri u životima navijača pojavljuju poput Halajeve komete, a nije se dogodio ni Radovan Pankov.

U seoskom fudbalu se kaže da ne može penal da izvodi neko ko nema „dva odlaska u toalet“ kluba za koji igra, a narodna je mudrost nešto čemu bi „narodni klub“ morao da se okrene.

Ima i ona – „mudrom junak konja voda“.

Tako je u prethodnim sezonama Crvena zvezda „junačkim partijama“ sačuvala navijačima veru u to da ljudi u odelima znaju šta rade.

Utakmica na Kipru, bila je pokazna vežba koje su Zvezdine mane i na čemu bi trebalo raditi. Kada se Milojević povukao, govorilo se o tome da je neophodna sveža krv. Novi trener je to doneo – drugo je pitanje šta je promenom izgubljeno – ali izgleda da nije do krvne slike.

„Slučaj Mirka Ivanića“ je metafora nove Zvezde. Fudbaler koji je svojim igrama kod Vladana Milojevića izazivao burne kritike javnosti i koga su ljudi u odelima ponižavali opkladama koliko će pogoditi slobodnjaka posle dva sata trčanja, ostvario je najveći napredak pod trenerskom palicom Dejana Stankovića.

Vidi se da imaju poverenja jedan u drugog i to Ivanić svojim igrama pokazuje. Ipak, neophodno je da Stanković na taj način utiče i „stvori“ još nekoliko Ivanića u svojoj ekipi.

Ako ste posvetili pažnju Dejanu Stankoviću tokom utakmica koje igra njegov tim, verovatno ste stekli utisak da bi trener crveno-belih, samo da može, ušao u teren, uklizavao, trčao, branio, da ima želju veću od sopstvenog strpljenja. U najvažnijim utakmicama od kada je došao na klupu, ta energija koju je preneo na tim – a koliko ste prvih trenera videli da čekaju igrače na zagrevanju, da svakom od njih prilaze i pružaju podršku – nije bila dovoljno dobro kanalisana.

I to će biti najvažniji zadatak Zvezde u plej-ofu za Ligu Evrope, svejedno da li će putovati u Jermeniju ili u Sloveniju.

Moraće da se postavi kao tim koji i svojom daljom, ali i svojom bližom istorijom zaslužuje duboko poštovanje, moraće da što je bolje moguće u ovim uslovima izbalansira linije, moraće da bude konkretnija na svim delovima terena.

Ako tako ne bude, pričaće se da je neko ranije istrošio svu sreću, iako sreća nema mnogo veze sa nizom loših odluka. A na Kipru smo videli da nema ni Fortuna.

Elektronsko (PDF) izdanje Nedeljnika (br. 453), od 17. septembra