„Priča o njemu je priča o vremenu čije pouke i danas imaju vrednost“: Čedomir Antić piše o Milovanu Antiću, pioniru nuklearne medicine kod nas (o svom dedi)

Godina 1919. važna je za ovu priču.

Za srpski narod, bila je to druga mirna godina u deceniji. Tokom te godine ujedinjena jugoslovenska monarhija dobila je međunarodno priznanje. U Beogradu je osnovan Medicinski fakultet, a u Sarajevu Demokratska stranka.

Obe ustanove važne su za junake ove priče.

Dvadeset sedmog novembra, po novom, te godine prihvaćenom kalendaru, u selu Krupac pored Pirota rodilo se prvo dete – Milovan Antić. Kada je šest godina kasnije pošao u školu Milovan je imao četrdeset drugova i drugarica. U razredima (1918, 1917, 1916. godište) bilo je po dvoje ili troje dece.

Milovan će sa ocem i bratom 1930. godine preći u Beograd. Tamo će živeći u siromaštvu studirati Medicinski fakultet. Otići će odatle u rat, zaposliti se na Vojno-medicinskoj akademiji, osnovati današnji Institut za nuklearnu medicinu, stvoriti porodicu i 1992. godine umreti – da bi ga njegove kolege kasnije počastvovale ustanovljavajući nagradu koja nosi njegovo ime i redovno je dodeljujući već četvrt veka.

Autoru nije namera da ovde hvali Milovana Antića i ističe njegove zasluge. Takvih ljudi uvek ima, a kada je jedan narod na putu uspona – ima ih nešto više.

Pojedinačno, oni znače direktnim potomcima, možda onima koji rade na poslovima koje su oni nekada obavljali, dok za naciju i svet oni uglavnom postoje samo kolektivno. Želja mi je da o njemu pišem zbog jednog vremena koje je za Srbiju važno, čije pouke danas imaju veliku vrednost. Tek na drugom mestu, reč je o ličnom ponosu.

KRUPAC, „PROKLETO SELO“

Selo Krupac, govorili su stari, bilo je u davnini veće od obližnjeg Pirota. Istorija ga je poslala putem manjeg značaja. Uz Bugarsku granicu, ono je bilo periferija države za koju su Pirot i Ivanjica bili činovničke nedođije i kazne.

Narod veran srpstvu ustajao je u 19. veku protiv Turaka, a u slavu kneževa Obrenovića. Mada, niški je episkop, egzarhista i Bugarin, prilikom zdravice u čast oslobođenja i kneza Milana nazdravio kneginji Aleksandri i kneževiću Natalionu – umesto obratno. Stevan Jakovljević zabeležio je kako je Krupac „prokleto selo“, u kome je 1915. u bugarskom prepadu poginulo stotinu srpskih vojnika.

Milovanov otac Radisav rođen je 1900. godine. Prezivao se Tašić, jer mu se Taša zvao deda. Otac mu Anta bio je neupadljiv po svemu osim po visini – Milovan mu je pozivajući se na nečija sećanja pripisivao dva metra visine. Nosio je starinske turske čakšire. Unuci su ga se sećali po sinovljevoj kritičnosti – navodno je voleo da pije, sećali su se i da je jednom bio u potrazi za ribom iz Nišave. Sušta suprotnost vrednom sinu Radisavu. Radisav je imao 17 godina kada su Bugari, za odmazdu zbog Topličkog ustanka, sve muškarce iz sela odveli u logor u primroski grad Varnu. O ropstvu uglavnom nije govorio, Bugare nije voleo. Tek što se vratio kući mobilisan je u vojsku Kraljevine SHS. Otac Anta ga je prethodno odveo na vašar gde su isprosili od njega malo stariju devojku Kosaru iz bogate porodice Popović. Radisav je otišao sa svojim konjem u jedinicu, a osam meseci kasnije rodio mu se sin – Milovan. Tokom dve godine borio se protiv albanskih odmetnika. Jednom je odsustvovao i 1921. rodio mu se drugi sin, Svetislav.

Od 1921. do 1930. Radisav je pokušavao da obnovi seosko gazdinstvo. Rodila mu se i ćerka Hristina. Brat Desimir i njegova žena Rusanda odlučili su da se izdvoje iz domaćinstva. Taj proces, koji su na severu u starim srpskim krajevima odvijao pola veka ranije, potpuno je upropastio braću. Odgovorni i ozbiljni Radisav pokušao je da se bavi trgovinom, ali to nije bilo za njega. Do kraja decenije bio je dužan 10.000 dinara. Bila je to plata za pet sedmica rada predsednika vlade ili generalnog sekretara ilegalne KPJ, ali je reč bila o 1.000 nadničarskih dnevnica koje bi ne trošeći ništa mogao da zaradi i otplati za tri godine. Opstati sa takvim dugom na selu, bilo je, u to vreme nemoguće.

DOLAZAK U BEOGRAD: U VLADI IMA JEDAN PIROĆANAC…

U vladi Petra Živkovića našao se tih godina jedan Piroćanac i to je kao svoju priliku video Radisav. Sa sinovima je otišao u Beograd. Narednih godina radio je kao poslužitelj u jednoj beogradskoj pošti. Živeli su teško, jedno vreme na krovu i na tavanu poštanske zgrade. Kasnije su na kraju grada, na Dušanovcu, iznajmili jednu sobicu. Milovan se nije snašao u Drugoj muškoj gimnaziji. Došao je iz seoske škole u kojoj je bio odličan đak, ali učenike u njoj nisu spremali za gimnaziju. Kada je pripremajući se da pođe za Beograd tridesetogodišnji Radisav pitao je učitelja šta savetuje u vezi sa Milovanovim daljim obrazovanjem. Najveći krupački autoritet je suvo rekao: „Milovan je jak, velik dečak. Neka bude kovač, selu je takav potreban.“

Radisav je, međutim, verovao u obrazovanje. Nije ga obeshrabila činjenica da mu je uplakani jedanaestogodišnjak pobegao već na stanici u Beogradu, željan da se vrati majci u selo. Jedva ga je pronašao. Nije ga tukao, ali mu je rekao da povratka više nema. Nisu ga obehrabrile ni loše ocene koje je dečak počeo da dobija u školi gde su se smejali njegovom govoru, seoskoj odeći, skromnom znanju. Naprotiv, sinove je u prvo vreme pratio u školu, a još mnogo sedmica kasnije je tiho, iz prikrajka nadzirao njihovo kretanje. Učio je zajedno sa njima. Milovan je u prvo vreme imao dobre ocene samo iz matematike. Kasnije je uspeo da postane jedan od najboljih učenika u razredu. Sledeće godine je i Radisav upisao gimnaziju kao vanredni učenik. Život u Beogradu je bio težak, ali za Radisava, Milovana i Svetislava bio je to svet velike prilike i uspona.

Radisav se nije ustezao da radi. Težak i ponižavajuć posao protezao se i na pomaganje supruzi upravnika pošte oko organizovanja slave. Milovan se sećao kako je čekajući da otac završi sa radom tamo, u kuhinji, po prvi put u životu jeo mleveno slavsko žito, kod njih u selu je služeno u zrnu. Radisav je verovao da treba živeti što skromnije, živeći razdvojen od Kosare koja je u Krupcu držala domaćinstvo i gajila ćerku, kuvao je i održavao domaćinstvo, a ponekad bi sinovima rekao kako „stomak nema prozor“.

Završivši nekako niže razrede gimnazije, Radisav je uspeo da postane činovnik u pošti. Godine su bile potrebne da vrati dugove, odmah posle toga je na Dušanovcu kupio mali plac i počeo da zida svoju kuću. Cigle je kupovao u ciglani na Zvezdari, dovlačio ih je na svoju zemlju i svojeručno gradio kuću. Jednog leta sinove je poveo u ciglanu da vide kakav je posao alternativa učenju i stalnom radu. U Krupcu se posle pričalo da ima kuću sa „pet odelenja“. Jedna je rođaka kasnije tvrdila da je brojala i podrum, i poljski nužnik, i šupu pa ipak nije došla do tog magičnog broja koji je označavao neviđeni gradski luksuz.

KAKO JE MILOVAN UPISAO MEDICINU

Kada je 1937. položio veliku maturu, Milovan, koji je do tada bio jedan od retkih odličnih učenika u generaciji, nameravao je da upiše „tehniku“. Zanimljivo, nepismena majka Kosara čula je negde da studiranje ove nauke može biti opasno po zdravlje njenog sina, pa ga je nagovorila da od toga odustane.

Upisao je Medicinski fakultet. Na studijama se pokazao kao vredan i posvećen student. Davao je ispite redovno, ocene nisu bile uvek visoke, ali su sve bile zaslužene. Skromni, tihi i temeljni mladić nije privlačio na sebe mnogo pažnje. Kasnije je tvrdio da nikada nije imao tremu – nije patio za visokim ocenama, a nikada nije pao, mada je na to uvek bio spreman. Zapamtio je kako je na prvoj godini studija najteži ispit – zamišljen da napravi selekciju među brucošima na buduće lekare i bivše studente – bila hemija.

Hemiju je predavao profesor Matavulj. Pričalo se da je jednom prilikom za protekciju nekom studentu pozvao ministar dvora, koji se predstavio i dobio odgovor: „Drago mi je, kraj telefona profesor Matavulj, ministar hemije.“

Milovan je ušao poslednji u veliku salu u kojoj se polagao teorijski i eksperimentalni deo ovog ispita. Ispostavilo se da nedostaje jedna stolica, a studenti su se zasmejali kada mu je donesena visoka hoklica bez naslona. Mislili su kako je na tako teškom ispitu besmisleno bilo šta pokušavati ukoliko unapred nemate sreće makar koliko i svi ostali da dobijete svoje mesto u sali. Od 183 studenta položilo je njih pet, među njima i Milovan.

APRILSKI RAT I ODLAZAK PODOFICIRA-ĐAKA U SLAVONIJU

Radisav je imao velike planove. Realistačan u proceni svoje dece predviđao je da ćerka Hristina studira ekonomiju. Milovan bi po njegovim predviđanjima trebalo da postane lekar, a Svetislav, sa kojim je tokom gimnazije imao najviše teškoća, trebalo je da pohađa Vojnu akademiju i postane oficir. Porodica bi se konačno u potpunosti preselila u Beograd. Sudbina je učinila da ne bude sve tako jednostavno. Hristina je dobila tuberkulozu. Dugotrajno lečenje, čiji je uspeh postao izvestan tek posle novog svetskog rata, onemogućili su ove planove, pa je ona konačno diplomirala na Trgovačkoj akademiji. Aprilski rat je Radisava uputio na Drinu sa trećepozivcima, Svetislava za Vrhovnom komandom ka Crnoj Gori, a studenta Milovana kao podoficira-đaka u Slavoniju.

Poraz je došao brzo. Ponižavajući povratak preko Bosne Milovan je pamtio sa gorčinom sećajući se izdaje drugih naroda, kako su vojnici iz Srbije demoralisani bacali puške, dok su Srbi iz Bosne i Hrvatske čvrsto se držeći svog oružja hitali u svoja sela.

Milovan je ipak bio čovek koji se samo jednom pokazao kao avanturista, to će biti nekoliko godina kasnije, kada je njegov otac već bio mrtav. Na putu je čuo da se jedna grupa oficira pod komandom pukovnika Dragoljuba Mihailovića odmetnula i odbila kapitulaciju. On se, međutim, uputio u Beograd čija ga je katastrofa duboko potresla. Pobeda Nemaca i njihovih saveznika ponovo je Krupac i Pirot učinila delom Bugarske. U nemirnim danima lutanja i preživljavanja, Milovan se našao u Krupcu kada je stigla vest da je Radisav, koji je u Beogradu spremao domaćinstvo za prvu ratnu zimu, umro. Radeći u zatvorenom, zemljanom, podrumu poginuo je usled trovanja ugljen-monoksidom. Imao je 41 godinu.

„AKO SU KOMUNISTI SAVRŠENI, KAKO TO DA SI TI PONAVLJAO…“

Sve što je imao i stekao, Radisav je mogao da zahvali svome radu, odricanju i spremnosti na žrtvu. Njegova deca su toga bila svesna i videli su u njemu ne samo dobrog oca, već i univerzalni uzor i dobrotovora. Pritisnut nemaštinom i obavezama, Radisav nije imao ni vremena ni volje da se bavi politikom. Sama činjenica da je radio u državnoj službi, posao za koji se nisu otimali, ali gde mu je ipak bio potreban nekakav moćni zemljak-zaštinik koga nije ni poznavao, izgleda da ga je mučila. U Srbiji je Narodna skupština skoro vek ranije zbacila jednog kneza, a od 1889. je birala vladu. Radikali su dominirali srpskim selom, ako izuzmemo vlade kraljevih ljudi i vremena diktature sve međuratne vlade su – sa izuzetkom razdoblja kraćeg od jedne godine – bile radikalske.

Radisav je još u Krupcu bio pristalica Demokratske stranke. Prelaskom u Beograd o tom opredeljenju je prestao da se javno izjašnjava. Kraljevska diktatura mu je to olakšala. I dok su Piroćanci tridesetih masovno počeli da podržavaju Dragoljuba Jovanovića i njegovu Narodnu seljačku stranku, Radisav i Milovan i dalje su ostali privrženi stranci Ljube Davidovića. Milovan je tokom studija, u vreme kada su se oko šest studentskih menzi otimali komunisti i zboraši, bio član Demokratske omladine.

Bio je u studentskoj delegaciji koja je starom političaru čestitala rođendan 24. decembra (verovatno) 1939. godine. Gimnazisti Antići su nekako bili otporni na propagandu komunista koji su među mladima bili u usponu. Pohađali su starije razrede kada ih je jedan drug i zemljak poveo u šetnju Beogradskom tvrđavom i usput ih ubeđivao da i oni pristupe SKOJ-u. Svetislav je posle pričao da su ga slušali ćutke, bezizrazno. Konačno, mlađi i direktniji je postavio za njih tada ključno pitanje: „Ako su komunisti tako savršeni, najbolji ljudi, kako to da si ti ponavljao razred?“

BUGARI GA HAPSE ZBOG „ILEGALNOG PRELASKA GRANICE“

Sa Radisavovom smrću pred Antićima se postavilo pitanje od čega će i kako živeti. Sestra je zbog tuberkuloze bila prikovana za krevet, majka je u Krupcu pokušavala da je neguje, dajući joj prema drevnim verovanjima da jede tucanu ljusku od jaja. Radili su razne poslove, a izgleda da je Milovan, koji je u vreme zabrane rada univerziteta bio na poslednjoj godini studija, privatno lečio poznanike i zemljake u to teško i siromašno vreme. Nastojanja da redovno odlazi kod majke i sestre učinila su da ga Bugari jednom prilikom uhapse zbog ilegalnog prelaska nove granice. Spasla ga je jedna poznanica koja je bila u vezi sa jednim bugarskim oficirom. Ona je posle rata preživela progon, a Milovan je sa njom ostao prijatelj do kraja života.

Opšta propast starog društva i trijumf Crvene armije učinili su da i Milovan i Svetislav promene mišljenje o komunizmu. Zabrana rada Univerziteta u Beogradu navela je Milovana da najpre uradi nešto drugo. Odlučio je da završi studije na Sofijskom univerzitetu. Znanje francuskog jezika pokazalo se kao dovoljno. Profesori su, prema njegovom sećanju, bili izuzetno korektni. Većina se prisećala srpskih profesora sa kojima su nekada studirali u Beču ili Parizu. Tako je 1943. u 22. godini, seljače koje je trinaest godina u opancima dolazilo na predavanja i na prvom času muzičkog kroz suze pevalo jedinu pesmu koje se u tom trenutku dosetilo („Moj Milojko lego’ je da spava“), sada je postao doktor medicine. Ubrzo se priključio partizanima.

„UNUCIMA JE MALO GOVORIO O RATOVANJU…“

U to vreme su i četnici pokazali zanimanje za mladog lekara, ali on nije ni malo oklevao. Ishod rata iz pirotske perspektive još uvek nije izgledao odlučen, ali je Milovan svoju stranu, za koju je tada već verovao da donosi novi svet, izabrao.

Unucima je kasnije malo govorio o ratovanju. Bile su to sasvim neherojske priče. Recimo, kako je u jednoj velikoj borbi satima izvlačio ranjenike i zbrinjavao ih. Kada je sve bilo završeno shvatio je da je u opštem metežu izgubio pištolj. Bilo je to vreme kada se za mnogo manje streljalo. Prijavio se svom komandiru, ovaj je izvadio revolver i… poklonio mu ga. Toliko je bio oduševljen njegovim radom toga dana. Jedinica koja se borila na jugu Srbije po pobedi se premestila na teritoriju Kosova. Milovan nije bio svedok kažnjavanja albanskih fašista i progona njihovog naroda. Naprotiv, kada su ušli u jedno selo neki Piroćanac je razgovarao sa Albankom koja se našla na putu, u prisustvu drugih boraca i meštana nije tu moglo biti nešto više od nekoliko razmenjenih reči. Uskoro su njena braća došla da se žale zbog toga. Komesar jedinice odlučio je da nesrećnog čoveka osudi na smrt, pa je uskoro naočigled svih streljan. Komesaru je valjda imponovalo društvo vršnjaka lekara, pa je od njega zatražio da mu bude svedok na venčanju. Bilo je to partizansko kumstvo. Milovan je nevoljno prihvatio. Retko su se posle viđali. Jednom prilikom, osamdesetih godina, sreo ga je na jednoj beogradskoj ulici. Ispričali su se, a Veljko Ražnatović mu se pohvalio kako se njegov sin Željko na Zapadu bori protiv kapitalizma.

U Prištini je Milovan ostao mesecima posle završetka rata. U novonastaloj pokrajini na vlasti je bila vojna uprava. On je bio na čelu njenog saniteta. Pričao je kasnije kako je krajem zime 1945. na službenoj dužnosti, u Drenici, učestvovao u ekshumaciji albanskog glavara Šabana Kastratija Poluže. U filmskom sećanju ostalo je da su, nakon što su ih poraženi bratstvenici odveli do groba, posle kratkog kopanja došli do tela. Plava nogavica sa crvenom štraftom oficirske uniforme odmah je ukazala na identitet sahranjenog. U tom času sa susednog brda začuo se ritualni lelek narikača.

Milovan se u Prištini oženio. Za Leposavu, ćerku trgovca Josifa Srbinovića. Već krajem decenije on je premešten u Beograd. Tu je pohađao specijalizaciju, a mesto je dobio na novoosnovanoj Vojnomedicinskoj akademiji. Godine 1948. rodila se ćerka Radmila, a 1950. godine sin Dušan. U prvo vreme Antići su živeli u kući penzionisanog pukovnika Antonija Antića, crnorukca i zaverenika iz 1903. godine. Kažu da je stari oficir, iako je bio član Jugoslovenske republikanske stranke, koji je sarađivao sa komunističkikm vlastima, loše stajao kod novog režima. Sinovi su mu pobegli na Zapad, a vlasti su mu nametnule dve porodice kao stanare. Izgleda da je Antonije Antić bio naklonjen Milovanu, pa je predlagao da odbije stan koji je trebalo da mu bude dodeljen i da ostane u kući na Dedinju koja bi po smrti njega i supruge, prema stanarskom pravu prešla na Milovana i njegovu porodicu. Radmila je imala manje od dve godine kada je starog i jedva pokretnog komandanta konjičke divizije srpske vojske na Solunskom frontu, Apisovog druga i rođaka ministra-bogataša Đorđa Genčića, držala za ruke i nagovarala da zajedno hodaju. Porodica se pre Dušanovog rođenja preselila u stan u ulici Proleterskih brigada (ranije i danas Krunska ulica).

OSNIVANJE INSTITUTA

Milovan Antić je 1959. bio među osnivačima Odeljenja za primenu radioaktivnih izotopa u medicini Klinike za unutrašnje bolesti Vojnomedicinske akademije. Odeljenje će 1983. prerasti u Institut za nuklearnu medicinu. Na njegovom čelu se nalazio sve do odlaska u penziju 1984. godine.

Godine pripreme prethodile su osnivanju ove ustanove koja upravo obeležava šest decenija postojanja. Milovan se za ovaj veliki posao pripremao studirajući i na Institutu Gistav Rusi (Gustave-Roussy) u Parizu, kao i u Londonu. Porodično sećanje govori da je u Francusku otišao po naređenju, uprkos tome što se njegova ćerka u to vreme razbolela od teške bolesti. Srećom, kasnije je ozdravila. Milovanovom oduševljenom radu pripisuje se prva terapija radionuklidima u lečenju leukemije u Jugoslaviji izvršena 1956. (imao je tada 37 godina). Broj bolesnika koje je lečilo odeljenje brzo je rastao, pa je od 1.500 godišnje poraslo na 15 hiljada 1969, odnosno 25 hiljada 2018. godine.

Prvih godina postojanja ovog odeljenja, prilikom posete Jugoslovenskoj narodnoj armiji obišao ga je i prvi čovek saniteta britanske vojske. Veruje se da je preterao dajući kompliment opremi odeljenja, kada je izjavio da „ovoga nema ni kod nas.“

POSVETA MEŠE SELIMOVIĆA

Milovan je posvetio život svome pozivu. Nezaintersovan za provod, nije pušio, niti pio. Bilo je poznato da niti jedan godišnji odmor nije iskoristio u celosti, a na posao je dolazio uglavnom sat ili dva ranije. Tih i pomalo suviše ponosan čovek, odavao je utisak stamene i poverenja dostojne osobe. Tokom karijere lečio je oko 10 hiljada osoba. Mnogi su mu ostali prijatelji do smrti. Meša Selimović napisao mu je jednu prisnu i prijateljsku posvetu na poklonjenoj knjizi. Nešto škrtiji u posveti bio je Dobrica Ćosić. Pokretač ustanka u Bosanskoj Krajini i kasniji vojni diplomata general Svetozar Oro hvalio se kako mu je u ratu jednom prilikom, podvlačio je „na lični zahtev“, na živo punktirao grudnu kost.

Mića Popović mu je poklonio jednu svoju sliku. Jedan Albanac iz Peći tražio je njegovu fotografiju koju je u znak zahvalnosti uramio i držao na istaknutom mestu u svom domu.

„KO SI TI, KO TI JE DEDA?“

Milovanov unuk Čedomir je krajem devedesetih godina bio portparol Demokratske stranke. U to vreme u stranci je najtvrđu opoziciju vodio poznati novinar i jedan od pionira srpske i jugosovenske televizije, Zaharije Trnavčević. U sukobu sa stranačkim predsednikom Đinđićem, on nije mogao očima da vidi ni tek postavljenog portparola. Jednom prilikom, susrevši ga na hodniku stranačkog središta u Krunskoj ulici, oštro ga je kritikovao, a kao poslednji argument pitao ga je ko je uopšte on, koji je tako mlad, još uvek student, a na visokoj dužnosti.

„Ko ti je, uostalom otac, deda…“ pitao je. Kada je Čedomir u šali spomenuo već nekoliko godina pokojnog dedu, visoki Trnavčević se povio prema njemu i zagrlio ga. „Bravo! Treba da imaš troje, ma, četvoro dece“, rekao mu je i otišao.

I NJEMU SE OSAMDESETIH SRUŠIO SVET

Milovan Antić nije bio čovek velikih reči. Voleo je svoj rodni kraj, ali mu se retko vraćao. Kao da je želeo da ga u rodnom mestu pamte. Braća su ostavila skromnu porodičnu kuću opštini. Želeli su da tu bude škola, a ako se još neko priseti kako su se tu rodila dvojica profesora koji su radni vek proveli na VMA i Veterinarskom fakultetu – još bolje.

Kada su mu dodeljivali neku lokalnu nagradu trebalo je da održi kraći govor, ali je sramežljivo progovorio nekoliko reči, a posebno ga je zbunilo kada je neko iz publike, nakon što su ga najavili sa punim činom, zvanjem, imenom i prezimenom, dobacio: „On nije Milovan, nego Mija.“

Kao i velikom broju njegovih saboraca i vršnjaka i Milovanu se tokom osamdesetih godina 20. veka srušio svet, za koji je verovao da ga je njegovo pokolenje izgradilo na ruševinama starog – da traje zauvek. U to vreme Milovan se teško razboleo, otišao je u penziju i umrla mu je žena. Za razliku od Svetislava koji će do smrti 2014. u svečanim prilikama nositi na reveru pozlaćenu značku u obliku Titovog potpisa, Milovana je izgleda rano napustila naklonost prema komunizmu. Deci je sa gađenjem govorio o poseti predsedniku na Kraljevskom dvoru, kada mu je, kao i ostalima iz grupe, uručena kesa deficitarnih mandarina sa Vange.

Bio je među retkima koga nije fascinirala blistava privlačnost Brozove vlasti, lukrativno letovanje-dežurstvo na Brionima koje ga je dopalo, brzo je prekratio izgovorom koji je kod pretpostavljenih izazvao više iznenađenja nego ljutnje, a kod Leposave pretežno ljutnju i sasvim malo iznenađenja. U porodičnom albumu nema mnogo fotografija iz tog perioda, osim one na kojoj se među malobrojnim građanima okupljenim u luci ostrva, koji mašu doživotnom predsedniku SFRJ i kambodžanskom princu Sihanuku, nalazi i Leposava Antić.

Milovanov prijatelj, saborac i zemljak, Nikola Antić, prepričavao je da ga je jednom prilikom pitao zašta su se uopšte borili u ratu. Na zbunjeni odgovor da su se borili za oslobođenje i celovitost zemlje, uzvratio je pitanjem da li postoji neka zemlja koja posle rata nije obnovljena sa približnim granicama.

NAGRADA MILOVAN ANTIĆ

Zdravstveno stanje Milovana Antića se do kraja osamdesetih godina jako pogoršalo. Otputovao je u Hjuston, ali operacija koju je izvršio tim slavnog doktora Kulija nije bila uspešna. Konačno je posledicom teške srčane bolesti i edema pluća umro u noći 24. oktobra 1992. godine.

Milovan i njegov otac Radisav rodonačelnici su jedne porodice. Svedoci jedne velike promene, u vreme kada je manje od 20 odstograđana Srbije živelo u gradu, ali u veku u kome je većina stanovnika planete Zemlje trajno napustila sela. Dok Radisav simbolizuje poslednju generaciju srpskog građanstva u 19. veku – rođen u vreme lične vlasti kraljeva Aleksandra i Milana – umro je u godini kada je najveći rat u istoriji sveta postao zaista globalan i srušio njegovu domovinu. Milovan je rođen u prvoj, a umro u poslednjoj godini velike jugoslovenske države. Tu ima izvesne simbolike.

Kosara Tašić umrla je 1957. godine, u Beogradu. Nije navršila šezdeset godina. Sinovi su pamtili da je bila u poznim tridesetim kada je tkala pokrov kojim će je pokriti nakon što umre. Hristina Antić je uspela da pobedi tešku bolest. Živela je i radila u Beogradu, gde je umrla 1984. godine, nakon svega nekoliko godina penzije. Nije imala potomstva. Milovanova ćerka Radmila ima dve ćerke, sin Dušan koji je i sam preminuo 2000. godine, imao je jednog sina. Svetislav je imao jednu ćerku, dvojicu unuka i do danas jednu praunuku. Milovan je do 2019. imao sedam praunuka.

Posle Milovanove smrti uspostavljena je nagrada Milovan Antić koju specijalisti nuklearne medicine u Srbiji dodeljuju svake druge godine za najbolji naučni rad koji neko od njih objavi u stranom časopisu. Nagrada postoji već četvrt veka.

Potomci ih se sećaju sa ponosom.