Priča o Misteru: Ero s ovoga svijeta

0
Foto Profimedia

Ramon Mendoza, nekadašnji predsednik Real Madrida, u školi nije čitao bajku “Ero s onoga svijeta”. I zato je dozvolio sebi da ga ponesu sporadični zvižduci najprecenjenijeg fudbalskog pozorišta na svetu. Rekao je da mu Tenerife izgleda bolje od Los Blankosa i nije vredelo ni sedam bodova prednosti, ni jesenja titula, bila je važna forma, dokaz da u kraljevskom klubu često ne znaju ništa o suštini.

Radomir Antić je dobio otkaz, pokupio svoje beleške, arhivu, ugasio televizore u svojoj kancelariji, na kojima je voleo da gleda više utakmica u isto vreme, i otišao zauvek sa Santjago Bernabeua, znajući samo jednu stvar – da će se vratiti.

Sin bosanskog partizana, odrastao u gradu koji je od lepinje i inata napravio umetnost, oduvek je bio prvi među mudrima. Oni koji su ga gledali na užičkim pločnicima tvrde da nikada nije bio najveći dribler i nikada nije bio najveći mesar i laktaroš. Uvek je bio baš ono što je tada trebalo, u pravo vreme, na pravom mestu. Takav je nosio crno-beli dres, na pruge, punih osam godina. Ne postoji gori trenutak da stekneš poverenje Partizanove publike – od dečaka do šinjela – nego kada naslediš “bebe” i otelotvorenje mančesterskog sna u Beogradu, da fudbal za muškarce igraju dečaci.

Ali je uspeo. Znao je kada je pravi trenutak za rad, kada za fudbalsko odrastanje, kada za slavlje. Nakon šampionske titule put ga je odveo u Istanbul u trenutku kada je Fenerbahče imao zacementiranu odbranu. Oni su bili lošiji od njega, ali ga nisu povredili već su ga podsetili da je ključ u mudrosti i da je nekada potrebno prevariti sudbinu.

Kao kada komanduješ odbranom Saragose koja je poput topovskog mesa velikanima, ili kada na tri-četiri minuta do kraja meča, otmeš od sreće jedan gol, da zauvek ostaneš heroj Lutona i izbaciš iz lige onaj klub koji u Mančesteru više vole.

Kada se vratio u Partizan – a znao je da će se vratiti – sa kopačkama na ramenima, ponovo je imao priliku da uči od Jusufija. A od njega je čovek mogao da uči godinama i da ostane nenaučen. Recimo, o tome da nije važno da li detinjstvo provedete prodajući semenke, ako svojim znanjem i radom zaslužite da pred vama neki novi klinci koji prodaju “zabavu za zube” skidaju kapu.

Radomir je tu lekciju sa sobom spakovao u kofere kada se uputio u svoju Saragosu – opet se vratio – da prvi put kao trener, samostalno, vodi jedan tim.

Pretvarao je sadašnjost u budućnost, stvorivši Fransiska Viljaroju i Huana Viskaina kao igrače. Izveo ih je i u Evropu, iako za Los Manjos ništa više od zbačenog plašta mediokriteta nije bilo potrebno.

Kada je napustio klub, ostao je da jede šunku i uživa u španskom suncu, osećajući da ga čeka nešto veliko.

A onda se pojavio Mendoza sa početka priče. Smenio je Tošaka, smenio je Di Stefana i tražio je još nekog da ga dovede u Real i da ga smeni, zbunjen lošim rezultatima posle pet vezanih titula. Antić ga je prevario. On nije došao da bude smenjen, nego da stvara. Od Roberta Prosinečkog facu evropskih terena, od Lusija Enrikea igrača za reprezentaciju. Fernando Jero je kao zadnji vezni postao ubitačan strelac, a Real Madrid tim koji igra pragmatično i pobeđuje – to je Antić naučio u Partizanu – i ako nije uvek lako, uvek je lepo. I uvek mora da se pobeđuje.

Samo, izgleda da to nije dovoljno. “Zbogom” koje je Antić rekao bilo je samo najava nečeg većeg.

Kada je posle tri godine u Ovijedu stigla ponuda Paka Roiga iz Valensije, Antić je napravio teži izbor. Najteži.

“Izabrao sam Atletiko jer je on u tom trenutku bio najteži klub na svetu za rad”, pričao je kasnije.

Izabrao je da radi sa Hesusom Hilom. Čovekom koji je od ispravnih stvari u svojoj biografiji imao samo veliku ljubav prema Atletiku, a na pogrešnoj strani su bili i građevinske malverzacije i ubistva i godine robije.

Profimedia

Veći mangup nego Ero sa onoga svijeta, iz one Jugoslavije, sa onih terena od Lutona do Užica?

Prvi Hilov potez bilo je odbijanje Antićeve prve želje i njegovog omiljenog igrača, Roberta Prosinečkog. Drugi potez Hesusov – ponovo odbijanje. Zamerio je Antiću zbog želje da dovede anonimnog Milinka Pantića, vikao na njega, kažu, bacao papire i optuživao trenera da je isti kao svi ostali.

Antić je mudro ćutao, a onda predložio da on od svog novca dovede Pantića. Hil je pristao, a kada je Pantić dao gol na debiju, novi trener Atletika video je perifernim vidom kako mu se približava jedan veliki stomak i kako ga neko tapše po ramenu – “dobar si ti, bio si u pravu”.

Naravno da to nije značilo da mu je prefrigani Hil ukazao poverenje. Pričalo se da je koristio svaku priliku da testira srpskog trenera, a kada je jednom ušao u svlačionicu i zbunjeno gledao u tablu, rekavši da tako nešto nije video, dobio je smiren odgovor: “Naravno da tako nešto nikada nisi video jer nikada nisi bio u svlačionici Radomira Antića.”

I navijači Atletika su imali manjak poverenja. Njihov tim igrao je ružno i bila mu je potrebna promena, a niko nije mogao da očekuje promenu od čoveka koji se preziva Antić (antique).

A onda je opet jedan zadnji vezni postao strašan strelac – Dijego Čolo Simeone – i ponovo su neki mladi igrači postali predmet razgovora i mnogo dalje od Iberijskog poluostrva.

Dobra forma crveno-belih, lako je dovođena u pitanje, ili je izgovor bila puka sreća, ili je izgovor bila sklonost Hesusa Hila malverzacijama. Ta ruženja, Antić je prezrivo odbacio sa tri pobede protiv Barselone. Dva puta u prvenstvu i u finalu Kupa kralja. On je ponovo prepoznao šta je potrebno uraditi u kom trenutku, bio je pažljiv, promišljen i mudar. Tako je od rastrojene bande napravio ustrojenu mašinu, šampionski tim.

A onaj Milinko Pantić? Bio je najbolji strelac Kupa kralja sa sedam golova, davao je važne golove u prvenstvu, a sledeće sezone bio je najbolji strelac Lige šampiona.

Navijači se više nisu sprdali sa prezimenom. Pevali su mu da ga vole.

Sve što je usledilo, bilo je manje blistavo, ali i manje važno. Kao nešto lošija treća sezona serije koju volimo. Radomir je dolazio i vraćao se, ali je već bio legenda jedne polovine Madrida, profesor koji je stvorio zlatnu eru. I bio je, na njegovu radost i Mendozinu nesreću, čovek koji je podsetio da u glavnom gradu Španije ne postoji samo jedan veliki klub.

Vraćao se Antić na Bernabeu i sa Seltom mnogo godina kasnije i posle pobede i golova Miloševića i Ilića – opet je za sobom vodio ljude od poverenja – pričao da je oprostio Mendozi i Realu to što mu nisu verovali, ali da se to nije dogodilo, možda bi sudbina bila drugačija. Možda ne bi morao da se sa njom nadmudruje i to onda ne bi bilo tako slatko, kao ratluk uz kafu pored Đetinje.

Španija sve pamti, a fudbalsko rivalstvo ima svoje političke i istorijske korene. Tu se neke stvari ne rade ni za živu glavu, ni za kakve novce, jer se prelazak na neprijateljsku teritoriju ne oprašta.

Antić je ponovo začikavao sudbinu i ponovo mu je uspelo.

Bila je 2003. godina kada je Laport, predsednik Barselone, objavio da Luja van Gala, tog trenera-mašinu, na klupi smenjuje Radomir Antić. Madrid je ćutao, jedni su ga previše voleli, drugi nisu imali pravo da mu zamere, a Barselona je videla novu verziju antique-fudbala. Pustio je Blaugranu da bude lepršava, na gol stavio mlađanog Viktora Valdesa, dao slobodu dečacima Ćaviju i Inijesti, i da je samo to u životu uradio, mogli bi da kažu – dosta je. Ponovo je od sadašnjosti pravio budućnost.

Međutim, kada je to sve prošlo i dok je Antić uživao u suncu, šunki i trčkaranju za unučićima, šaputalo se da ipak nije dosta. Slušao je pažljivo sve što se priča, da je tamo daleko uspeo, ali da je tamo daleko i daleko lakše nego u svojoj ulici. Kada god bi se vratio da na užičkoj kaldrmi prepričava anegdote sa španskih širokih bulevara i da drži dodatnu nastavu fudbalerima njegove Slobode, mogao je da čuje da nam je potreban.

Sačekao je, kako je to uvek činio – i kada se odmorio posle trenerskog posla u Saragosi i kada se na njega zaletao Šurjak da ga obori na zadnjicu – i pravo vreme je došlo.

Profimedia

Povratak Radomira Antića u srpski fudbal bio je tako dugo čekan i tako neprirodan. Mister i ono što je zatekao, nikada nisu išli jedno uz drugo i možda je baš težina tog zadatka bila privlačna za trenera koji je voleo izazove. Došao je u reprezentaciju kojoj niko nije verovao, a na Svetsko prvenstvo ga je ispratila srpska trobojka od 50.000 ljudi na Marakani.

Nadmudrio je naše strahove i slabosti, bio pametniji od naše gluposti i predvideo ono što ni sami o sebi nismo znali. Ostaće za prepričavanje one visoko podignute ruke srpskih štopera u Južnoj Africi, ona pobeda protiv Nemaca i činjenica da smo razbucali Australiju i ispali.

Ali on se vratio, kako je i obećao sebi, dok je iz kišnog Lutona i sunčane Saragose maštao o Užicu, o tome da čuje “ene Antare”, kada na pravom mestu u pravo vreme napravi najmudriji potez.

Sada kada je otišao zauvek, nakon što je u naramak spakovao svoje gospodstvo, svoj inat, marljivost i sve svoje fudbalsko znanje, on je ponovo pred očima imao jednu stvar – da će se vratiti. Da će se vraćati. U svim sećanjima na poslednje trenutke kada se srpski fudbal nadao, u pričama o tome da je nadmudrio Hesusa Hila svojim manirima i da je raskrinkao razmaženu publiku u belom, svojim narodskim principima.

On nije bio srpski Krojf, nije bio ni naslednik Vujadina Boškova i emisar jugoslovenske pameti i kaprica, nije bio ono što su mu učitavali, bio je samo ono što je sam od sebe želeo – poslednji gospodin srpskog fudbala i njegov poslednji profesor.

A Mendoza, on će sada u svojoj kancelariji od oblaka konačno moći da shvati kako je Ero od života i sudbine ukrao i vreću dukata i konja.