Počiva na novom jevrejskom groblju u Pragu, u četvrti Strašnice; sahranjen je pokraj svojih roditelja i svoje tri sestre, koje su umrle u nacističkim logorima za istrebljenje. Istini za volju, ovaj grad je u neku ruku spomenik svojim najslavnijim piscima. Čitav dan mi je bio potreban da obiđem sve znamenitosti koje su mu posvećene, kuće u kojima je živeo, kafeterije koje je posećivao, veličanstven muzej, a na svim tim mestima nailazim na more turista koji se fotografišu i kupuju njegove knjige i suvenire. I ja to radim: kada je reč o piscima kojima se divim, skupljao bih čak i njihove kosti.

Ganut sam time što vidim u Muzeju Franca Kafke: mnoge stranice njegovog pisma ocu, koje nikada nije poslao. Imao je nečitak i živahan rukopis, koji je na mahove podsećao na crteže iz stripova. To ogromno pismo bilo je prvo njegovo delo koje sam pročitao, kao tinejdžer. Imao sam veoma loš odnos sa svojim ocem, panično sam ga se plašio, i potpuno sam se poistovetio s tim tekstom od prvog reda, naročito kada Kafka optužuje svoga oca da je zbog njega postao nepoverljiv prema svima, nesiguran u sebe i u svoj poziv. Uz drhtaj se prisećam rečenice u kojoj Kafka opisuje svoju nesigurnost koja je bila tolika da, kaže, nije više verovao nikome i ničemu, osim malom komadu zemlje po kojoj gazi.

Taj muzej je, uzgred budi rečeno, najbolji koji sam ikada video a da je posvećen nekom piscu. Polumrak, lavirintski prolazi, hologrami, filmovi o svojevremenom rušenju Praga, velike tajanstvene fioke koje ne mogu da se otvore, pa čak i nežna pesma na jidišu koju izvodi devojka koja izgleda kao kost i koža (ali nije), sve to do krajnje mere oličava Kafku. Sve što je poznato o njemu tamo je izloženo na suptilan i inteligentan način. Fotografije pokazuju njegov kratkotrajni životni put – četrdeset i jednu godinu – i prikazuju ga kao dečaka, mladića i odraslog čoveka, skladne pojave, prodornog pogleda, s velikim zakrivljenim ušima stepskog vuka.

Postoji jedan divan tekst nastao neposredno nakon što je završio za advokata i počeo da radi za jedno osiguravajuće društvo (po osam-devet sati, šest dana nedeljno), gde tvrdi da će taj posao ubiti njegov poziv, jer kako neko ko sve svoje vreme posvećuje glupom poslu kao što je prehranjivanje može da postane pisac? Izuzev državnih činovnika, svi pisci na svetu bi postavili sebi takva pitanja. Međutim, on je radio to što većina njih nema običaj da čini: pisao je takoreći neprekidno kad god bi ugrabio slobodan trenutak, i mada je u životu veoma malo toga objavio, ostavio je delo koje je, uključujući i njegova pisma, nadasve dugotrajno.


Ceo tekst Maria Vargasa Ljose u Nedeljniku koji je na kioscima je od četvrtka 23. maja, digitalno izdanje dostupno na
NOVINARNICA.NET

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, pogledajte i upoznajte se sa uslovima i pravima korišćenja.

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.