Presuda za napade u Parizu: “Terorizam ne rađa heroje”

0
EPA-EFE/CHRISTOPHE PETIT TESSON

Proteklih deset meseci područje oko Palate pravde u centru Pariza je zona visoke bezbednosti – okruženo je metalnim ogradama i čuvaju ga stotine policajaca, čiji su kombiji parkirani ispred zgrade. Tu se sudi grupi od 20 ljudi, od kojih šestorici u odsustvu, jer su navodno učestvovali ili bili pomagači u najgorim terorističkim napadima u Francuskoj od kraja Drugog svetskog rata.

Devetočlana teroristička grupa izvela je 13. novembra 2015. godine napade na fudbalski stadion, barove, restorane i muzičku dvoranu Bataklan i ubila 130 ljudi. Iza napada je ostalo hiljade preživelih, ali duboko traumatizovanih ljudi, od kojih su neki i teško ranjeni. U traumatizovane spadaju i članovi porodica stradalih. Više od 2.000 ljudi podnelo je privatne tužbe u sudskom sporu, a presuda će biti izrečena ove srede. To bi mogao da bude važan korak, kako za preživele, tako i za Francusku.

David Fric Gepinger jedan je od onih koji su podneli tužbu. „Nisam očekivao ništa od suđenja, ali sada sam stvarno srećan što sam imao aktivnu ulogu u njemu“, kaže on za DW u hodniku ispred sudnice. A sudnica, sva izrađena od drveta i vredna osam miliona evra, napravljena je specijalno za najveći sudski proces u istoriji Francuske. Mamutsko suđenje se snima i biće arhivirano, zajedno sa još dvanaest drugih procesa koji su od velikog značaja za istoriju Francuske.

Tridesetogodišnji Gepinger je tokom suđenja vodio i onlajn-dnevnik, koji je mogao da se prati na veb-stranici „France Info“ i na kojoj je Svakog dana objavljivana po jedna njegova fotografija.

Gepinger je bio jedan od 300 ljudi koji su podigli tužbe i dali izjave pred sudom, a one kobne noći u novembru 2015. on je, kao 1.500 drugih posetilaca, prisustvovao koncertu američkog rok benda „Eagles of Death Metal“ u pariskoj sali „Bataklan“.

„Na vratima pakla“

Kada su trojica terorista počela da ubijaju ljude u dvorani, on je pokušao da pobegne kroz prozor, ali ga je jedan napadač zaustavio i odveo kao taoca u sobu na spratu, zajedno sa još 20 ljudi. „Osećao sam se kao da čekam u redu pred vratima pakla“, izjavio je Gepinger pred sudom u oktobru prošle godine.

„Rekao sam sebi, to je kraj. I počeo sam da se molim da umrem na dostojanstven način. Onda je policija krenula da nas oslobodi i svi smo pomislili: Ne, nemojte, svi ćemo izginuti. Onda me je neko zgrabio i bacio niz hodnik. Ustao sam i pomislio: Dragi Bože, živ sam. Za čudo, ali nijedan talac ili policajac nije ubijen, niti je teško ranjen tokom te visokorizične operacije spasavanja“, ispričao je Fric Gepinger.

Utvrđivanje istine

„Za mene je bilo veoma važno da iznesem svoje viđenje onoga što se dogodilo te noći. To je oblik utvrđivanja istine koji je i deo mog procesa ozdravljenja“, kaže Gepinger. On još uvek ima noćne more.

Utvrđivanje istine bilo je isto tako ključno i za policajca Mišela Kaboša. Dok je Fric Gepinger s drugim taocima bio na spratu, Kaboš i njegove kolege iz Brigade za borbu protiv kriminala (BAC75N) bili su prvi policajci koji su prodrli u muzičku dvoranu.

„Kada smo ušli u ’Bataklan’, pred nama se ukazao rezultat masakra“, priča Kaboš za DW. „Svuda je bilo mrtvih tela, u vazduhu se osećao miris baruta, a lokve krvi prekrivale su pod“. Tokom sledećih nekoliko sati, policajci su evakuisali sve ranjene iz „Bataklana“. „A onda su nam, nakon svega toga, rekli da idemo da usmeravamo saobraćaj – iako smo bili prekriveni krvlju“, seća se Kaboš.

Kao i drugi policajci koji su bili na zadatku te noći, i Kaboš i njegove kolege bili su duboko šokirani onim što su doživeli – ali njihovi šefovi su se ponašali kao da nisu ni bili u „Bataklanu“.

Uspešna operacija se ne spominje u zvaničnom izveštaju

„Jednostavno nismo spominjani u zvaničnim izveštajima ili sudskoj istrazi uoči suđenja. A kad sam počeo da pričam o tome šta smo uradili te večeri, rekli su mi da lažem. Bio sam na crnoj listi i više nisam unapređivan.“

Do sada nije podneto zvanično objašnjenje za taj propust, ali će bar svedočenja tokom suđenja doprineti tome da se događaji rekonstruišu.

Tužioci su za desetoricu optuženih zatražili doživotnu kaznu zatvora. Među njima su i navodni organizatori napada koji su rukovodili međunarodnom ćelijom terorističke organizacije Islamska država (IS), koja je preuzela odgovornost za napade. Za njih se veruje da su mrtvi. Druge osobe sa optuženičke klupe navodno su obezbedile oružje i dokumenta teroristima dan uoči napada.

Samo jedan od optuženih, Salah Abdeslam, bio je tog 13. novembra u Parizu, zajedno sa ostalih devet napadača. Na njega se fokusiralo suđenje. Abdeslam nije aktivirao svoj samoubilački pojas – za koji stručnjaci kažu da je bio neispravan – i pobegao je u Belgiju. Na sudu je dao protivrečne izjave. Prvo je rekao da je „borac IS“, a kasnije je od žrtava i preživelih tražio oproštaj.

Ali za Artura Denuvea, još jednog preživelog napada u „Bataklanu“ i predsednika Udruženja žrtava „Život za Pariz“, nije toliko važno šta je Abdeslam rekao na sudu. „Ključna stvar je da je progovorio. Sada sud može da donese odluku i pravda može da bude zadovoljena. Ovo je pokazalo da je terorizam ćorsokak i da ne rađa heroje. Neki možda misle da se to podrazumeva, ali neke mlade ljude još uvek privlači islamski terorizam. Nadam se da će sada svi shvatiti da u terorizmu nema budućnosti i da se takvi napadi moraju zaustaviti.“

Nema povjerenja u francuske vlasti

Kaboš se slaže da je suđenje deo procesa ozdravljenja – kako njegovog ličnog, tako i ozdravljenja zemlje. No, čini se da je poverenje u francuske vlasti on zauvek izgubio . Od tog novembarskog dana 2015. on obučava druge. „Cilj tih obuka je da se shvati kako određene greške u načinu na koji smo mi postupili te noći mogu da se isprave i da do njih ne dođe u mogućim budućim napadima.“

„Teška srca sam odlučio da napustim posao policajca, iako je to oduvek bio moj posao iz snova. Shvatio sam koliko je teško promeniti nešto u tom ogromnom sistemu.“ Taj 41-godišnjak osnovao je nekoliko konsultantskih i jednu privatnu firmu za obezbeđenje: „Želim da budem siguran da su ljudi spremni i da se tako nešto više nikada ne ponovi.“