Svako ima svoju 1968.

I sâm sam se u ponedeljak 25. novembra pojavio na Filozofskom fakultetu sa dve stotine kopija proglasa koji sam napisao prethodnog dana. Pozivao sam studente da ustanu u odbranu interesa naroda i demokratije, zaključujući kako je „glas naroda glas Boga.“ Tog jutra pred Filozofskim fakultetom dežurala je grupa mladića surovog izgleda koji su pokušavali da rasture studentski skup. Mnoštvo studenata ih je uglavnom ignorisalo. Svega nekoliko nas pokušavali smo da se objasnimo sa njima. Sećam se da su mahali nekakvim indeksima sa DIF-a i tvrdili da ih je poslao rektor. Posle kraćeg dovikivanja i intervencije iz dekanata fakulteta grupa nasilnika se ipak povukla. Kada smo se okupili na petom spratu Filozofskog fakulteta, gde se nalazilo Odeljenje istorije, izvadio sam iz džepa srpsku zastavu. Okupili smo se oko nje i pošli niz stepenice. Dostojno trenutka, ali inače smešno i anahrono, pozivali smo studente koje smo susretali da se okupe oko zastave i ustava. 

 Prvi dani protesta prošli su u nedoumicama i burnim raspravama studenata okupljenih u amfiteatrima velikih fakulteta. Recimo, prvobitnu odluku da studenti ostanu zatvoreni na fakultetima (kao 1968. i, delom, 1992) promenilo je jednodušno protivljenje okupljenih na Platou. S vremenom je amfiteatar Filozofskog fakulteta prestao da ima političku važnost. Tamo su već posle nedelju dana počeli da drže povremena predavanja i promocije, dok je studentska demokratija postala u većoj meri predstavnička. Uskoro su na fakultetima, kakav je bio i Filozofski, povremeno zasedali studenti sa raznih odelenja. Njihovi predstavnici bili su u fakultetskom Izvršnom odboru, koji je određivao dvojicu predstavnika u Glavnom odboru Studentskog protesta. Inicijativni odbor postao je neka vrsta vlade protesta.

Od grupe pokretača protesta, postepeno je počeo da okuplja njegove vođe i predstavnike velikih fakulteta. Samo deo Inicijativnog odbora imao je, međutim, izvršne funkcije, ostali su bili nešto između kolektivnog predsedništva i senata. Pored toga, postojao je prescentar protesta, smešten u tadašnjim prostorijama Medija centra (Knez Mihailova 25), kao i programski i razni drugi centri po fakultetima. Uskoro su na Filozofskom, Filološkom, Fakultetu političkih nauka, Mašinskom i Elektrotehničkom fakultetu počele svakodnevno da izlaze studentske novine: Protest tri-bune, Glas protesta, Platon… 

U osvojenom Rektoratu 6. mart 1997., sednica GO SP 1996/1997, Ružica Jovanović, sekretarka Glavnog odbora, Čedomir Antić predsedavajući GO, Aleksandar Đukić član Inicijatvnog odbora SP.  Fotografije iz privatne arhive Čedomira Antića

Smarao sam da bi moja misija u protestu mogla da bude doprinos ostvarenju dva cilja. Pre svega, bio sam uveren da nikako ne smemo da dozvolimo dve greške iz prošlosti: prihvatanje neodređenih ciljeva nadahnutih idealizmom i prepuštanje režimu da od studenata i reformista brani Srbiju i nacionalne interese našeg naroda. Zato je protest morao da ograniči svoje delovanje. Mogao je da govori o pravdi, demokratiji i patriotizmu. Sve drugo, prema mom dubokom uverenju, bilo je ne samo suštinski besmisleno, pošto bi bila izgubljena najveća prednost protesta – sporazum velike većine studenata, već bi protest, kao i 1992. godine, izgubio pravac i naposletku propao. 

Bilo je tu svakakvog sveta. Bili su tu stranački omladinci koji su se nametnuli u amfiteatrima svojih fakulteta, dobronamerne devojke i mladići koji su zbog nepravde ušli u protest i tek počeli da se upoznaju sa politikom, dendiji i kaćiperke iz mondenog beogradskog društva za koje je protest bio poslednja moda, pripadnici malobrojnih studentskih organizacija, nekoliko bivših pristalica režima koji su uvek bili neutralni…

Vreme je bilo čudno. Pad Krajine i izborna krađa vodili su veliku većinu građana i studenata. Ipak, prvi koji su vodili protest na Filozofskom fakultetu kao da su pored bliskosti sa elementima komunističke „duboke države“, koja je sa Miloševićem bila u komplikovanom odnosu ljubavi i mržnje, bili duboko antinacionalni. Kada sam prvog dana u amfiteatru iznad katedre razvio zastavu Srbije, jedan od njih pokušao je da je skine. Nisam to dozvolio. 

Uskoro su načela za koja smo se zalagali došla na veliku probu. Krajem novembra u Beograd je došao francuski intelektualac i bivši ministar kulture Žak Lang. Sličnu posetu učinio je protestu iz 1992. godine jedan drugi francuski intelektualac, koji se, pored zauzimanja za mir, zalagao i za kažnjavanje Srbije i srpskog naroda. Stav protestnog odbora Filozofskog fakulteta bio je da Lang ne treba da se obrati studentima. Studentski predstavnici verovali su da bi se njegovo obraćanje više odnosilo na rat u Bosni nego na sadašnju situaciju u Srbiji i samo bi dalo povoda podelama u protestu. Borka Pavićević je ipak dovela Langa, koji je zaustavljen na ulazu u Filozofski fakultet. Nekoliko dana kasnije, od ovog pitanja je nastao pravi politički skandal. Obrad Badi Savić i Filip David javno su zahtevali da studenti koji su u ovome učestvovali budu kažnjeni. Savić je čak uporedio studente u protestu sa nemačkim studentima iz 1933. godine. Profesorka Srbijanka Turajlić, iako i sama poznata po drugosrbijanskim stavovima, prekinula je Savića: „Badi, ne seri !“ Opravdanje koje je izneo Danilo Vuković, tadašnji član Inicijativnog odbora sa Filozofskog fakulteta, bilo je u potpunosti formalno i time supštinski neoborivo. Tvrdio je da u vreme kada profesorima Beogradskog univerziteta koji su članovi stranaka, kao što su, recimo, Nikola Milošević ili Nebojša Popov, nije dozvoljeno da se obraćaju studentima, nema razloga ni da jedan funkcioner Socijalističke partije Francuske bude izuzetak. „To je Socijalistička partija Francuske, a ne Srbije“, sarkastično je dobacila Zagorka Golubović, jedna od profesora koje je Broz sedamdesetih proterao sa fakulteta.

Da se Lang obratio, započela bi beskrajna rasprava u javnosti o tome da li je međunarodnim ratom protiv Srbije mogao da bude sprečen rat u Bosni. Pošto se nije obratio, rasprava je usredsređena na pitanje da li su studenti nacionalisti i da li su dostojni „evropskih vrednosti“. U Našoj Borbi objavljen je članak o studentima desničarima koji „svoje koleginice prisiljavaju da nose narodne nošnje“. Ova besmislica inspirisana je jednom od studentskih akcija, kada je pred Predsedništvo Srbije ispred protesta došla jedna studentkinja, koja je simbolizovala Srbiju, i zatražila da pred nju izađe Slobodan Milošević kako bi mu predala so i hleb. Zamisao naših klevetnika bila je da pred stranom publikom pobunjene studente uporede sa alžirskim integristima koji su prisiljavali lokalne žene da nose zar.

U Njujork tajmsu osvanuo tekst koji je o studentima Beogradskog univerziteta govorio to, i još gore. Na sastanak Organizacionog odbora Filozofskog fakulteta posle je stigla mlada docentkinja. Utučena i nervozna, kao da joj je neko od članova porodice nedavno umro, ona se obratila odboru i rekla kako posle teksta objavljenog u Njujork tajmsu protest nema smosla, pa ga treba prekinuti. Dok su ostali u čudu ćutali, rekao sam joj da američke dnevne novine nisu započele protest, pa ga ne mogu ni zaustaviti. Ovu anegdotu pišem zato što je posle obaranja režima 2000. godine veliki broj takvih osoba, pre svega u Beogradu i Novom Sadu, uprkos jasno izraženoj narodnoj volji, došao do velike moći u državnim ustanovama i ogromnog novca iz SAD i EU koji je preplavio pojedine ovdašnje nevladine organizacije. Mislim da delom našeg intelektualnog sveta takav duh nije vladao od vremena Nedićeve vlade. 

Konvent 

U to vreme predstavnici odeljenja Filozofskog fakulteta izabrali su me za člana Glavnog odbora Studentskog protesta. Nešto ranije Vladimir Dobrosavljević stupio je u članstvo Inicijativnog odbora. Na prvoj sednici na kojoj sam učestvovao (bilo je to 3. ili 4. decembra) u dužnost mi je palo da opravdam stav fakulteta u vreme dolaska Žaka Langa. Mislim da sam u tome imao uspeha pošto ovo pitanje kasnije nije stavljano na dnevni red, a moje opaske su i pored zategnute atmosfere u dva navrata izazvale smeh i snažane aplauze. 

Glavni odbor Studentskog protesta bio je zanimljiva ustanova. Organizovan po uzoru na slične skupštine ranijih protesta, on je imao formu jednog konventa čije su sendice bile svakodnevne. Sastao bi se svakog dana u šest posle podne, a retko je završavao sa radom pre jedanaest sati uveče. Činilo ga je sedamdeset i šestoro članova, odnosno po dvoje predstavnika svakog fakulteta ili više škole koja je bila aktivna u protestu. Prema pravilima, jedan član je trebalo da bude stalan, a drugi bi se povremeno menjao. Svaki fakultet imao je jedan, ravnopravan glas. Radio je samo uz prisustvo apsolutne većine članova.

Čedomir Jovanović se pokazao kao predan, smiren i kad ga bolje upoznate i sa njim sarađujete, pouzdan politički prijatelj. Gavrilović i njegovi drugovi nisu ga podnosili i prvih sedmica pokušavali su na razne načine da ga uklone iz protesta

Bilo je tu svakakvog sveta. Bili su tu stranački omladinci koji su se nametnuli u amfiteatrima svojih fakulteta, dobronamerne devojke i mladići koji su zbog nepravde ušli u protest i tek počeli da se upoznaju sa politikom, dendiji i kaćiperke iz mondenog beogradskog društva za koje je protest bio poslednja moda, pripadnici malobrojnih studentskih organizacija, nekoliko bivših pristalica režima koji su uvek bili neutralni, konačno, i glasnih troje ili četvoro pristalica ekstremne Socijaldemokratske unije. Sastancima su prisustvovali predstvanici studentskog obezbeđenja, velikim delom glasači SRS, nekim čudom pristalice restauracije monarhije. Naposletku, tu je bilo i nekoliko nacionalista, garibaldinskih idealista zalutalih u 20. vek. Njih je najviše bilo na Filološkom fakultetu.

Odborom je predsedavao Aleksandar Đukić, student Fakulteta političkih nauka rodom iz Valjeva, prijatelj Miše Gavrilovića i član DS-a. U prvom redu sedeli su ponosno članovi Inicijativnog odbora, a među njima prva medijska zvezda protesta, njegov portparol Dušan Vasiljević, takođe student Fakulteta političkih nauka. Tu se posle 2. decembra 1996. našao i Čedomir Jovanović, harizmatični student Fakulteta dramskih umetnosti. Vasiljeviću je čitava šarada sa uspostavljanjem Glavnog odbora bila upravo smešna. Imao je običaj da se prema njegovim članovima odnosi kao prema novinarima. Upirao je prstom ka njima, odbijao da odgovori na pojedina pitanja uz opasku da su neinteligenta ili besmislena. O instrukcijama koje bi mu odbor redovno davao nije hteo ni da čuje. 

Čedomir Jovanović je verovatno najzanimljivija ličnost ove studentske politike. U to vreme imao je već dvadeset i pet godina. FDU je počeo da pohađa 1994. godine, pa je u ovo vreme bio student treće godine. Iza sebe je imao mnogobrojna i bogata iskustva: radeći za Tiker i TV Politiku stekao je sigurnost u ophođenju sa medijima i poznanstva sa novinarima, pa čak i pojedinim političarima, kao tinejdžer bavio se vaterpolom, gde je postigao zapažene uspehe, što mu je donelo upornost i verovatno unapredilo njegov organizacioni talenat, dok ga je vreme koje je proveo u vojsci i ratu učinilo oštrim, nepomirljivim i na neki način previše sazrelim za svoje godine. Ponosan i sujetan, on je u odnosu sa drugim ljudima mogao imati samo pristalice ili neprijatelje, druge kao da nije ni hteo da poznaje. Upoznao sam ga na Glavnom odboru. Stao je na našu stranu oko Langovog slučaja, imao je slične stavove o državi i naciji kao i ja, zalagao se za reforme, nije bio fantasta ili idealista, ali je držao do sebe, a time i do svoje reči. Politički je bio pragmatičan, a naredni meseci su pokazali da je u to vreme bio i lično pošten.

Zanimljivo je kako je za vreme protesta stekao veliku popularnost. Javnost nije bila svesna da je uz grupu oko Gavrilovića i nekoliko članova Glavnog odbora upravo on bio kreator politike protesta. Primetili su ga kada je zamenio Sašu Ćirića kao najavljivač studentskih šetnji. Saša Ćirić nije poznavao najbolje Beograd pa je Jovanović pristao da ga menja prilikom najave svakodnevne studentske rute. Za razliku od Ćirića, do kraja utišanog Piroćanca, koji je bio ćutljiv i povučen, dok je za govornicom odavao neslućenu, ali vrlo kontolisanu i usmerenu energiju, Jovanović je bio strastveni govornik koji je od najave studentske šetnje stvorio neku vrstu protestnog simbola. Bio je to ritual, molitva posle koje je moguć samo juriš. Pošto bi naveo nazive ulica kojima je valjalo proći, Jovanović bi posevetio nekoliko rečenica političkim prilikama u zemlji ili prvoj asocijalciji koja bi se nametala (recimo, kada je protest ušao u desetu nedelju, setio se Kim Besindžer i filma Devet i po nedelja). A onda bi uzviknuo: „Dame i gospodo, profesori i studenti Beogradskog univerziteta, u tom i tom danu studentskog protesta, pomaže Bog!“ Plato bi se prolomio u otpozdravu, koji kao da su izgovarali gvozdeni pukovi stare srpske vojske.

Priznajem da mi se Jovanović u prvo vreme nije svideo. Delovao je samovoljno i nadmeno. Njegovi govori su mi se činili – a takvi su i bili – pomalo banalni i teatralni. Nedavno me je Jovan Matić iz Del Arno benda, inače otac druga iz obdaništa moga sina, podsetio kako mi je prišao dok sam pratio jedan od Jovanovićevih ranih govora i, verovatno prepoznavši istomišljenika, rekao: „Kakav će to diktator biti…“ 

Kada sam prvog dana u amfiteatru iznad katedre razvio zastavu Srbije, jedan od njih pokušao je da je skine. Nisam to dozvolio

Borili smo se za demokratiju, a iz Jovanovićevih govora naslućivao se nekakav srpski kapetan Mihail Kodreanu Zelea. Međutim, kao što ranije spomenuh, Jovanović se pokazao kao predan, smiren i kad ga bolje upoznate i sa njim sarađujete, pouzdan politički prijatelj. Gavrilović i njegovi drugovi nisu ga podnosili i prvih sedmica pokušavali su na razne načine da ga uklone iz protesta. Dobrosavljević i Ćirić su ga podržavali.

Iskusan, odlučan i promišljen – u protestu u kome se do kraja pokazala jedna ružna osobina kleptokratskog društva: gde je prvi predstavnik Filozofskog fakulteta u Glavnom odboru ukrao izvesnu sumu novca koju su studenti sakupili za tekuće troškove, a sin našeg uglednog naučnika, kao član obezbeđenja fakulteta, sistematski sakrivao novac koji građani, nasuprot svim molbama da to ne čine, navalice donose na ulaz fakulteta, i zamenio ga za marihuanu sa lokalnim dilerom; nakon što levo smetalo u studentskom prescentru sebe stavi na vrh samoinicijativne „molbe protesta“ da njega i prijatelje pošalju na plaćeni boravak u nekoj zemlji EU; kada nestaju kompjuteri poklonjeni protestu i pre nego što će politički naslednici protesta ratovati oko nekoliko mobilnih telefona i danas zaboravljenih pejdžera, a za sva vremena „izgubiti“ komad Berlinskog zida, delo Endi Vorhola i zlatnu pištaljku koju u Beograd šalje imućni Srbin iz Kuvajta…  – Čedomir Jovanović, nezainteresovan za sve to, delovao je kao neki srpski Maksimilijan Robespjer – Nepotkupljivi. 

U organizaciji protesta, njegovim raznim službama, radilo je stotinak momaka i devojaka. Ne bih mogao da ih spomenem sve. Ovom prilikom u sećanje mi dolazi Sanja Una Repac, visoka lepotica tajanstvenog pogleda, čvrstog koraka, mekog glasa i naglašene „beogradske“ rečenice. Studirala je pravo. U mom sećanju je jedan sasvim običan trenutak kada žurno, neodložnim poslom, izlazi iz jedne od sala u kojoj je zasedao Glavni odbor. Dok izlazi, tamnu kosu skuplja i stavlja teget kapu – šešir koji je „ženski“ samo zato što ga ona nosi, ali dodaje lepoti trenutka. Čitava sala, govornik i predsedavajući gledali su za tom čarolijom.

Nastaviće se…

Feljton iz knjige Čedomira Antića О револуционарима, криминалцима и другим намерним пролазницима u izdanju Lagune. Sve objavljene nastavke pročitajte OVDE.

2 KOMENTARA

  1. Bas sam se sad potresla. Zaintrigirao me je opis Sanje Une Repac, pa htedoh da vidim kako je izgledala. I onda vidim da je u 26 poginula zajedno sa kolegom novinarem jos 2002. Jadna devojka.

  2. Čedomir Jovanović je bio sve samo ne neko ko je bio smiren i sa kim se moglo sarađivati. O tome svedoče i batine koje je pred svima dobio od jednog od članova Glavnog odbora koji je sada profesor na jednom američkom univerzitetu. Čedomir se poneo bahato i nevaspitano na jednoj od sednica Glavnog odbora i dobio je batine. Takođe, šetnje je počeo da najavljuje tako što je Inicijativni odbor o tome doneo odluku. Razlog za to nije to što ovde navodi autor teksta, već činjenica da je bilo nemoguće sa njim sarađivati i normalno se dogovarati oko svakodnevnog vođenja protesta i planiranja akcija. To je zahtevalo konstruktivnu atmosferu, koja sa njim u blizini i njegovim egom nije bila moguća.
    Poslat je da najavljuje šetnje da ne bi smetao. Ionako mu je bilo najvažnije da se pojavljuje u javnosti i bude u centru pažnje, što se moglo videti i kasnije tokom njegove dalje karijere. Zato ovu knjigu Čedomira Antića valja čitati sa ozbiljnom rezervom, jer u njoj Antić piše i o stvarima koje očigledno ne zna.

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime