Predstava “Jesenja sonata”

Pišu Anja Stojanović i Dunja Stojković, studentkinje novinarstva na Fakultetu političkih nauka u Beogradu

0
Foto: Atelje 212, promo

Predstava “Jesenja sonata”, reditelja Jagoša Markovića rađena je na osnovu istoimenog filmskog ostvarenja kultnog švedskog reditelja Ingmara Bergmana.

Težište drame leži u intimnom i komplikovanom odnosu preambiciozne pijanistkinje i majke, Šarlote (Tatjana Bošković) i njene ćerke Eve (Branka Šelić).

Na antagonizmu između ljubavi prema umetnosti i ljubavi prema čoveku, Bergman gradi priču o čovekovim pokušajima i neuspesima da voli i oprosti. Kroz reči, muziku i dodir, kao različite načine na kojima se ljudi povezuju, prikazuje nesrećni odnos majke, uspešne pijanistkinje i zanemarene ćerke.

Tatjana Bošković ubedljivo oživljava lik Šarlote, egocentrične, nepristupačne umetnice koja je zbog prevelikih ambicija uskratila majčinsku ljubav svojim ćerkama. Snažnim, traumatičnim izvođenjem, tik pred publiku, Tatjana uspešno pojačava emotivni naboj Šarlotinih unutrašnjih monologa u kojima se prepliću ironija, panika, beg od slabosti i osećaja krivice. Teatralni krici Tatjane Bošković, iako mogu da budu protumačeni kao afektacija, naglašavaju prirodu Šarlotinog karaktera koji razara samu ličnost.

Branka Šelić verodostojno predstavlja psihološki karakter svog lika, od njene uzdržanosti i obazrivosti do erupcije potisnutih emocija u trenucima kada nemilosrdno krivi majku za svoj, sestrin i očev život.

Ambijent na sceni podseća na mračne prvence Bergmanovih filmskih dostignuća. Magla, sivilo i zvuk vetra korespondiraju sa hladnim i distanciranim odnosima medju likovima. Kostimi Marije Marković uskalđeni su sa osećajem koji je u liku najdominantniji. Crna odeća Eve koja nikad nije osetila majčinu ljubav i Viktora koj nikad nije osetio Evinu ljubav, bela haljina Helene i raskošna crvena haljina arogantne  i dominantne Šarlote. Dugački crni sto sa udaljenim stolicama, naglašava odsustvo fizičkih dodira na sceni, kao nemoć likova da se približe jedno drugome. Scenografija i izbor muzike Jagoša Markovića je podjednako uspešno usklađena i sa Viktorevom melanholičnošću i sa dugim i napetim Šarlotinim monolozima.

Preispitujući ljubav kroz reči, dodir i muziku, opraštanje kroz razumevanje i prihvatanje, samospoznavanje kroz roditeljstvo i odrastanje, međuljudske odnose kroz dominantne i slabe karaktere, predstava „Jesenja sonata“ ostaje neprolazno savremena. Ona prikazuje složene i često neuhvatljive porodične odnose, mnogim ljudima poznate, zbog čega drži pažnju do poslednjeg trenutka.

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime