Praunuk vojvode Mišića: „Mi, Srbi, brzo praštamo. Odmah bi da vodimo na piće“

Đorđe Stojanac (76), praunuk vojvode Živojina Mišića, rekao je u razgovoru za Novosti da bi trebalo da naučimo da budemo složniji, da ne činimo zlo jedni drugima, već da se pomažemo i volimo.

Kada se poslednji put video s Makronom, prilikom odavanja počasti starim ratnicima iz Velike vojne, šef francuske države se prisetio lepih trenutaka svoje posete Beogradu, a on mu se zahvalio što je tom prilikom posetio grob heroine Milunke Savić. Da je imao vremena, i da nije udarila ona zima, od koje zubi trnu, rekao bi mu još štošta.

„Zamerio bih mu najpre za gaf od prošle godine. Moralo je da se više misli na žrtve i doprinos Srbije, onih što su ostavili kosti po Makedoniji i albanskim vrletima. To je Francuzima veliki minus. Ali, dobro. Čitao je Makron posle u Beogradu petnaest minuta na srpskom. Mi, Srbi, brzo praštamo. Odmah bi da vodimo na piće. Nije to uvek dobro, ali ovoga puta ajde de. Neka prođe“, kaže Stojanac.

Ističe da se u Francuskoj danas značajno promenila slika o Srbima, da nas mnogo nas više poštuju.

Đorđe Stojanac godinama dolazi na Trijumfalnu kapiju, da oda dužnu počast saborcima svog pradede. Imao je priliku da se rukuje i sa Sarkozijem i Olandom.

„Pre toga sam bio povučen. S obzirom na to da je moj otac Svetozar bio oficir kraljevske vojske, u Nedićevoj poljskoj straži, i da mu ni grob ne znam, morali smo u Srbiji posle rata da ćutimo da nas ne bi progutao mrak. Kada sam, preko Grenobla, stigao u Pariz 1967. godine, osetio sam i tu prisustvo Udbe, pa sam zaključio da mi je najbolje da gledam svoja posla“, objasnio je.

Redovno, poslednjih desetak godina, u ovo doba, ide i na srpsko Vojničko groblje u Tijeu.

„Osećam tamo, pre svega, veliko poštovanje. Tu su ljudi koji su izginuli da bismo mi živeli bolje. Tije je naša svetinja“, poručuje.

Obišao je, nedavno, s unukom generala Draže Mihailovića, Vojislavom, i spomenik kraljevima Petru i Aleksandru u Bulonjskoj šumi. Upoznali su se tek pred kraj ove godine. Na Tijeu.

„To mi posebno znači. Rođeni brat moje babe Olge, Živojinov sin, Aleksandar Mišić, i Draža Mihailović, bili su školski drugovi i prvi koji su se u Evropi digli protiv fašizma. Aleksandar i major Fregl su se Nemcima lažno predstavili u decembru 1941. kao Draža i njegov ađutant, da bi Draža mogao da pobegne. Odveli su ih u zatvor u Valjevu, a kada su Nemci otkrili njihov pravi identitet, obojicu su streljali“, istakao je.

Svedok streljanja je, kaže, kroz prozor zatvora bio Milorad Jevtić Šilja, koji je umro 2016. godine u Parizu i sahranjen na srpskom civilnom groblju u Tijeu. Živeo je u Francuskoj od 1944. Sklonio se na sigurno.

I pored svega što je njegova porodica preživela, Stojanac, ipak, ističe da bi mladi naraštaji iz herojskog podviga solunaca trebalo da nauče da budemo složniji.

„Da ne činimo zlo jedni drugima, međusobno, već da se pomažemo i volimo. Da se ne radujemo da komšiji crkne krava. Eto, komunisti su mi oca ubili, moja porodica je mnogo propatila zbog njih, pa sam opet, kad je Tito umro, tražio slobodno popodne na poslu u Francuskoj, dok sam radio moleraj, da na televiziji gledam njegovu sahranu“, dodao je Stojanac.

Pomirenje je, kaže, jedini način da Srbija krene napred. Stojanac ističe da kao direktni potomak slavnog vojvode, pre svega, oseća ponos, te da se trudi da uvek ostane dostojan i ničim ne okalja njegovo ime.

„Silne godine sam u Francuskoj radio građevinske poslove, i kao radnik, i kao preduzimač, i nikada nijednu mušteriju nisam prevario. Često sam radio ispod cene, nekad i do ponoći, samo da bih završio na vreme“, rekao je.

Kao uspomena na pradedu, ostale su retke relikvije, te navodi da je imao dve predivne Živojinove biste, koje je radio akademski vajar Ljubiša Mančić, njegovu „Strategiju“ i neke druge predmete, ali su mi sve to, uključujući i medalju Udruženja za negovanje oslobodilačkih ratova Srbije, ukrali! Za dve godine, četiri puta su mu obili stan, iznad Rajsove kuće na Senjaku, koji je nasledio od babe Olge, sve dok pre nekoliko godina nije stavio rešetke na prozore. Nešto je i prodato.

„Prababa Lujza je bila prinuđena na to da bi preživela, jer je imala malu penziju. Prodala je, tako, i redak Orden kralja Džordža Petog koji je on, s titulom engleskog viteza bakalaureja poklonio mom pradedi. Baba Olga je iz istih razloga prodala i neke slike i nešto nameštaja. Najviše stvari je preostalo kod moje sestre Vojislave Šipke, unuke najmlađeg Živojinog sina Vojislava, koja živi u stanu u Kraljice Natalije gde je živela i Živojinova supruga, prababa Lujza, posle rata. Ja, uglavnom, čuvam neke sitnice i fotografije koje sam nasledio od babe Olge“.

Stojanac je pokrenuo postupak rehabilitacije oca, u čemu mu pomaže Dragan Đokić, iz Narodne inicijative za restituciju oduzete imovine i ljudska prava, s kojim je, kao predstavnikom Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije, učestvovao na obeležavanju Dana primirja u Prvom svetskom ratu. Trenutno su predloženi svedoci i čeka se kada će biti pozvani pred sud. Nada se da će biti sprana ljaga s imena njegovog oca koji je proglašen narodnim neprijateljem.

„Uradio sam to da mi savest bude čista, da znam da sam nešto za života pokušao“, kaže Stojanac.