Dejvid Autor, profesor sa prestižnog MIT-a (Massachusetts Institute of Technology), autor je „Kineskog šoka“, istraživanja u kome se bavio tranasformacijom svetske ekonomije koja je nastala nekontrolisanom trgovinskom liberalizacijom na početku ovog veka.
Njegova ekspertiza obuhvata polja kao što je ljudski kapital, potražnja za veštinama i nejednakost u zaradama, uticaj tehnoloških promena i globalizacije na tržište rada i društvo.
U razgovoru za Nedeljnik, analizira geopolitičke promene, objašnjava asimetriju između kineskog modela i zapadnih demokratija i otkriva kako veštačka inteligencija može da postane alat za povratak dostojanstva radnicima koje je prethodna tehnološka revolucija ostavila na cedilu.
Vaše istraživanje o „Kineskom šoku“ otkrilo je kako je nekontrolisana trgovinska liberalizacija devastirala lokalna tržišta rada, stvarajući tlo za uspon današnjeg populizma. S obzirom na nove trgovinske barijere i geopolitičke promene, da li smo zaista stigli do definitivnog kraja ere hiper-globalizacije?
Ne mislim da prisustvujemo definitivnom kraju globalizacije, ali vidimo kako se ona menja veoma brzo. Kineski trgovinski suficit trenutno iznosi više od 1,5 odsto svetskog BDP-a. To praktično znači da mnoge zemlje upravo sada proživljavaju izvozne šokove, uključujući i Zapadnu Evropu.
Dakle, ono što je Sjedinjene Države zadesilo pre dvadeset godina, sada se dešava ovde. Pored Evrope, vidimo da su proizvodni sektori u Južnoj i Centralnoj Americi, kao i u delovima Afrike, gotovo zbrisani kineskim izvozom.
Rekao bih da nije reč o kraju globalizacije, već o kraju laissez-faire globalizacije. Završen je period u kojem su države mislile da je sve to po definiciji dobro i da nema razloga za brigu. Bile su u zabludi od samog početka, a sada, nadam se, nešto iz toga uče. Ipak, ovo je turbulentno i teško vreme prilagođavanja koje neće biti nimalo prijatno.
Uzmite za primer Sjedinjene Države: mi sada ne dozvoljavamo prodaju kineskih automobila. Ti automobili bi bili mnogo jeftiniji od američkih, a verovatno i mnogo bolji. Mi svesno plaćamo ekonomsku cenu te zabrane jer želimo da sačuvamo sopstvenu industriju, a Kina na to uzvraća istom merom. Ako se Evropa usprotivi kineskoj trgovini i podigne barijere da zaštiti svoje industrije, Kina će odgovoriti veoma oštro, a zapadne Vlade nemaju strpljenja da igraju igru na duge staze, kao Peking.
Kako objašnjavate tu razliku u strateškom pristupu? Čini se da Kina igra po potpuno drugačijim ekonomskim pravilima?
Upravo tako i to je jedan od ključnih strahova razvijenog Zapada.
Činjenica je da je Kina spremna da podnese ogromne troškove da bi postigla svoje globalne ciljeve. Važno je razumeti jednu stvar koja prkosi našoj tržišnoj logici: nije da oni ostvaruju ogroman profit na tom izvozu.
Naprotiv, većina tih velikih kineskih izvoznih firmi je zapravo neprofitabilna. Kod njih je domaća potrošnja veoma niska, a nezaposlenost visoka. Oni svesno usmeravaju gigantske resurse u oblasti za koje veruju da će im doneti snažnu globalnu poziciju, i to u vojsku, tehnologiju i industrijsku dominaciju.
Samo jedna nedemokratska vlada može uspešno da uradi tako nešto: da potisne domaću potrošnju sopstvenog naroda do te mere i preusmeri sav taj novac u izvoz i vojne kapacitete. To je za jednu demokratiju gotovo nemoguće izvesti, jer su pritisci građana za boljim standardom i većom potrošnjom legitimni i stalni.
Istorijski gledano, Sjedinjene Države su bile mnogo bolje u igranju te „duge igre“ neposredno nakon Drugog svetskog rata. Setite se Maršalovog plana i svih investicija koje smo uložili u izgradnju globalnih institucija. Ali, SAD su se vremenom udaljile od tih principa, dok se Evropska unija suočava sa manjkom odlučnosti da popuni taj prostor. Kina tu prazninu koristi jer ima disciplinu koju mi gubimo.
Dokumentovali ste i kako je kompjuterizacija oslabila srednju klasu, polarizujući tržište rada na ekstremno plaćene poslove na vrhu i slabo plaćene uslužne delatnosti na dnu. Ipak, nedavno ste izneli tezu da bi veštačka inteligencija (AI) mogla da preokrene taj trend. Može li AI zaista biti „lek“ za srednju klasu?
AI se može koristiti za obnovu srednje klase, ali nema garancije da će se to desiti samo od sebe. Potencijal leži u tome da se ljudima koji nemaju „elitno“ obrazovanje i koledž diplome omogući da obavljaju visoko složene i vredne zadatke. To bi bilo dobro i za rad i za potrošače.
Zamislite da troškovi zdravstvene zaštite, obrazovanja, pravnih usluga ili dizajna enterijera značajno padnu, a da te usluge može da pruža mnogo veći broj ljudi koji bi za to bili adekvatno plaćeni. Imali bismo jaču srednju klasu i viši opšti životni standard.
Pogledajte promenu produktivnosti: naše potrošačke korpe su se u poslednjih 50 godina pomerile sa kupovine robe na kupovinu usluga. Postali smo neverovatno produktivni u proizvodnji robe zahvaljujući mašinama i boljim procesima. Ali nismo postali mnogo produktivniji u uslugama: u načinu na koji ljudi pružaju obrazovanje, kako se bave pravom ili medicinom. Tu je produktivnost stagnirala.
Tehnologija koja bi nam omogućila da efikasnije koristimo rad i kapital u tim uslužnim sektorima ima potencijal da podigne standarde kroz niže cene i veći kvalite ali i, što je najvažnije, kroz pružanje novih prilika za radnike. To je potencijalna prilika za ljudsku inteligenciju: ne uzima vam posao, već vam daje dodatnu polugu da uradite mnogo više sa onim što već znate.
Međutim, skeptici bi rekli da tehnološki giganti u Silicijumskoj dolini ne dizajniraju AI da bi pomogli radnicima, već da bi ih učinili suvišnim i smanjili troškove rada?
To je realna opasnost jer podsticaji nisu uvek usklađeni sa interesima društva. Tehnološke kompanije često govore isključivo o tome kako žele da „automatizuju, automatizuju i automatizuju“ i eliminišu radnu snagu. Mislim da to često u praksi ne funkcioniše onako kako oni očekuju. Mnoge stvari koje su kompanije ambiciozno pokušale da automatizuju na kraju su zahtevale angažovanje još veće količine stručnih radnika da bi sistem uopšte funkcionisao.
Moramo biti pošteni: efekte veštačke inteligencije na tržište rada je u ovom trenutku veoma teško precizno detektovati. Među ekonomistima traje velika rasprava o tome da li su ti efekti uopšte još uvek vidljivi u makroekonomskim podacima. Zato ne želim da budem ni preveliki optimista, ni preveliki pesimista. Postoje politike koje bismo morali da razmotrimo kao neku vrstu osiguranja, jer sama „katastrofa“ o kojoj se priča u medijima još uvek nije vidljiva. Ali moramo biti budni.
Mnoge vlade, uključujući Bajdenovu i Trampovu administraciju u SAD, pokušavaju da pomognu obnovu srednje klase kroz agresivnu promociju industrijske proizvodnje i „vraćanje fabrika“. Da li je to realan put u 21. veku, s obzirom na automatizaciju?
Ne mislim da će zaposlenost u proizvodnji ikada više biti onaj masovni poslodavac kakav je bila nekada. Čak i na svom istorijskom vrhuncu u SAD, to je bilo oko 20 odsto radne snage.
Postoji, naravno, dobar razlog da brinemo o proizvodnji, jer se tamo dešava najveći deo inovacija. Proizvodnja je apsolutno ključna za nacionalnu odbranu i za profitabilnost ekonomije, ali to jednostavno više nije mesto gde će se nalaziti većina radnih mesta. Budućnost zaposlenja je u uslugama.
I tu dolazimo do suštinskog pitanja: da li će te usluge ostati privilegija visokoobrazovanih ljudi sa master diplomama, kao što je to slučaj sada, ili se te usluge uz pomoć tehnologije mogu otvoriti i za ljude koji su vešti i dobro obučeni, ali nemaju to formalno elitno obrazovanje?
U Vašem radu se zalažete za tehnologiju koja dopunjuje ljudski rad (complementing labor). Kako preusmeriti razvoj AI u tom pravcu u svetu kojim dominira profitni motiv korporacija?
To je izuzetno težak zadatak, ali nije nemoguć. Deo odgovora leži u onome što država direktno kontroliše i finansira, poput zdravstva i obrazovanja.
Tu država ima ogromnu polugu moći. Može jasno reći: „Želimo da se ovi AI alati dizajniraju tako da osnaže medicinske sestre ili nastavnike, a ne da ih zamene“. To ne znači da vlada mora sama da pravi softver, već da postavlja standarde i ciljeve dizajna.
Takođe, važno je razumeti da AI ne mora nužno biti neprijatelj. U mnogim slučajevima, AI se već sada koristi kolaborativno. On omogućava ljudima da iskoriste svoje postojeće znanje na moćniji način. To je onaj prelaz sa ručnog na mašinski alat koji povećava produktivnost pojedinca. Iako korporacije teže automatizaciji, često otkrivaju da je čovek sa dobrim AI alatom mnogo produktivniji od samog algoritma.
Vaše istraživanje o „novom radu“ (new work) otkriva kako su se pojavila zanimanja koja nismo mogli ni da zamislimo pre samo nekoliko decenija. Šta su glavne pouke tog procesa?
Novi rad je onaj koji zahteva potpuno novu ekspertizu koja ranije nije postojala. Te veštine odjednom postaju neophodne i veoma retke.
Recimo, u SAD danas imamo oko četvrt miliona naučnika za podatke (data scientists). Pre četrdeset godina taj broj je bio nula. To zanimanje je nastalo jer smo odjednom dobili gigantske količine podataka i procesorske snage, pa nam je trebala disciplina koja spaja statistiku i kompjutersku nauku. To je ona svetla strana tehnologije: ona otvara prilike, ti poslovi su po pravilu bolje plaćeni i zahtevaju kreativnost.
Međutim, tamna strana je u tome što ljudi koji su istisnuti sa onoga što ja zovem „stari rad“ – manuelni poslovi u fabrikama ili rutinski administrativni poslovi – obično nisu oni koji su sposobni da odmah pređu na taj „novi rad“. Čak i ako statistički imate isti broj izgubljenih i dobijenih poslova, ljudski posmatrano, gubitnici nisu dobitnici. To stvara osećaj napuštenosti koji populisti lako eksploatišu. Uz to, većina tog novog rada u poslednjih 40 godina zahtevala je visoke tehničke kvalifikacije. Naša nada sa veštačkom inteligencijom je da bi ona mogla da učini kreativne poslove dostupnim široj populaciji, a ne samo uskoj eliti.
Pitanje ekonomskog dostojanstva rada je bila jedna od najvažnijih tema kongresa Međunarodne asocijacije ekonomista (IEA) u Beogradu. Ako tehnologija i globalna trgovina nastave da urušavaju stabilnost rada, da li je neizbežan i kolaps poverenja u demokratiju?
Demokratija je istorijski bila ključni faktor koji je uopšte omogućio dostojanstvo rada. Ona je stvorila bezbedne uslove, zaštitu radnika, uvela je vikende, godišnje odmore i minimalnu zaradu. Čvrsto verujem da su demokratija i tržište rada kao dva kraja jedne vage – oni su apsolutno neophodni jedno drugom. Tržište rada bez demokratije neizbežno postaje eksploatatorsko. To vidimo i u komunističkim zemljama, poput Kine.
Sa druge strane, demokratija bez funkcionalnog i pravednog tržišta rada vodi ka dubokom nezadovoljstvu. Politički proces u demokratiji zavisi od ideje da je većina građana istovremeno i „davalac“ (contributor) i „potražilac“ (claimant).
Kao potražilac, ja očekujem od države obrazovanje i penziju. Kao davalac, ja doprinosim tom sistemu plaćajući poreze na svoj rad. Ako se na većinu ljudi u društvu više ne gleda kao na one koji doprinose, već samo kao na ljude koji imaju zahteve prema državi, demokratija u takvom okruženju gubi svoj legitimitet i teško može da opstane. Zato je borba za radno mesto zapravo borba za opstanak demokratskog društva.
Tagovi
