Pratili su me do groblja i nadgledali kako sahranjujem oca. Sve je trajalo 20 minuta: Kako izgleda oproštaj od najdražih u Vuhanu

Pišu Ejmi Ćin i Kao Li, Njujork tajms na srpskom

0
Posetiocima groblja Bijandašan proveravani su simptomi. Fotografija: HEKTOR RETAMAL/Agence France-Presse – Getty Images

Lju Pejen držao je malenu drvenu kutiju u kojoj je bilo ono što je ostalo od njegovog oca. Pre samo dva meseca, držao je krhku ruku svoga oca dok je stariji čovek udisao poslednji put. Bol je i dalje bio svež. Jecao je.

Ali nije bilo mnogo vremena ni prostora da gospodin Lju pati. On kaže da su zvaničnici iz grada Vuhana u centralnoj Kini insistirali da zajedno s njim idu u pogrebno preduzeće. Nešto kasnije, pratili su ga do groblja i nadgledali kako sahranjuje svog oca, priča Lju (44). Video je jednog od svojih čuvara kako ga fotografiše. Sve je trajalo jedva dvadeset minuta.

“Moj otac posvetio je ceo svoj život ovoj zemlji i njenoj partiji”, kaže Lju, koji radi u bankarskom sektoru. “A oni su ga nadgledali posle njegove smrti.”

Mesecima je žiteljima Vuhana bilo zabranjeno da uzimaju pepeo svojih voljenih koji su preminuli tokom epidemije koronavirusa u Kini. Sada kada vlasti kažu da je epidemija pod kontrolom, zvaničnici ih požuruju da sahrane svoje mrtve što pre, i rade sve na tome da se na internetu ne čuju žalbe, niti reči onih koji sumnjaju da je stvaran broj preminulih zapravo mnogo veći.

Prema zvaničnim podacima, u Kini je od koronavirusa do 9. aprila preminulo 3.335 ljudi, ali medicinski radnici i neki drugi stručnjaci navode da je taj broj možda veći.

Policija u Vuhanu, gde je sve i počelo, ide toliko daleko da upada u grupe na WeChatu, aplikaciji za poruke, i gasi ih. Cenzori uklanjaju fotografije sa društvenih mreža ako se na njima vide redovi ispred pogrebnih preduzeća, gde se podiže pepeo.

“Gde je dostojanstvo posle smrti?”, pita Lju. “Gde je humanost?”

Vladajuća Komunistička partija kaže da želi da spreči velika okupljanja, kako ne bi došlo do novog širenja. Ali čini se da je ova kontrola pre svega usmerena na pokušaj da se obuzda bol koji bi mogao sve da podseti na pogrešne korake vlade na samom početku. Isto tako, javno pokazivanje tuge ili razgovori o gubicima mogli bi da nahrane skeptike koji tvrde da Kina nije dobro izbrojala mrtve.

U Vuhanu se dogodilo skoro dve trećine svih infekcija u Kini i više od jedne trećine svih smrtnih slučajeva. No na početku epidemije, kažu zdravstveni radnici, mnoge smrti nisu izbrojane jer nije bilo dovoljno testova. Nedavno je u časopisu Caixin izašla priča vozača kamiona koji je tvrdio da je jednom pogrebnom preduzeću isporučio na hiljade kutija za pepeo.

Kineska vlada tvrdi da je bila veoma otvorena o svemu. Ali ona ipak želi da odredi kako će žrtve biti žaljene. Oni se predstavljaju kao mučenici, a ne kao žrtve virusa.

Nacionalni dan žalosti bio je 4. aprila, kada pada i godišnji Festival čišćenja grobnica i odavanja pošte precima. Ali to neće biti dovoljno za mnoge familije u Vuhanu. Neke od vlade zahtevaju pravdu. Umesto toga, smenjena su samo dva lokalna zvaničnika, ali je eksplicitno rečeno da daljih mera neće biti.

“Ja zahtevam objašnjenje”, kaže Džang Haj, pedesetogodišnji žitelj Vuhana čiji je otac, Džang Lifa, preminuo pošto je virus zakačio u bolnici. On želi da zna zašto su prošle nedelje pre nego što su zvaničnici rekli da je moguće prenošenje virusa s čoveka na čoveka. “Inače nikada neću moći da se oprostim od oca. Nikada neću naći mir.”

Neki drugi pokušavaju da u privatnosti održe službe za svoje voljene. Marija Ma, 23-godišnjakinja koja radi kao nastavnica grafičkog dizajna u Vuhanu, znala je da je njen deda želeo da se po njegovoj smrti održi bdenje. Ali kada su on i njegova supruga, Marijina baka, preminuli u januaru, njihova tela su brzo oduzeta i oni su kremirani. U karantinu i policijskom času, porodica je održala neke jednostavne rituale. Spalili su “duhovni novac”, na primer – što je običaj kojim se “obezbeđuje” da njihovi voljeni imaju dovoljno stvari i u zagrobnom životu. Pa ipak, familija se nije osećala dobro jer nisu mogli da organizuju pravu sahranu.

“Sve vreme smo se pitali kako je moguće da se to desilo baš našoj porodici”, kaže Marija Ma u telefonskom razgovoru. “Mi smo samo obični ljudi. Nikome ništa nismo nažao učinili.”

Ni gospodin Lju nikako ne može da se pomiri sa gubitkom. Njegov otac, Lju Oućing, otišao je na redovni pregled u dom zdravlja u januaru, i tamo je zaražen koronavirusom. Preminuo je 29. januara. Krajem marta, Ljuu je zazvonio telefon. Rekli su mu da se spremi za sahranu. Dodeljena su mu dva zvaničnika koji su, kada je sve bilo gotovo, rekli porodici da moraju da im potpišu radni nalog.

Dva dana kasnije, Lju se vratio na groblje. Ovog puta proveo je ceo sat na grobu svoga oca. Kaže da neće prestati da pritiska vladu da kazni lokalne zvaničnike koji su možda sakrivali istinu o virusu.

“Oni misle da ću prestati samo zato što je sahrana završena?”, kaže Lju. “Ne. Ovo nije gotovo.”

Ovaj tekst objavljen je u novom broju Njujork tajmsa na srpskom jeziku, koji se dobija na poklon uz svaki primerak vaskršnjeg broja Nedeljnika