Pozorište u doba korone: roboti umesto publike

0

Autor teksta: Maja Ristić, vanredni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti, Katedri za menadžment i produkciju, pozorišta, radija i kulture

Pozorišta su zatvorena. Muzički koncerti otkazani do daljnjeg. Pesničke i književne večeri održavaju se pred desetinama ljudi uz obavezno nošenje maski i socijalno distaciranje. Pozorišni festivali poput Bitefa ili Šekspit festivala koji se održava svake godine na obali Dunava ispred velelepnog zdanja Vile Stanković okupljajući  publiku iz Beograda, Novog Sada, Inđije i okolnih opština, kao i najznačajnije svetske trupe poput Glob teatra iz Londona, ili Bridžet haus pozorišta iz Londona, su u neizvesnosti. Pomeraju se iz dana u dan datumi održavanja. Publika se sakrila u svoje male stanove i sobe i kulturna dešavanja: ples, muziku, poneku predstavu koja se izvodi online prate putem svojih svetlucavih ekrana. Naša stvarnost i život je virutalan, a umetnost prenesena u digitalne oblike. Da nije tako, prosto bi nestala, umrla. I možda je upravo danas najvažnije da se menadžeri u pozorištu i dirketori kulturnih institucija zapitaju, šta dalje? Kako od robota današnjice kojima je kretanje ograničeno iz predostrožnosti, straha ili vrlo strogim  propisima, dokumentima koju su građanima sveta, ali i glumcima, muzičarima, performerima, potrebni kako bi posetili druge gradove i njhive pozorišne scene na kojima bi igrali, a publika posećivala kulturne spomenike uživajući u raznolkim kulturama. Sve je zatvoreno: granice, gradovi, muzeji, velelepne umetničke zbirke. Ostaje nam mašina, telefon, aplikacija – robot. Iako to iz ove perpektive deluje beznadežno, menadžeri, lideri pozorišta, producenti moraju ponovo da animiraju publiku koja želi da ode u pozorište, ponovo se vrati živom izvođenju? Publiku umetnosti treba ponovo naviknuti na javna izvođenja u manjim grupama, zainteresovati ih, odvojiti ih od zavodljivih senzacija pametnih telefona.  Jedan od načina je otvoriti kada pandemija barem malo utihne stadione i zadovoljiti potrebe velikog broja ljudi, ali onda je opasnost da kultura lako sklizne u komercijalno, banalno, bulevarsko pozorište, a publika ponovo budu zdravstveno nebezbedni. Dakle, to nije rešenje. Nakon velikih kriza, uči nas menadžment, treba otkriti kreativna žarišta u kulturi, otkriti njene snage i početi sa manjim projektima od nekoliko glumaca ili igrača, koji bi izvodili performanse pred manjim brojem publike. Tako je pozorište Vest End u Londonu ponovo počelo da prikazuje predstave sa manjim brojem izvođača, pred ne tako brojnom publikom, a nacionalni muzički i operski ansambli u regionu, u Sofiji na primer, izvodili su tokom jula i početkom avgusta meseca kamerne opere i mjuzile za najviše pedesetak ljudi i to pored jezera, u vreme kada sunce zalazi, ili na planinama, adaptirajući prirodne lepote jedne zemlje za pozorišno, opersko ili baletsko izvođenje. Krizni menažment o čemu govori i knjiga Menadžment pozorišta – ljudski resursi u oblikovanju pozorišne predstave bavi se prevazilaženjem problema u pozorišnim ili institucijama kulture u teškim okolnostima, ali strateški, planski, radeći sa najboljim kadrovima koje jedno pozoprište ili sredina ima. Pozorište i umetnost mora da nađe način da izađe iz zatvorenih virtualnih kutija koje je tehnologija donela, a publika i auditorijum lako prihvatio jer su im gadžeti na dohvat ruke. Živa umetnost kakvo je pozorište, postoji jedino u emotivnoj interakciji sa publikom, pa makar to bio i kamerni prostor, monodrama, ples dva igrača. Svi veliki lideri i pozorišni reditelji počeli su da rade u trupama: Grotovski, Barba, Piter Bruk, Arto. Oni su se zalagali za netradicionalne pozorišne  forme koje se igraju na ulicama, trgovima gradova, u garažama, malim nesvakidašnjim prostorima. U izlaženju iz model uobičajenog, stereotipnog načina prikazivanja predstave ili nekog drugog oblika izvođenja moguće je osloboditi publiku i podstaći njene kulturne potrebe, koje su u ovom trenutku utihnule. I prisetimo se, kako je lepo rekao, Lope de Vega, španski dramski pisac, „za pozorište je potreban jedan glumac, jedna daska i jedna strast“. Eto nema priče o velikim buždetima, halama, maskama, vizirima, honorarima, igračima koji su izloženi opasnosti. Za pozorište je dovoljno dvoje ljudi,estetska komunikacija, motiv i ljubav. Tome će vas naučiti knjiga, „Menadžment pozorišta“ koju vam preporučujem.