Povest o zatvoreniku broj 94408: Logorski dani Nenada Jovanovića, pisma Milice Babić i ljubavna priča našeg jedinog nobelovca – Istorijska ekskluziva u novom Nedeljniku

Za Nedeljnik piše Mihael Martens

0
Arhivska fotografija

Brojne su države počinile genocid, ali nijedan narod nije tako razrađeno i revnosno napredovao u planskom ubijanju ljudi kao Nemci. I nijedan narod nije tako temeljno arhivirao sopstvene zločine kao oni. Iz ta dva superlativa – fenomena uništenja i dokumentovanja tog uništenja, oboje jedinstveno u istoriji čovečanstva – u jednom provincijskom gradu dva i po sata severno od Frankfurta nastao je jednako jedinstven arhiv.

U Bad Arlozenu, varoši sa oko 15.000 stanovnika, čuva se više od 30 miliona dokumenata. Tu se mogu pronaći beleške o 17,5 miliona žrtava i preživelih iz perioda nemačke strahovlade, koja je od 1939. do 1945. držala Evropu u šaci: spiskovi zatvorenika, potvrde o transportu, pisma, registar ličnog poseda, smrtovnice, kartoteke. U pitanju je najveća zbirka dokumenata o žrtvama nacionalsocijalizma. Godine 2013. ovaj arhiv uvršten je u Uneskov registar “Sećanje sveta” (“Memory of the World”).

Jedna od 17,5 miliona žrtava, čija je sudbina arhivirana u Bad Arlozenu, jeste i Nenad Jovanović. Najstariji očuvani dokument koji svedoči o njegovom usudu u rukama Nemaca je takozvani “lični upitnik o zatvoreniku”, koji je verovatno evidentiran dva dana po njegovom prispeću u Dahau, dakle 31. avgusta 1944.

Preko ovog dokumenta je jugoslovenski državljanin i nekadašnji diplomata Nenad Jovanović postao zatvorenik broj 94408. U koncentracionom logoru je zatvorenički broj važniji od imena. Od tog trenutka nadalje, Jovanović je prilikom svakodnevne prozivke imao da se odaziva na taj broj. Da je zatočenicima u logoru uz to broj tetoviran i na ruku je mit. Tetoviralo se samo u Koncentracionom logoru Aušvic, a i tamo samo u slučaju određenih grupa zatvorenika. Tek se nakon rata rasprostranilo pogrešno ubeđenje da je SS taj postupak uobičajeno primenjivao za sve zatvorenike.

Iz ličnog dosijea koji je u Dahauu vođen za zatvorenika 94408 proizlazi datum interniranja, ali ne i razlog hapšenja. Kao zanimanje se tu navodi “ataše”. Osim toga je zabeleženo i da devojačko prezime Jovanovićeve supruge Milice glasi Babić. Tako je i Andrićeva potonja supruga mimo svoje volje zavedena u dosijeima SS-a. Pod stavkom “rasa” je tu za nju navedeno “arijska”. I zatvorenikovi roditelji su upisani kao “arijevci”. Kao mesto rođenja se umesto “Tuzla” navodi “Tuzlar”, jer izgleda da za taj grad u Bosni nisu nikada čuli. Pored toga je u dosije upisano kako je Jovanović visok 1,74 metra i da mu nedostaje nekoliko zuba.

Vredi primetiti napomenu o poznavanju stranih jezika: Jovanović je govorio pet-šest jezika i između ostalog je prevodio književna dela sa engleskog i francuskog, a u koncentracionom logoru je naveo da razume tek srpski i nemački. Prećutkivanje daleko sveobuhvatnijeg poznavanja stranih jezika nije bilo beznačajan rizik, jer bi SS strogo kažnjavao davanje lažnih podataka i ishod bi mogao biti i koban. Ali možda je Jovanović, u trenutku kada je naveo podatke i potpisao dokument, smatrao uputnijim da stvarne razmere svog lingvističkog znanja zadrži za sebe.

Ceo tekst Mihaela Martensa objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 15. aprila

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs

Svi čitaoci na poklon dobijaju Mond diplomatik na srpskom jeziku