Bilo mi je drago kad je Stevo Grabovac dobio Ninovu nagradu.
Iako nisam čitao roman, sve manje ih i čitam, prešao sam na publicistiku i novinarske tekstove s kojima se treba izboriti i na našim Velikim pričama, ali o Stevu znam nekoliko priča.
Od poznatih, koje mogu da podelim, „da je bio u logoru kao klinac. I to sa roditeljima“.
Da je operisan od nacionalizma, i to kao posle neke traume, u ovom slučaju vrlo jasne, kao kod ljudi koji su preživeli Holokaust.
Prvi roman napisao je u auto-perionici, drugi, za koji mi je Jergović rekao da je maestralan, u prodavnici gde radi.
I zašto je sad to bitno? Prvo, zato što se loše ophodimo prema savremenicima – ne znate kako bi danas izgledalo da popijete kafu sa Mešom Selimovićem, zbog čega ja verujem uglavnom kad Jergović nešto kaže, pa još posle i napiše.
Kod Steva se desila opasnija stvar. Ili ne toliko opasna, koliko glupa.
Što je bio kod Dodika, a nije kod Olje.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 14. FEBRUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
