Poslednji dribling Boža Koprivice: Ovako je čuveni pisac pričao za Nedeljnik u jednom od poslednjih intervjua

U petak 20. marta iznenada je stigla vest da je preminuo Božo Koprivica. Jedan od poslednjih velikih intervjua dao je Branku Rosiću za Nedeljnik. Intervju je objavljen 30. marta 2023.

***

Prošlog jula mi je Božo poklonio svoju knjigu „Bluz dva prijatelja“ gde svaku glavu završava pesmom Miodraga Raičevića i to radi kao neki radijski disk-džokej na talasima života. Knjigu mi je Božo Koprivica doneo u „Šansu“, a ja sam se setio kako mi je baš ovde i baš za Nedeljnik pričao o Kišu, a u ovom intervjuu će se vratiti na jedan svoj razgovor sa Kišom baš u „Šansi“. Sedeli smo u bašti, u jednom trenutku došao je konobar sa telefonom u ruci i samo rekao: „Za vas, Božo.“ Totalni film.

Božo Koprivica zna mnogo toga o književnosti, pozorištu, filmu, fudbalu naravno, ali zna i neke čudne stvari. Recimo, zna da prepozna među taksistima bivše fudbalere. Po držanju, pokretima… Zna ponekad i da u velikom pesniku prepozna bivšu fudbalsku polutku. Kada ga taj eks fudbaler i pesnik upita „kako?“, on mu objasni da je to po držanju tela i pregledu „igre“. Zna mnogo da vidi iz nečijeg hoda. I u ovom intervjuu on će opisati hod Miloša Crnjanskog u Radio Beogradu i Stjepana Bobeka dok ide na ručak u „Metropol“.

Zato sam imao tremu dok sam usred ovog intervjua išao do šanka Điđinog „Monks“ bara da zamolim da malo utišaju muziku. Šta li će da vidi iz mog hoda? Da sam imao dva i po treninga na crvenoj šljaci Topčiderskog brda na kojoj će se završiti njegov poslednji odgovor u ovom razgovoru.

Zvao sam te nekoliko puta poslednjih dana oko devet ujutru, i uvek po glasu čujem da žuriš, i to potvrdiš i kažeš „Idem na probu“. Dakle i sad posle svih predstava koje si radio i godina ne kasniš?

Ne volim da kasnim na probu. Nisam volio da kasnim ni na treninge fudbala ili košarke. To je princip dobrog vaspitanja. Bilo da te ulica vaspitava, bilo porodica. Ne bih nikada otišao na probu a da sam neraspoložen. Jer ne možeš da remetiš atmosferu. Moraš imati to partizansko vaspitanje. Ne mogu da kasnim kad idemo na juriš protiv neprijatelja. Volim da igram u ekipi koja dobija…

I dalje imaš energiju?

Ako nešto pristaneš da radiš, znači da voliš to. A radimo u Jugoslovenskom dramskom pozorištu veliki komad, za mene možda i najvećeg našeg dramskog pisca Aleksandra Popovića. Egon Savin režira „Razvojni put Bore Šnajdera“, komad koji se savršeno „rimuje“ sa savremenim trenutkom. Mentalitetski i ideološki…

Evo sad mi pada na pamet neki lični zaključak – ponekad za one koji te bliže ne poznaju deluješ prgavo, možda i nabusito, ali kad se zagrebe, kod tebe je jako bitna pažljivost. Pa i ona davna kada si proturio loptu kroz noge Zlopaši, omladinskom fudbalskom reprezentativcu Jugoslavije, i odmah si mu se izvinio, i ponovio izvinjenje kasnije na ulici.

Zlopaša je bio stariji od mene, bili su ti čuveni turniri u Nikšiću. Moja ekipa „Karioke“ osvojila je veliki turnir u Subotici. To je bilo nezvanično prvenstvo Jugoslavije (1967) u malom fudbalu. Pobedili smo u finalu Radnički iz Niša. Pogodio sam odlučujući penal. Imao sam 17 godina. U jednom duelu, nemajući gde, proturio sam Zlopaši loptu kroz noge. I odmah sam mu se izvinio i na terenu, kasnije na korzou. Nisam hteo da pomisli da je taj potez bio potcjenjivanje. Nikada nisam driblao kroz noge da bih nekoga potcijenio. Za mene je dribling osvajanje prostora.

Ti si došao da studiraš u Beograd u neko doba studentskih demonstracija?

Ne, došao sam kad su već prošle demonstracije. Ali pratio sam, imao sam prijatelje studente koji su se baš pomlatili sa milicionerima na Novom Beogradu. Među njima je bila i heroina Danica Krtolica iz ulice Narodnih heroja u Nikšiću. Jedan od poslova nakon diplomiranja je bilo i mesto urednika u „Braći Stamenković“. Tada je to bilo kultno mesto. Bilo je zakazano književno veče o romanu Miroslava Toholja. Stajao sam na ulazu i stiže Mihailo Lalić. Mislio je da sam portir pa me pita za ulaz gde bi prošao da ga niko ne vidi. A ja da mu pokažem kako nisam portir, podsjetim ga na njegovo poređenje vezano za apotekaricu Ninu Karelsku, mislim da je to u romanu „Ratna sreća“ – „… sa obrvama kao da se čudi“. A on: „To je knjiško poređenje.“

Dolaze Biljana Jovanović, Milisav Savić, Miroslav Maksimović i dobace mi: „A Bota Koprivica na radnom mestu.“ Lalić se vrati i upita me: „Šta je tebi Jovan Koprivica?“, kažem da mi je stric. On doda: „Tvoj otac Đorđije 1941. je sam branio poštu u Ulcinju… Bio sam ja 2. maja 1967. u vašoj kući.“ Zapravo je bio na sahrani moje sestre.

Tvoj stric je bio na Golom otoku. Ti si se rodio posle Rezolucije Informbiroa, ali ipak svi ti događaji se osete u tvom detinjstvu.

Moj stric Jovan je završio Učiteljsku školu u Sarajevu, u klasi Branka Ćopića, i germanistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu, bio je prvoborac, nosilac Partizanske spomenice. Najbolji prijatelj mu je bio Petar Komnenić, čuveni profesor, političar, predsednik Skupštine Crne Gore, ratni heroj iz Prvog svetskog rata, jedan od komandanata na Sutjesci. Osuđen je kao informbirovac i čuvena „Petrova rupa“ na Golom otoku nazvana je po njemu, njegovoj rečenici „Neću da udaram svoje drugove, pa makar mi kosti ostale u ovoj rupi“.

Moj otac se rano razboleo, tako da sam živeo između sanatorijuma u Brezoviku, gde je otac ležao bolestan od tuberkuloze, i Golog otoka gde je bio moj stric. Kad je drugi put zatvoren, bio je sedam mjeseci u istražnom zatvoru u Nikšiću. Petar Komnenić je diktirao mom stricu uspomene sa Golog otoka. A imao je i Jovan svoje fusnote. Ja sam te sveske otvarao al’ bio me je stid da čitam. Samo sam prelazio prstima preko rukopisa.

Naša tetka je živela u okolini Nikšića i kada su drugi put krenuli da hapse strica, živeli smo u istoj ulici, moja majka sakrije te dve sveske ispod mantila i odnese ih kod tetke Mare. Jednog dana je bila krađa nekog dućana i milicija dođe sa psima, ide kroz selo. Moja tetka je pomislila da su došli po sveske, pa ih je bacila u poljski nužnik. Petar Komnenić je bio dugo s mojim ocem u sanatorijumu u Brezoviku. Ivan Goran Kovačić je tražio da bude u jedinici Petra Komnenića i posvetio mu je pjesmu „Naša sloboda“. Kad retko odem na groblje u Nikšiću, posjetim i njegov grob. Stoji velika petokraka, pozdravim ga kao komandanta i ostavim mu ružu.

Tvoj stric je dva puta bio hapšen?

Kada je prvi put došao na Goli otok, na radilište, priđe mu neki ministar iz Bosne i Hercegovine i pita ga: „Šta misliš o Rankoviću?“ A moj stric samo: „Ma goni ga.“ I kada se vratio do barake, na zidnim novinama piše „Neće grom u koprive al’ hoće u Koprivice“ i umlatiše ga. To sam slušao kao mali dok je pričao mom ocu.

Osjetio sam i ja Rezoluciju. Dolazi 1961. Tito u Nikšić. Učiteljica Milena Kaluđerović ulazi u odeljenje i kaže: „Au, što će dvoje učenika danas biti srećni.“ Tog jutra sam igrao utakmicu, flekava majica, i 20 minuta posle učiteljice ulazi direktor škole, okrene se ka meni i kaže: „Božo, je l’ imaš nešto drugo da obučeš?“ Ja tačno znam da se za doček dobija pionirska uniforma i velim: „Nemam.“ Sigurno su javili iz Komiteta „To malo informbirovsko đubre ne može pred Tita“.

Kada su drugi put uhapsili strica, tražio je da mu se donese srpsko-hrvatsko-nemački rečnik. I kako je meni dopalo da mu ja nosim rečnik, kao devetogodišnjak… A u tom kraju oko zatvora, klinci iz varoši zvone na vrata, pa kad policajac krene da ih otvori oni pobegnu. I ja zvonim, izlazi policajac, misli da sam mangup iz varoši, ali ja ne bježim. Dugo me gleda, ja držim tu tešku knjigu: „Ovo je rečnik za Jovana Koprivicu.“ On me pita: „A šta si mu ti?“ – „Božo Koprivica.“ Još mi je ostao u sluhu taj zvuk brave kad je zaključao vrata. Išao sam nazad kući kroz Staru varoš i bio ponosan kako sam se držao, ali kad sam došao na početak naše Karađorđeve ulice, osjetim suze, vidim kako odskaču od asfalta kao klikeri. Kad se sjetim toga, vidim da imam neki kompleks što nisam neko vrijeme proveo na selu.

Zašto?

Zato što nisam bio elementarno vezan za zemlju. Zemlju kao element, kao snagu. Evo sad vidim na probama – Nenad Jezdić, koji je vezan za selo i povremeno tamo boravi, gledam koliko se uklapa, koliko kapira Aleksandra Popovića, jer ovo je drama periferije.

Jednom me je majka vodila kod rođaka na selo. Još uvek nemam erotske nagovještaje, ali volim da me pogleda neko. I jedna djevojčica od 12 godina donese mi dve pune šake šumskih jagoda. Upamtio sam njeno otmjeno usko lice i velike zelene oči. I u jednom trenutku vidim da blago hramlje. Često sam posle toga razmišljao šta je bilo s njom. Da li su je na silu udali? S tako lijepim gospodskim licem mogla je da bude na bilo kom dvoru. Mogao je Velaskez da je slika. Takva elegancija.

Ne sećam se da je iko napisao i opisao potresnije i literarnije od tebe odluku da se sve prekine i ode zauvek.

Moj brat je volio da se šali sa mnom. Jutro je, još smo u krevetima. I taj dan je počeo da me zajebava, zima, ja u gaćama i majici. Krenem ka njemu da ga udarim. A onda, bijesan na brata, siđem u dvorište, spuštam se niz stepenice. Pusta Vardarska ulica i bjelina krupnog snega vuče me da trčim pored Doma JNA gde sam gledao film „Kuća na brdu“. Trčim pored moje osnovne škole. Preko velikog fudbalskog terena, trčim pored kuće Golovića i otvara se bjelina prema rijeci Bistrici. Kod mlina Mijuškovića taman da skočim u bujicu rijeke, neko me zgrabi. Brat. Sat vremena niko od nas nije rekao ni riječ. Kako je on osjetio šta sam naumio? Možda je prepoznao to ludilo. I sad imam opterećenje da se niko ne bi ubio u mojoj porodici da sam se ja tada ubio. Za mnom su prema reci letjele i pahulje iz mog dvorišta.

Da?

To bi bila neka vrsta opomene, žrtva.

Telefon je bio u Književnim novinama, adresa redakcije je bila u istoj zgradi kao i Klub književnika, ti si prisustvovao onog dana ili večeri kada je Šešelj na tom mestu rekao „Oteraćemo Mirka Kovača iz Beograda“?

Duboka je noć, sedimo u Klubu književnika Paskal (Kišova žena), Žunja, Bratić i ja. Nešto kasnije pridružio nam se Vidosav Stevanović, pripit. Tu u blizini sjedio je i Šešelj. A za susednim stolom sedmorica njegovih pajtaša, telohranitelja. Bilo mi je čudno što sjedi sa divnim glumcem, gospodinom Bogatinčevićem. To je 1991, žestoko je, ranije je on u Klub književnika dolazio samo kada su se skupljale pare za njega, a sad se razbaškario. I kaže Vidosavu: „Reci onom tvom Kovaču da ću ga izbaciti iz Beograda.“ Pogledam ga ravno u oči: „Neće moći“, a Šešelj: „A što neće moći?“ „Neće moći zato što ću dovesti mojih sedam drugova, a tebe ću da prebijem. Nećeš ti nikoga da protjeruješ.“ Ali ispostavilo se da su uspjeli da protjeraju Mirka Kovača.

Bile su prijetnje. Bajo Šaranović, Kovačev prijatelj iz crnogorskih dana, u to vrijeme ministar u Miloševićevoj vladi, Mirku je rekao: „Na spisku si. Bolje ti je da bežiš.“ Onaj foto-aparat kojim su pogodili i razbili Kovačevu glavu je bio namijenjen Vetonu Suroiu. I došla su kola hitne pomoći i kad su saznali ko je, izbacili su ga iz kola. Posle dva mjeseca Mirko je izbjegao u Rovinj.

Ne mogu da zaboravim kako si opisao tri sahrane. Crnjanskog, Kiša, Kovača.

Kad je bila sahrana Miloša Crnjanskog, na Novom groblju padao je tih, krupan snijeg kao iz „Seoba“. Kao da je Crnjanski režirao sopstvenu sahranu. A njegova žena, Vida, nije mogla da stoji, sjedjela je na stolici. Takva gospodska usamljenost. Najveći jugoslovenski pisac. Kad imaš takve pretke kao što su Crnjanski, Andrić, Krleža, onda je sve mnogo lakše.

Njegov dugogodišnji nedolazak u Srbiju, Jugoslaviju, malo ima veze sa ideologijom. Nisu političari toliko branili da se on vrati u zemlju. Pisci nisu željeli da se on vrati. Dobrica Ćosić je rekao Crnjanskom u Prosveti: „Drago mi je da ste se vratili.“ A Crnjanski mu je na to: „Jedino vama nije drago što sam se vratio.“ „Zašto meni ne bi bilo drago?“ A pisac „Seoba“ je odgovorio piscu „Deoba“: „Zato što je sada drugačiji redosled.“

Video si Crnjanskog u Radio Beogradu, ali mu nisi prišao?

Ne, nikako. Završilo se snimanje u Radio Beogradu. I vidim u studio ulazi Miloš Crnjanski u zelenom mantilu. Govorio je svoju prvu pjesmu „Sudba“. Zapamtio sam njegov fudbalski hod, kao centarfor. To odmah prepoznam. Gledao sam kad Bobek ide na ručak u „Metropol“. I Crnjanski je tako hodao kao da vodi loptu. U taj prostor koji osvaja, kao da ide Marlon Brando. Nema tu nikoga osim njega, neprirodno je da neko uđe u to.

Kišova sahrana?

Čak i neki bliski Kišovi prijatelji zamjerali su što je odlučio da se sahrani po pravoslavnom običaju. Kišova majka Milica odvela je Danila, to je Novi Sad 1944, u Uspensku crkvu, i prekrstila ga da bi ga spasila žute trake i progona. I Kiš je kao aristokrat vratio dug. A to što je Amfilohije Radović govorio i lagao kako ga je ispovijedio. To nije tačno. Pa to bih sigurno znao da je tako bilo. Držao sam kovčeg i bilo je mnogo svijeta i nije bila prilika da viknem „Ne laži“. Mislim se, je l’ važnije što je hiljadu mladih ljudi sat vremena ostalo posle sahrane ili što je pričao Amfilohije Radović? Taj 15. oktobar 1989, to blago sunce, podsjećalo je na neke stranice iz romana „Bašta, pepeo“ i na priču „Livada“ iz „Ranih jada“.

Zašto si išao da vidiš klupu Kišovog oca u dvorištu psihijatrijske bolnice u Kovinu?

Postoje trenuci u životu kad hoćeš previše da rizikuješ, da uđeš u ritam nekoga drugog. Kiš je tražio istoriju bolesti oca i nije mogao da je nađe. Onda sam ja otišao dva-tri puta u Kovin, pa u Pančevo. U arhivu sam našao samo evidenciju o dolascima i odlascima Eduarda Kiša iz bolnice. Na toj klupi koju pominješ u romanu „Peščanik“ Eduard Sam pokušao je samoubistvo. Prvi moj odlazak u Kovin nije uspio jer upravnica nije dala da fotografišemo park bolnice. Drugi put sam otišao sa momkom moje starije ćerke Milanom Josimovim. I on je napravio veliki broj fotografija iz parka bolnice i naravno snimio je tu klupu Eduarda Kiša. Jedna lekarka iz Kovina dala mi je tajno Spomenicu bolnice u Kovinu (1924–1934). Bio je tu grafikon Otpad mrtvih i otpuštenih bolesnika.

U knjizi je bilo dosta fotografija, lekari, upravnici bolnice, časne sestre, bolničari, snimak trpezarije, terena za balinjanje, peglarnica, obućar, i na jednoj fotografiji ložač ubacuje ugalj u veliku peć. Zapamtio sam to lice, filmsko lice. Velike crne oči, mangupski naheren šešir. U knjizi „Kiš, Borhes, Maradona“ objavio sam fotografiju ložača. U književnoj oholosti, montenegrinskom ludilu, ispod te fotografije potpisao sam „Ja sam to“. I posle tri mjeseca završim u Bolnici „Laza Lazarević“. Hoćeš da pretjeraš, eto ti, vidjećeš kako će da ti se vrati.

Meni, kad je neka kriza, kad o sebi loše mislim, često kažem sebi, pa ne bi me odabrao Kiš za druženje. Jednom smo Kiš i ja bili na Bitefu, Jugoslovensko dramsko pozorište, četrnaesti red lijevo. Bila je neka monodrama, prolazi kulturna elita a Kiš me pita, šta misliš o ovome, onome… O Ćirilovu, Miri Trailović, glumcima koji prolaze… I ja glasno odgovorim za svakog. Borka Pavićević se okrenula i blago nasmiješila, Pleša, Aca Popović, Branka Petrić veselo su odmahnuli. Do nas sedi Novak Novak sa ženom, e sad iskoristim situaciju, pitam Kiša šta misli o Novaku. A on: „Pa neki ga put pogodi žanr, a neki put ga promaši.“ Posle smo otišli u „Stupicu“, pa u Klub književnika, pa u „Šansu“. Pričali smo o samoubistvu u literaturi i Kiš odjednom pita: „Šta ti misliš o samoubistvu kurca?“ Zaključak te diskusije je bio: „Najbolje je odloženo samoubistvo kurca.“

Kovačeva sahrana?

Imali smo Mirko i ja duge telefonske, montenegrinske razgovore. Bio je majstor da opiše đavola. A ja sam govorio da je to njegov autoportret. Poslednja Kovačeva fotografija. Predrag Lucić i Boris Dežulović doneli su Kovaču, već je bio poodmaklo bolestan, nagradu za veliki doprinos jugoslovenskoj kinematografiji festivala u Motovunu. I odlučili da naprave fotografiju u vrtu Kovačevih. Boba, Mirko, Predrag i Boris. Dežulović firaunski stavi iza Mirkove glave dva raširena prsta, znak đavola. Bili su na sahrani, na groblju u Rovinju, Mirkova ćerka Irina, Mirkovi brat i sestra, Miro Glavurtić, Filip David  i gospođa Vera, Lordan Zafranović, Jasna Selimović Tanjević, Rajko Grlić, Boro Krivokapić, Mirkovi prijatelji Crnogorci Drljević i Brajević…

I tamo u vrtu Kovačevih bila je jedna razbokorena smokva. Odjednom jato vrabaca. Održali su koncert sa dirigentom. Pitam Bobu: „Je l’ često tako dolaze?“ – „Ne, sad su prvi put.“ Priča ima uvertiru. Mirko je umro u bolnici u Zagrebu. Njegova žena Boba, slikarka, stalno je taj tjedan dana bila sa njim. Jednog dana Mirko joj kaže da ode do kantine i nešto pojede. Ona ode, a na njen sto sleti vrabac i ona podijeli svoj objed i bol sa njim. Vrati se kod Mirka i kaže, sletio je vrabac, a Mirko: „Znam, taj vrabac rije po mojoj utrobi.“ Imao je rak. „Nisam htio“, kaže Mirko, „da izdam svoje prijatelje Pekića i Kiša. Pa i ja da odem zbog te bolesti.“

Krajem osamdesetih ti odlično zapažaš onu utakmicu Jugoslavija–Francuska dok je nekoliko sati pre toga na Ušću miting podrške Miloševiću, ustoličenje vožda. Na utakmici je bilo mnogo manje ljudi.

Jugoslavija–Francuska, bila je to presudna utakmica za odlazak na Svetsko prvenstvo. Ti znaš, živio si pored stadiona, to je garant prepun stadion. A na stadionu JNA 8.343 gledaoca, ali već je uzelo maha nacionalističko ludilo… Kilava atmosfera na stadionu. Cijuci oduševljenja kad se pojavio Mišel Platini, savezni kapiten Francuske. Vode Francuzi 1 : 0, pa 2 : 1. Nas nekoliko sa zapadne tribine natjerali smo Osima da uvede Savićevića. Jugoslovenski igrači su iz građanskog revolta došli od 1 : 2 do 3 : 2.

Jesi li gledao taj miting na Ušću?

Ne. Ali se taj bazd sa Ušća širio nad Beogradom… Kad su počele demonstracije 1991, u Udruženje književnika dođu braća Petrović iz Demokratske stranke Srbije, i krene nas dvadesetak iz Udruženja do Terazija. Vidim na bini, među govornicima neke za koje znam da rade za Udbu. Okrenuo sam se i otišao. Jedan dan za vreme demonstracija govorio je i patrijarh Pavle, bio je božji čovek al’ je tada rekao „ajde pomirite se“. Bio je izviždan, nema pomirenja sa Ušćem.

Nisi naseo kao mnogi iz Francuske 7 koji su odmah prihvatili Miloševića?

Milošević ni po govoru, ni po ponašanju, nije bio nastavak levičarske ideje. Bio je sobna kukavica. I bio je projektovan od beogradskih intelektualaca na čelu sa Dobricom Ćosićem da se krene u rat. Nacionalistička pošast krenula je kad je Milošević izjednačio partizane i četnike. Uvijek govorim: 12.000 članova Komunističke partije Jugoslavije je ušlo u Drugi svjetski rat, sedam hiljada i nešto je poginulo 1941, pa se pitam ko je sve ulazio kasnije. Posle 1948. Udba preuzima vlast u državi, a vojska ide u drugi plan, bude se potalaušene četničke gnjide i ulaze u Partiju. Četnici se premeću u radikale 1991. U tome je problem. Zašto su na Sutjesci Nijemci angažovali protiv 18.000 partizana i 4.000 ranjenika ravno 120.000 žestoko naoružanih boraca? I kada sam pisao o utakmici Mančester junajted – Partizan, svi su tada poredili budžet jednog i drugog kluba. A koliki je bio budžet partizana na Sutjesci? Pa su pobijedili. Očeva sestra Femija poginula je tamo, blizu Save Kovačevića.

Koja je Titova velika krivica? Između Koče Popovića i Draže Markovića, on bira Dražu Markovića. To nije bio čovjek sa formatom da vodi Srbiju. Da je nastavljena politika Koče Popovića sa Markom Nikezićem i Latinkom Perović, pa odakle bi mogao da se pojavi Milošević, Toma Nikolić, njihov mali od kužine Aleksandar Vučić i sva ta bulumenta bubašvaba. Oni bi bili na marginama margine, ni predsednici mesnih zajednica.

Ali bila je i dobra kadrovska politika u kulturi. Urednici Nolita bili su Vasko Popa, Zoran Mišić, Jovan Hristić, Borislav Radović, Milica Nikolić, Miloš Stambolić… A pogledaj danas uprave fudbalskih klubova, Terzić, Vučelić… Pričao mi je Moca Vukotić, kad su preuzeli Partizan Biće Mladinić i Zoran Miladinović. Pa ide autobus od stadiona prema aerodromu, igra Partizan protiv Hajduka. Moca kasni. Dolazi njegov pežo, pristiže i džip u kome je predsednik Partizana general Lekić, a Mladinić i Miladinović kažu „Vozi“ i kreće autobus. Prvi su na aerodrom stigli Lekić i Vukotić. Mladinić i Miladinović izlaze iz autobusa i kažu Moci, kapitenu: „Kažnjen si 500.000.“ A Lekiću: „Vi, predsedniče, dođite na vreme, mi ne čekamo nikad nikog.“

Kako gledaš te godine kada se većina opredeljuje za Miloševića?

Svi su išli na Gazimestan. Svi iz moje redakcije su išli, jedini ja nisam išao. Tih godina devedeset posto građana Srbije bilo je za Miloševića.

U Književnim novinama si objavio Preleta…

Od 1975. igrao sam fudbal u ekipi sa Draganom Lubardom, profesorom sa Akademije, predavao je Večernji akt. Dragan je bio izvrstan igrač. Nikad nije izgubila naša ekipa. Jedno poslepodne dolazi Prele. Ja rolam loptu, i Prele mi klizeći uleti, kaže „majku mu crnogorsku, ne traži faul“. Sledeći duel ja ga bacim na onaj zid od cigala. Posle utakmice idemo da se bijemo u Studentskom parku. Ali kaže Prele „ajmo prvo da svratimo na piće u Kolarac“. A tamo moj profesor Pera Mužijević, predavao je renesansu. Ja kažem, ovo je moj drug pjevač. A Preleta već svi znaju, pjevao je u „Kosi“. Profesor, malo pod gasom, pita ga: „A šta vi pevate?“ A Prele: „Sve, ali za pet hiljada.“ U to vrijeme to su bile velike pare.

Deset godina kasnije u Književnim novinama radimo temat o rokenrolu. Pisaće Albahari, Peca Popović, Janjatović, Ivačković… Ja kažem: „Donijeću najbolji tekst.“ Kažem Preletu na Adi i on napiše „Uvek ostaje Rock and Roll“. I bio je to zaista najbolji tekst.

Mjesec dana kasnije donosi mi Prele u bife Ateljea 212 svoje priče. I to objavimo kao poseban dodatak u Književnim novinama. Zovu me Sidran, Žilnik, Mirko Kovač… i kažu „Ovo je genijalno“. Promocija Preletove knjige. Čita Dragan Nikolić, a treba da govorimo Mile Perišić i ja. Prele sjedi u holu Ateljea, ja mu priđem i udarim ga nogom u koljeno i kažem: „I ti si postao pisac.“ Kad iza mene skoči jedna žena: „Pi.ka li ti materina“, i hoće da me udari kišobranom. Prele skoči: „Ne, Anka, on je zaslužan.“ A gospođa Anka: „Ma kakvi zaslužan, kad mi udara dete.“

Prele je autodestrukcija. To je bolest najdarovitijih. Bob Vilson mu kupio kartu za Njujork da ga angažuje na Brodveju, a on nije otišao. Dešavalo se na džem sešnima tokom džez festivala u Domu omladine da asovi zasviraju za svoju dušu u bifeu, a Prele za šankom tercira, ovi se okreću da vide odakle dolazi taj božanski glas.

Jesi li stvarno na prvom treningu predriblao ceo omladinski prvi tim Partizana?

Pa baš ceo tim, mnogo je… Mi deca iz centra grada u Nikšiću dobijali smo mlade iz Sutjeske i po 11 : 0, i nismo htjeli iz ludosti da treniramo u klubu. Bili smo besprizorni, a naša ekipa „Karioke“ osvojila je nekoliko turnira u malom fudbalu. Pročulo se za moju igru… Već prve godine kad sam došao u Beograd Miljan Miljanić poslao mi je vizitkartu, preko mog najstarijeg brata Vojina, na kojoj je pisalo „trener menadžer“ i još neka titula, ne sjećam se, adresa Studentski trg 17. Pa ne bih igrao u Zvezdi ni za tri careva grada. Poznati novinar Milorad Vučinić koji je redovno u „Sportu“ pisao o Partizanu i moj brat Jagoš odlučili su da dođem na probu u Partizan. U kafani „Mornar“ Vučinić mi je rekao da na prvom treningu ne driblam mnogo. I odem. Crvena šljaka Partizanovog pomoćnog terena. Tada je među mladim igračima bio Miloš Vidović, kapiten mlade reprezentacije Jugoslavije. I on me u prvom duelu udari iz čista mira. A ja mu u sledećem duelu proturim loptu kroz noge, jednom, pa drugi put… Moca i ostali mladi igrači počnu već da ga zajebavaju.

Pored terena je Boba Mihajlović, direktor Partizana. Na golu protivničke ekipe bio je Rajko, brat čuvenog golmana Šoškića, degažira loptu, ide lopta na mene, ja ga sa 40 metara lobujem. A on će meni: „Pi.ka ti materina, nije bilo regularno.“ „Je l’ to meni kažeš?“ Idem pravo na njega da mu opalim šamar. Pred sledeći trening, prilazi mi Boba Mihajlović, u elegantnom cigla odelu sa kravatom, i pred svima pita: „Jesi ti sa Akademije?“ „Mislite sa pozorišne?“, „Da“, „Jesam, ako ste vi tamo profesor.“ I on me kazni da pimplam loptu oko celog terena. Pa ako padne, da idem sa treninga. Lako sam to završio.

Na tom treningu jesam predriblao sve igrače odbrane i dao gol. Tamo s ulice prema Južnoj tribini, trening su gledali neki moji prijatelji iz Nikšića i sa Cetinja i tako je krenula ta priča o mom driblingu. Posle nekoliko treninga Milorad Vučinić zove mog brata Vojina i kaže mu: „Nek taj tvoj mali ne pravi incidente na treningu. Oni hoće prvi put da iz patika potpišu ugovor sa nekim.“ Išli su na utakmicu OFK Beograd – Bolonja, Bobek, Mihajlović i Vučinić, i Boba kaže Bobeku: „Kad ti taj mali uđe u svlačionicu, imaćeš veliki problem.“ A Bobek je rekao: „Ostavi to dete.“ To je Vučinić ispričao mom bratu.

I na kraju, pred ugovor pošalju me u Sportski centar Košutnjak, tamo je bio medicinski centar. Vežbe opterećenja, doktor sluša srce, i pita: „Jesi li ikada potrčao?“ Kažem da sam juče bio na treningu. On: „Nema šanse da napišem da si sposoban, imaš zajebanu stvar na srcu.“ Na kontroli za nedelju dana rekao mi je da mi se stanje i pogoršalo. To je moja najveća rana. Odnos prema lopti. Meni je to prije književnosti i pozorišta. Ako osjetiš svoj dar, dužan si da sve učiniš da ga realizuješ. Nisam to uradio, a morao sam uprkos svemu. Ovako sam ostao ulični igrač. A možda ona crvena šljaka na pomoćnom terenu Stadiona JNA čuva trag mojih stopala.