“Posle Barija kod Miloševića… Pet godina ranije sam pružio ruku Čaušeskuu i upucali ga, a sad treba da pružim ruku Slobi…”: Sećanje Miodraga Belodedića na Bari i sve što mu je prethodilo

0
Screenshot YouTube/Replay

Jedno od prvih sećanja svih Zvezdaša i onih koji su kao “neutralci” gledali Zvezdin pohod ka evropskoj tituli, jeste njegov laki trk sa loptom. Pričalo se da je lako igrati tako kad ispred Ilija Najdoski sve polupa, ali je Belodedić i danas ostao sinonim za eleganciju i libera visoke klase.

Startovi su mu bili čisti, skoro kao njegov šorts na kraju utakmice. Lopte su imale oči. A oči su videle dalje i brže od ostalih na terenu.

Miodrag Belodedić je u velikom intervjuu koji je dao za Mozzart sport govorio o svojim sećanjima na utakmicu u Bariju, ali i onome što je nakon nje usledilo, opisujući i susret sa Čaušeskuom i život u Rumuniji pre puča.

Prenosimo neke od najzanimljviih delova intervjua.

“Ljupko je bio oprezan. Ručna je bila sa nama iz odbrane, sa napadačima nije bio takav plan. Ali Mihajlović se mnogo vraćao. Marović na Vodla, Najdoski na Papena… Imali smo igrače za odbranu. Dolazili su nam do 16, imali su centaršuteva, imali su loptu, posed, ali nisu nam mnogo napravili. Mada ni mi nismo uspeli da stvorimo neku šansu…”, priseća se Belodedić.

A na kraju teške utakmice u regularnom delu i još težih produžetaka – penali. Oni najčešće, ipak, nisu lutrija.

“U Jugoslaviji su se tada šutirali penali svaki put kad je bilo nerešeno, dva boda za pobedu, jedan za pobedu na penale. I ja sam stalno šutirao. Setim se toga, pomislim: Opet da šutiram, sad sam najebao. Idem na penal, puls: du-du-du! Dam gol, Dika viče: „Bravo, Mile, bravo, bravo”. Mislim se: Pusti me, bre. Kad sam stigao blizu klupe, tu smo gledali penale, prošao sam pored protivnika, onaj Brazilac njihov iz odbrane, Mozer, izlazi ispred i kaže: „Congratulations!” (Čestitam, engl.). Kakav bre „kongračulejšens”, imamo još da šutiramo. Posle mene Mihajlović, tek onda Pančev. Možda je hteo da izbaksuzira, šta znam.”

Nije izbaksuzirao i Pančev je pogodio za titulu šampiona Evrope. Slavilo se uz trubače, do duboko u noć. Potpuno suprotno Belodedićevom iskustvu iz Rumunije, kada je sa Steauom osvojio “ušati pehar”.

“U Rumuniji je sve bilo „oficijale”, nikakvo slavlje kao u Zvezdi. Večera, pa na spavanje. Još na samoj utakmici. Sećam se da je bila kampanja: Veliki uspeh i to sa timom bez stranaca, samo Rumuni. Ovaj jedan kaže: da, da, nemamo strance, samo Rumuna Belodedića, Rumuna Helmuta Dukadama, Rumuna Lasla Bolonjija… Kad su nam dali pehar, ništa, ni vatre one, ničeg. Dali nam pehar, hajde da napravimo krug, kaže trener: „Kakav krug, za koga?” Nije niko došao iz Rumunije. Nisu mogli. Došlo njih 20, njih 15 se nije ni vratilo. Kome da pokažemo pehar?”

Belodedić je opisao i susret sa Čaušeskuom.

“Kod njega smo pre prijema imali vežbu. Kako da idemo, kako da stanemo, kojom rukom da uzmemo medalju, ne da uzmeš desnom, pa da je prebaciš u levu, to se nije smelo. Morali smo svi da kažemo: „Služim zemlji”. Na TV-u su ga predstavljali ne znam ni ja kako jakog, kad sam ga video onako malog i grbavog, ličio mi je na mog deda Mlađu.”

Čaušeskuova sudbina je poznata, a kada je Slobodan Milošević pozvao igrače Zvezde, neki od njih su se sa Belodedićem šalili da ne bi bilo dobro da se rukuje sa Miloševićem.

“Svi su znali moju priču. Tako sam pet godina ranije dao ruku Čaušeskuu, posle, BUM, upucali ga. Sad treba da dam ruku Miloševiću. Kaže mi, ko beše, Stošić: „Nemoj, bre, da mu daješ ruku, ti kome daš ruku…” Tako i bilo.”

A kako je pobegao iz Rumunije?

“Naljutio sam se. Tražio sam, beše 1986, odmah posle tog finala, da mi daju pasoš, moj pasoš. Kad igraš u Steaui ne smeš da držiš pasoš kod sebe. Odeš u inostranstvo na utakmicu, vratiš se, predaš pasoš, drže ga u klubu. Dolazim kući na odmor, hoću da posetim porodicu u Srbiji, tražim: „Dajte mi pasoš.” Ne daju. I mama i sestra, svi idu kod rodbine u Srbiju, samo ja ne smem. Kako ne smem? Pa išao sam tamo kao mali, kako sad ne smem? Pa nema, ne smeju da daju. Onda su me zvali. Tamo neki visoko rangirani oficiri. Pitaju: „Pa šta, gde ćeš, koga imaš?” Dali mi papir: „Koga imaš, piši.” Ja pišem: Belodedić Bora, baba Milka, baba Nevenka, babine sestre. Pa braću: Dejan Stojanović… Ovaj me gleda: „Ko je ovaj Belodedić Bora?” Kažem brat mog oca. Kako brat? Pa čekaj opet, pa dovodi još dvojicu, raspituju me tamo: te ko je, te kad je otišao? Ne znam, bre, treba da pitam dedu, otkud znam kad je otišao, znam da se tamo školovao, tamo se oženio. Nisu hteli da mi daju pasoš.

Prođe godina ili dve i ponovo sam zatražio pasoš. Pričao sam i sa Čaušeskuovim sinom Valentinom, on je bio u klubu… I na kraju su me zvali i dali mi pasoš, ja njima adresu gde idem u Belu Crkvu, kad krećem, kod koga…

I onda kažem: hajde, više neću da vas vidim nikad. Toliko su prosti bili.”

Navijači Zvezde će im večno ostati zahvalni.