„Posla je bilo i biće ga još više. Neće biti dovoljno ljudi“: Životni intervju Dejana Cvetkovića, „našeg čoveka u Majkrosoftu“

Da je uspeo da upiše kameru na FDU, danas bi možda mogao da snima film o životu kakav je mogao da ima. Životna priča Dejana Cvetkovića, CTO (Chief Technology Officer) Majkrosoftovog razvojnog centra u Srbiji, jedna je od onih koje nisu samo lične, to je priča koja je istorija jedne generacije, one koja se u najboljim životnim godinama, jednog jutra probudila u potpuno novoj stvarnosti, a da se nisu pomerili metar od kuće, kada je država u kojoj su živeli počela da gori u ratu, pa je veliki broj mladih i talentovanih ljudi odlučio da se pomeri mnogo metara i kilometara.

Kada je Svetozar Cvetković, glumac, govorio o devedesetim godinama, pričao je o svojoj porodici i roditeljima koji su suočeni sa odlaskom jednog sina hiljadama kilometara daleko. Dejan Cvetković je „taj jedan sin“. Njegova priča je i priča o novom otvaranju i povezivanju Srbije sa svetom posle Petog oktobra – što je potvrđeno i dolaskom Majkrosofta, koji je imao i simbolički više nego poslovni značaj, a u čemu je on imao jednu od najznačajnijih uloga.

Njegova priča je i priča o povratku – o ideji napretka Srbije koja će se ostvariti kada se neki od naših najuspešnijih ljudi vrate u zemlju i „primene stečeno znanje“.

Dejan Cvetković, koji je u Majkrosoftu skoro tri decenije i koji je obavljao različite funkcije širom sveta u jednoj od najvećih svetskih kompanija, u životnom intervjuu za Nedeljnik govori o tome kako izgleda kada se preko noći neko odluči da napusti zemlju, kakav je bio „imigrantski život“ u Kanadi i SAD devedesetih, kako je upoznao Bila Gejtsa, kako je organizovao sastanak Zorana Ðinđića sa čuvenim osnivačem Majkrosofta, koje su tajne uspeha najdugovečnije top svetske kompanije, kakve su perspektive srpske IT industrije…

Kakvo vam je bilo odrastanje u Beogradu u vreme kad se još nisu pojavili PC računari kod nas i kada niste mogli ni da zamislite da ćete da radite u firmi kao što je Majkrosoft?

Nisam mogao da zamislim da ću raditi u Majkrosoftu, no nisam imao potrebe da tako nešto zamišljam. Živeo sam i rastao u SFRJ, a osamdesete godine u Jugoslaviji su bile, po mom mišljenju, najbolje godine. Meni je danas žao što moji klinci nemaju mogućnost da prožive te osamdesete godine.

Bez obzira na to šta ljudi danas misle, osamdesete godine u Jugoslaviji i u svetu su bile fenomenalne. Jeste da je bio Hladni rat, no kultura je bila sjajna, muzika je bila sjajna, druženje odlično, mi smo imali crveni jugoslovenski pasoš, bez problema smo dobijali vize za Sovjetski Savez i za SAD, za ostale zemlje, putovali smo kuda smo hteli, ranac na leđa, ekipa i pali! Živeti taj „novi talas“ u Beogradu i Jugoslaviji, zaista je bilo sjajno.

Tad nisam razmišljao o odlasku u inostranstvo.

Završio sam osnovnu školu 1981, išao dve godine u Petu gimnaziju, potom završio Matematičku gimnaziju i onda upisao Elektrotehnički fakultet gde sam diplomirao 1991. godine. Često kažem – diplomirao sam u prošlom milenijumu.

Na sredini fakulteta sam mogao da biram da li ću stipendiju od „Energodate“ ili od „Pupina“. Stipendije su bile sjajne, znao sam da imam obezbeđen posao. Video sam svoju karijeru u Jugoslaviji u kojoj sam fenomenalno živeo, kao i mnogo mojih vršnjaka.

Prvo sam želeo da upišem FDU. Moj brat Svetozar, Cvele, rekao mi je da ne mogu da idem na glumu jer ne mogu da izgovorim slovo „r“

Niste bili pod uticajem starijeg brata?

Prvo sam želeo da upišem FDU. Moj brat Svetozar, Cvele, rekao mi je da ne mogu da idem na glumu jer ne mogu da izgovorim slovo „r“. Tada zaista nisam znao da kažem „r“, a danas znam. Ali, pošto sam želeo da upišem FDU, nakon Matematičke gimnazije odlučio sam da probam da upišem kameru. Te 1985. godine sam bio sedmi na prijemnom, a primali su petoro.

To su te neverovatne životne raskrsnice, razlika između petog i sedmog mesta nije velika, a vaš život je mogao da bude potpuno drugačiji…

Tako je. No, voleo sam matematiku, fiziku, proveo sam dve godine u Matematičkoj gimnaziji, naravno da mi je ETF odgovarao. Nisam morao mnogo da se spremam.

I devedesete su u svetu bile sjajna decenija, ali kod nas se otišlo u kontru. Kako ste doživeli raspad te Jugoslavije o kojoj pričate?

Diplomirao sam 1. aprila 1991. godine i odmah dobio posao u „Energodati“. Već te godine počinje rat.

Bio je to sjajan posao. Razvoj softvera, povezivanje različitih operativnih sistema. Klijent nam je bila Subotička banka i mene su poslali u Suboticu na neko vreme. Kreće sunovrat ekonomije. Plata u „Energodati“ mi je bila neto – 80 maraka, a ja noću uzmem i švercujem benzin iz Mađarske i zaradim 150 do 200 maraka za noć. Ali nastavio sam ovo da radim jer je posao bio sjajan, zanimalo me je to. Rat se zahuktava i ja odlučim da ne želim da budem deo toga.

Kako ste prelomili da napustite zemlju?

To je bio dogovor cele moje ekipe sa fakulteta. Australija, Kanada, Novi Zeland, to su zemlje koje primaju legalno imigrante. Mada, otišao sam prvo u Beč, jer sam u Austriji proveo jedan deo detinjstva, ali sam shvatio da u to vreme ako dolaziš iz Srbije nemaš nikakve šanse.

Prijavio sam se u roku od tri dana za sve tri zemlje. Iz Kanade su najbrže reagovali i u roku od šest meseci dobijem, kao i sve moje kolege koje su se prijavile, iseljeničku vizu.

Daleko od toga da sam ja bio do kraja svestan u šta se upuštam. Ali taj proces za iseljeničku vizu te vuče i u jednom trenutku shvatiš da je to jednostavno i nekako se prepustiš tom procesu… I onda stigne u poštu velika žuta koverta

Vaš brat je nedavno igrao Vojislava Koštunicu u seriji o hapšenju Miloševića i tim povodom je pričao o devedesetim godinama kojih se seća kroz tugu roditelja koji nisu mogli da podnesu odlazak jednog sina hiljadama kilometara daleko, uprkos dobrom porodičnom okruženju.

Svi moji drugovi kažu – svaka čast što si otišao, a nije bilo potrebe. Radio sam sjajan posao u „Energodati“, ali plaćen sam bio 80 maraka i mogao sam da kupim rezervoar benzina za platu. Normalno je da sam pomislio – zašto ne bih otišao, makar da probam.

Daleko od toga da sam ja bio do kraja svestan u šta se upuštam. Ali taj proces za iseljeničku vizu te vuče i u jednom trenutku shvatiš da je to jednostavno i nekako se prepustiš tom procesu. Kanađani u ambasadi su videli da nemam preveliko iskustvo, ali da imam 24 godine, da radim u odličnoj „Energodati“ već nekoliko meseci… I onda stigne u poštu velika žuta koverta. Unutra je iseljenička viza za Kanadu. I tada sam shvatio šta to znači, legalan život i rad u Kanadi, jednoj ekonomskoj sili otvorenoj za ljude iz celog sveta.

I kako je vaša porodica reagovala?

Problem je bio što je ta viza trajala do marta 1993. godine. Nova godina je, svi iz ekipe slavimo zajedno na Kopaoniku i pričamo o tome da je sada trenutak da prelomimo. Viza uskoro ističe, a ako jednom istekne, teško da ćeš ponovo da je dobiješ. I tad smo prelomili da idemo.

Imao sam kartu za 29. januar iz Budimpešte. Bliži se taj dan, 28. januara treba kolima da krenemo u Budimpeštu, i to jutro, mama i tata sa posla dolaze kući i ja tada shvatam da idem na drugi kontinent, u drugu vremensku zonu posle 24 godine života sa roditeljima. I što je najvažnije – imam avionsku kartu u jednom smeru.

Bilo mi je haotično, odjednom nisam želeo da idem. Mama mi je rekla da ne odustajem, tata da ostanem ako želim. I u tom haosu je došao Cvele stariji, moj brat, i izveo me napolje u šetnju. Rekao mi je: „Vidiš li ti ovde kako je? Ne možeš ti ovde bilo šta da promeniš. Imaš šansu da uzmeš život u svoje ruke. Uvek možeš da se vratiš.“

I rekao mi je: „Ma, shvati to kao zezanje.“

Okej, shvatio sam to kao zezanje i otišao sam.

To „zezanje“ je postalo vaš novi život. Da li ste imali tamo neki plan?

Ma kakav plan, imao sam samo iseljeničku vizu i nešto ušteđevine, 4.000 dolara u džepu. Slećemo u Toronto, a u Torontu minus 29 stepeni. Divan grad, zaista je lep, ali prvo što sam rekao bilo je – mnogo je hladno, neću ovde.

Ipak, uzeli smo novine, „Toronto star“ i otvorili stranicu sa oglasima za posao. U roku od pola sata sam shvatio da imaš mogućnost da ih sve pobediš. Ne kažem da je lako ili da će biti lako, ali ta količina poslova za softver inženjere sa nekim iskustvom – pa nemoguće je da se ne nađe posao. Shvatio sam da ću moći da biram. Isto tako i moji kumovi sa kojima sam došao. Toronto jeste velegrad, sjajan grad, ali ta klima nam je bila problem.

U isto vreme nekoliko kolega sa starog posla u „Energodati“ je otišlo u Vankuver. Čujemo se mi sa njima, oni kažu „kad ste tu, hajde dođite da vidite i ovo ovde“. Odemo u Vankuver. Grad nam se odmah dopao.

Tamo otvorimo novine, „Vankuver san“ – nije tada bilo internet oglasa kao danas, ili mogućnosti da se unapred nešto obezbedi – vidimo mi da ima mnogo manje poslova nego u Torontu, ali ih je bilo sasvim dovoljno da i tu osetimo miris pobede.

Proveli smo dva meseca jureći posao, išli na intervjue. Svako od nas je imao svoj tarzanski engleski, ali kad tražiš posao za softver inženjera u Kanadi nije to veliki hendikep.

I zaista je lako išlo sa dobijanjem ponuda. Ja sam u aprilu 1993. imao dve ponude za stalni posao. Zanimljivo je, tamo odmah nekako dobiješ „agenta ili headhuntera“ koji se odmah zalepi za tebe sa radnim iskustvom i gleda da ti nađe posao jer tako i on zaradi. Zove me jedan „agent“ i kaže mi: Slušaj, imamo za tebe intervju u firmi koja se zove Majkrosoft, da li si zainteresovan?

Odjednom nisam želeo da idem. Mama mi je rekla da ne odustajem, tata da ostanem ako želim. I u tom haosu je došao Cvele stariji, moj brat, i izveo me napolje u šetnju. Rekao mi je: „Vidiš li ti ovde kako je? Ne možeš ti ovde bilo šta da promeniš. Imaš šansu da uzmeš život u svoje ruke. Uvek možeš da se vratiš.“ I rekao mi je: „Ma, shvati to kao zezanje“

Da li ste tada znali koliko je to velika firma?

Kako da ne. DOS, Windows, Office prva verzija, to sam svakako znao, znao sam i ko je Bil Gejts. Naravno da sam bio zainteresovan. Ali onda mi je rekao da to nije full time posao kao što imam u ovim ponudama, i nije u razvoju nego u testiranju. Bez razmišljanja sam rekao da idem na razgovor.

Došao sam na razgovor i rekao: mnogo sam zainteresovan za ovu kompaniju, sanjao sam da radim u ovoj kompaniji, ali ja hoću da radim u razvoju i zainteresovan sam za full time, a ne za part time.

Oni su se pogledali, a ovaj što je vodio intervju kaže: „Dobro, ovo je intervju za testing. Ali dobar ti je pristup, imamo mi otvorene pozicije i za razvoj, ali to je druga serija intervjua.“

Pitaju me kad sam slobodan.

„Iskreno da vam kažem, slobodan sam odmah“, rekao sam im. Pa tražim posao, može i danas.

Smejali su se, svideo im se moj pristup i nazvali su sekretaricu i organizovali mi razgovor za razvoj. Ja sam tog dana imao sedam intervjua. Jedan za drugim, eliminaciono. Ako prođeš jedan, ideš na drugi. I došli smo do sedmog – sa HR-om i ja u tom trenutku shvatim da ću da dobijem posao.

Otišao sam u prodavnicu pića, kupio flašu „čivasa“ i došao kući kod kumova sa kojima sam živeo. Pitaju me kako je bilo, ja onako polusnuždeno kažem – pa ne znam šta da vam kažem, a onda izvučem flašu „čivasa“ na sto i kažem: dobio sam posao u Majkrosoftu. To veče smo napravili žurku. Vratio sam se da provedem proleće u Beogradu, koje je uvek mnogo lepo, i 24. aprila sam krenuo da radim kao softver inženjer u Majkrosoftu.

Meni je prvi cilj bio da zadržim posao. Nije bilo lako.

Ali nekako uletiš u šemu. Svakodnevno učenje. Svaki čovek u razvoju u Majkrosoftu je tada imao svoju kancelariju. Bila je to mala firma u odnosu na ovo danas, imala je 14.000 zaposlenih.

Šta je meni tu bilo fascinantno? To da je meni Majkrosoft dao priliku odmah, zato što sam ja tako nastupio. Možda su se iznenadili, ali dali su mi priliku.

Mnogo sam radio, ali to je ono što sam hteo. Jednom mesečno smo imali priliku da se pokupimo u automobile i da odemo u Sijetl, gde smo imali sastanke sa Gejtsom.

Koliko vam je trebalo da upoznate Bila Gejtsa? Za njega važi da je „nedodirljiv“, a vi ste već praktično na prvoj poziciji došli do Gejtsa. Kakav je utisak ostavio na vas?

Da, u novembru 1993. godine sam ga upoznao. On je neposredan čovek, mi smo u Vankuveru imali startap mentalitet i ti tehnički razgovori su bili sjajni. Bio je veoma pristupačan za nas koji smo radili u razvoju. Pored tehničkih razgovora, on je od nas tražio da promovišemo Majkrosoft, da stalno zovemo ljude da dođu da rade u firmi. Promovisao je Sijetl, Vankuver, uopšte Zapadnu obalu. U to vreme, 1993. godine uopšte nisam imao utisak da je nedodirljiv. Pa od 1995. kako sam radio u prodaji, pa do relativno nedavno sam često imao sastanke sa Gejtsom.

Kako izgledaju ti sastanci?

Interesantni su sastanci koje smo imali dok sam radio u prodaji. To je izgledalo tako što ja dovedem velikog korisnika iz Kanade u Microsoft u Sijetlu, pa u okviru tog dana koji se zove „executive briefing“, Bil Gejts dođe, iznese detaljnu viziju razvoja IT industrije, Microsofta i onda korisnik sa Gejtsom diskutuje o saradnji između dve kompanije. A pre svega toga ja uradim brifing za Bila i tako ga pripremim za sastanak. Sve je bilo vrlo otvoreno i vrlo direktno sa fokusom na uspeh korisnika.

Vratimo se na vaš rad u razvoju. To je malo i američki san, iako je bio u Kanadi?

Da, to je tako. Super je bio taj razvoj, i radno iskustvo i ekipa sa kojom sam radio.

Ali u to proleće 1994. Majkrosoft odluči da zatvori razvoj u Vankuveru i ja dobijem ponudu da pređem u Sijetl. Naravno, prihvatim je, ali par nedelja kasnije, stiže pismo od Vlade Kanade, kažu da ću da izgubim status imigranta. Nisam ni razmišljao da sam se zapravo iselio iz Kanade i promenio državu.

Tu je došla druga stvar koja me je fascinirala u Majkrosoftu. Otišao sam tad kod šefa, objasnio problem i on mi je rekao: Idi u Kanadu, treba ti još dve i po godine i dobićeš državljanstvo. Zovi me onda i imaš mesto ovde da se vratiš.

I ja sam se vratio u Vankuver. Počeo sam da radim u „Northern Telecomu“. Sa biografijom iz Majkrosofta za jedan dan sam našao posao. Bilo je to u proleće 1994. godine. Izlazim, dakle, iz Majkrosofta sa idejom da se vratim za dve i po godine. Međutim, Majkrosoft Kanada je otvorio „Majkrosoft konsalting“ u Vankuveru i ja se tu prijavim.

Goran Radman i ja smo razgovarali u Majamiju jula 2001, a već sredinom avgusta je Zoran Đinđić došao u Sijetl na sastanak sa Stivom Balmerom i Bilom Gejtsom

Tako ste iz softvera prešli u prodaju?

Bilo je komplikovano. Ja sam se prijavio, ali oni me nisu zvali na razgovor. Ne budem lenj, i iskopam broj telefona šefice HR-a za Kanadu. Okrećem telefon, javlja se telefonska sekretarica, ali bio sam uporan. Posle pet-šest puta uspeo sam da je dobijem. Objasnio sam ko sam i šta sam, da sam radio u Majkrosoftu ranije, da želim ponovo posao u Majkrosoftu.

„Niste me zvali za intervju“, kažem.

Šta je drugo mogla da mi odgovori, nego: „Dobro, ako te nismo zvali, verovatno ne treba da te zovemo.“

Rekao sam: „Izvini što sam tako navalentan, ali to je nemoguće. Hajde, molim te, pogledaj još jednom.“

Zvao sam je i sutradan, javi se ona i kaže: „Svaka čast što si zvao, nekako nam je tvoj CV promakao, ulaziš u proces intervjua.“

I to je još jedna stvar koja me fascinira u Majkrosoftu. Ako veruješ u nešto i ako si siguran u sebe, dobićeš šansu. Ako treba, i ubediš ih da su pogrešili.

Bio je to novembar 1995. godine kada sam se vratio u Majkrosoft i eto tu sam do danas. Radio sam u konsaltingu, to je postprodaja, posle sam prešao u prodaju.

Dakle, vraćate se u Majkrosoft baš u vreme kad su se održavali pregovori u Dejtonu i kada se u tamošnjim medijima dosta govorilo o Srbiji, uglavnom problematično. Da li ste to što dolazite iz Srbije ikada osetili kao problem ili kao pitanje koje se postavljalo?

Ne, nikad. Dođe ti u Kanadu odškolovani elektroinženjer ili softver inženjer sa godinu dana radnog iskustva, a država Kanada nije uložila dolar u njeno ili njegovo obrazovanje. Ona/on odmah počinje da radi, daje direktan doprinos privredi tih zemalja i plaća porez. Ko će da postavlja bilo kakva pitanja? To je taj kosmopolitski pogled koji u Evropi tek počinje da postoji.

Đinđić nije znao engleski dobro, nemački je znao odlično. Odbio je prevodioca i ostalo je fascinantno kako je on svojim lošim engleskim, ali govorom tela i entuzijazmom fascinirao Gejtsa. Iz toga se izrodio strateški ugovor i otvaranje Majkrosofta u Srbiji

Peti oktobar je u svačijem životu neka referentna tačka. Da li je bio i za vas, kako ste gledali na te promene i da li ste počeli da razmišljate o povratku baš tada?

Ja sam bio jako srećan zato što se menjaju stvari u Srbiji, ali, da budem iskren, u tom trenutku nisam pomislio na Beograd. Glavni korisnik mi je bila vlada Britanske Kolumbije (to je zapadna kanadska provincija, gde je Vankuver). Oni su na ostrvu koje se zove Vankuver Ajlend, pa sam utorkom, sredom i četvrtkom imao tu sreću da helikopterom idem na posao. Uživao sam u poslu, u ljudima, u okruženju, u životu, prijateljima.

Korisnici su me voleli, stoga me je i Majkrosoft poštovao. A onda je održan jedan „Sales meeting“ u Majamiju 2001. godine. To je bio događaj kada se svi ljudi iz prodaje, iz celog sveta, jednom godišnje, nađu u jednom gradu u Americi krajem jula. Tu sam se upoznao sa ljudima koji vode Microsoft Adriatics, deo Majkrosofta koji je tek krenuo iz Slovenije i Hrvatske.

I moj veliki budući prijatelj i budući šef Goran Radman, bivši predsednik Saveza socijalističke omladine Jugoslavije, a tada već direktor Microsofta Adriatics, kaže: „Dejane, drago mi je što smo se upoznali, da li si ti zainteresovan za Beograd i Microsoft u Srbiji?“

Majkrosoft je bio među prvim velikim kompanijama koje su posle Petog oktobra došle u Srbiju. Kako je došlo do susreta Zorana Ðinđića sa Bilom Gejtsom?

Bili su to pregovori o strateškom partnerstvu između Microsofta i Republike Srbije. Goran Radman i ja smo razgovarali u Majamiju jula 2001, a već sredinom avgusta je Zoran Ðinđić došao u Sijetl na sastanak sa Stivom Balmerom i Bilom Gejtsom. To je za mene bio sjajan doživljaj kada su me pitali da pomognem oko organizacije.

Kao što sam radio brifing sa Bilom za velike klijente, tako smo radili brifing i za razgovor sa Zoranom Ðinđićem.

Šta je bio vaš posao u toj organizaciji?

Moj zadatak je bio da organizujem taj sastanak i da pripremim brifing za Gejtsa. Pošto sam pre toga imao mnogo puta prilike da imam sastanke sa Gejtsom, odnosno da odvedem korisnike na sastanak s njim, a sve te sastanke su organizovale njegove sekretarice, ja sam s vremenom sa njima ostvario sjajan kontakt.

Posle svakog sastanka poslao bih im buket cveća, bombonjere u znak zahvalnosti i to je nekako pomoglo da se naš odnos izgradi. Te dame su bile ključne za izuzetno brzu i kvalitetnu organizaciju sastanka Gejts–Ðinđić nakon što je sam Gejts odmah prihvatio da se sastane sa srpskim premijerom.

I kako je izgledao njihov susret?

Zoran nije znao engleski dobro, nemački je znao odlično. Odbio je prevodioca i ostalo je fascinantno kako je on svojim lošim engleskim, ali govorom tela i entuzijazmom fascinirao Gejtsa. Iz toga se izrodio strateški ugovor i otvaranje Majkrosofta u Srbiji.

Ubrzo sam dobio ponudu da budem generalni direktor Majkrosoft Srbija i ja sam se godinu i po dana posle toga sastanka vratio u zemlju. Sleteo sam u Beograd 9. marta 2003. godine, a imali smo zakazan sastanak za 13. mart o sledećim koracima…

Pravili smo velike planove o digitalizaciji Srbije, razvoju e-governmenta, a naš partner u celoj priči je ubijen. Stajali smo u toj kancelariji u Sava centru i gledali vesti tog popodneva kako je ubijen premijer, a svi oni gledaju u mene. Znam kako se osećaju. A iz Majkrosofta u Kanadi stižu panični mejlovi: idi u kanadsku ambasadu, dolazimo po tebe

Dan posle atentata?

Da, Zoran Ðinđić je ubijen 12. marta. Imali smo zaista velike planove.

Kako ste reagovali kada ste čuli šta se dogodilo, kakve su bile reakcije u Majkrosoftu?

Pravili smo velike planove o digitalizaciji Srbije, razvoju e-governmenta, a naš partner u celoj priči je ubijen. Prva kancelarija Majkrosofta je tada bila u Sava centru, u delegatskoj jedinici 11. Bilo nas je nekoliko, ja sam još iz Kanade vodio organizaciju kancelarije i imao sam tu par kolega. Stajali smo tako u toj kancelariji u Sava centru i gledali vesti tog popodneva kako je ubijen premijer, a svi oni gledaju u mene. Znam kako se osećaju. A iz Majkrosofta u Kanadi stižu panični mejlovi: idi u kanadsku ambasadu, dolazimo po tebe.

Je li ostvareno nešto od toga što ste planirali sa Ðinđićem?

Odlučili smo se da nastavimo sa svim planovima. Dosta toga smo i ostvarili. Bilo je manje ili više poteškoća, ali smo imali dobru saradnju sa javnim sektorom a onda i sa privatnim sektorom u Srbiji,

Te 2003. smo zvanično napravili Majkrosoft Srbija. Lepo smo krenuli, imali ugovor sa Vladom, sa NIS-om, EPS-om, velikom bankama, malim i srednjim preduzećima. Pokrenuli smo legalizacijsku kampanju. Posao je dobro išao, pokrenuli smo digitalizaciju.

Tada je, ipak, najviše odjeknula vest da Majkrosoft pokreće razvojni centar u Beogradu, kako je do toga došlo?

Ja sam naravno ostao u kontaktu sa prijateljima u Sijetlu i Vankuveru i moj veliki prijatelj koji me je od samog početka podržavao u Majkrosoftu je Bodin Drešević, sjajan inženjer i sjajan menadžer. U proleće 2003. godine, Bodin mi kaže: „Da li znaš da smo i ti i ja bili u igri za generalnog direktora Majkrosoft Srbija?“

Stvarno nisam znao, a on mi je tada čestitao. On je, inače, mnogo pre mene počeo u Majkrosoftu. I tada mi je rekao: „Dugo sam u firmi, sve sam postigao, daću otkaz i idem Srbiju da se bavim nečim drugim.“

Rekao sam mu: „Super je što hoćeš u Srbiju, ali hajde da ideš u Srbiju da radiš ono što znaš.“

Bodin je na to odgovorio: „Ma nema šanse da dobijemo razvoj u Beogradu. Zašto bi?“

Kažem: „Slažem se, ali… jesi li probao?“

Jeste delovalo nemoguće da u Sijetlu dozvole da se otvori razvoj u Beogradu, ali šta nas je koštalo da probamo. Napravili smo seriju pripremnih sastanaka. Bio je novembar 2004. godine kada sam došao u Sijetl. Pred Bodinovim generalnim direktorom smo napravili prezentaciju zašto bi trebalo da se osnuje razvoj u Beogradu. Tada su tablet PC-jevi bili popularni i trebalo je da se rade prepoznavači za rukopis za istočnoevropske jezike. Beograd je bio pravo mesto za to. Početkom 2005. godine, zove me Bodin, kaže: odobren mi je budžet za skupljanje rukopisa, hajde da to organizujemo – on odande, ja odavde. U Majkrosoftu u Sijetlu su bili oduševljeni kvalitetom postignutog. Godine 2005. Bodin dobija sjajan budžet, seli se u Beograd i mi u utorak 27. septembra 2005. godine u Ateljeu 212 održavamo konferenciju za štampu. To je bilo otvaranje MDCS (Microsoft Development Center Serbia).

Ali u budžetu nije bilo mesta za nove kancelarije. U tom trenutku smo imali prodaju sa jedno 30-40 zaposlenih i ja mu kažem: dođite kod mene, imam još jednu sobu u kancelariji. Ta soba je, inače, bila pušionica. Tada smo zabranili pušenje u Majkrosoftu, prekrečimo pušionicu i Bodin sa njih osmoro u bivšoj pušionici počinje razvojni centar u Srbiji.

Dakle, svaka IT priča mora da ima početak u garaži, podrumu ili u ovom slučaju pušionici, čak i kada je u okviru jedne od najvećih kompanija na svetu?

Ha-ha! Bodin je vodio razvojni centar, ja sam vodio prodaju do leta 2008. godine. I prodaja i razvoj su fenomenalno radili. Rasli smo zajedno.

Znate da je bilo tada teško upoznati nekog ko ima legalan Windows?

Mi smo odlučili da se u legalizacijskom smislu ne fokusiramo na kućne korisnike. Naša poruka je bila – Srbija je na putu u EU, pratiće zakone EU, ako neko koristi računar i softver gde zarađuje novac, treba to da plati. A nastaviće da zarađuje novac, softver nije veliki rashod koji ugrožava poslovanje. Bili smo uspešni u kampanji legalizacije u poslovnom okruženju. Nismo ni danas fokusirani na privatne korisnike. Cloud tehnologije su danas uostalom takve da svaki PC, da bi imao svu funkcionalnost, mora da bude vezan za Cloud, a tu se odmah prepozna da li je softver legalan.

A kako je ekonomska kriza 2008. uticala na vas?

Ja sam došao u Srbiju u proleće 2003, a znam da je „životni vek“ generalnog direktora oko pet godina. Tada, 2008. sam odlučio da nađem nešto drugo u Microsoftu. Svi su me pitali zašto idem. Biznis je rastao, legalizacija je bila u zamahu, svi su kupovali licence, koristili naše proizvode, razvijali rešenja. Dakle, moj razlog je bio što je prošlo pet i po godina. Bolje ja da nađem drugu poziciju pre nego što Microsoft poruči da je vreme da je tražim.

U julu 2008. godine preuzeo sam mesto direktora prodaje za javni sektor za Centralno-istočnu Evropu, centrala je bila u Minhenu, a u novembru kreće slobodan pad ekonomije u svetu. A mi naravno zavisimo od svojih korisnika – oni dole, mi dole. Katastrofa.

Ja sam uspeo da ostanem u firmi zato što sam imao dijapazon tih zemalja na koje sam bio fokusiran, a u to vreme su zemlje na istoku Evrope koje su proizvodile naftu, gas, energiju, slabije osetile udar krize i nastavile da rade, pa i da kupuju naše proizvode i servise. Ali da, žestoko se osetila kriza. Razvojni centar je opstao jer je uvek proizvodio izuzetan kvalitet.

To je bila viša pozicija od generalnog direktora za Srbiju?

Bila je viša pozicija u smislu odgovornosti. Konkretno, ja sam bio zadužen za rad sa javnim sektorom u centralno-istočnoj Evropi, dakle na rad sa vladama.

Neverovatno je iskustvo rada sa vladama u tim zemljama, najzapadnija zemlja je bila Češka, najistočnija je bila Mongolija – da ne poveruje čovek da je u nomenklaturi Majkrosofta to Evropa – najsevernija Estonija, a Kipar i Malta najjužnije. Time sam se bavio od 2008. do 2011, a onda sam preuzeo ulogu CTO za prodaju centralno-istočne Evrope. Godine 2016. sam dobio posao u Sijetlu u World Wide Cloud prodaji za regulisane industrije – obrazovanje, vlade i zdravstvo.

To je bila globalna pozicija. Kroz sve to vreme imao sam mogućnost da, na primer, idem, radim u Indiji ili da radim sjajne projekte na Novom Zelandu. Oni nemaju politički problem, daleko su. Sve pare idu u ekonomiju.

Jedino mesto na svetu na kom nisam radio kroz Majkrosoft je Latinska Amerika.

Ipak, ovo je sad vaš drugi povratak u zemlju?

Ha, povratak, ja verujem da svi u Srbiji koji imaju priliku, pre ili kasnije, treba da odu i da steknu međunarodno iskustvo. A onda da se vrate.

Ja nikada ne bih postao generalni direktor Majkrosofta u Srbiji da nisam otišao u inostranstvo. Možda je odlazak bio težak, ali je život tamo bio lakši i kvalitetniji nego što je bio ovde. Ne kažem da je tamo lako dobiti posao, ali je nemoguće ne dobiti ga ako to želite i ako ste spremni. A iskustvo koje se stekne je neprocenjivo.

Bodin Drešević se u međuvremenu vratio u Sijetl, i došao je moj veliki prijatelj i sad kolega Dragan Tomić. Dragan je lider našeg razvojnog centra u Beogradu, a pre tri meseca je postao potpredsednik Majkrosofta za inženjering. Mi dakle u Beogradu imamo potpredsednika Majkrosofta, što je fenomenalno i što jeste jedno veliko priznanje korporacije prema našem razvojnom centru, našim ljudima, našem lideru!

Eto i Dragan Tomić je rođen u Srbiji, živeo ovde, išao u školu, otišao u Ameriku, diplomirao, počeo u Microsoftu, vratio se u Srbiju i sada je vice president. Postoji još ljudi koji su otišli i vratili su se. Ja na te odlaske ne gledam negativno, naprotiv. Međunarodno iskustvo je velika stvar u karijeri.

Dođe ti u Kanadu odškolovani Elektroinženjer ili softver inženjer sa godinu dana radnog iskustva, a država Kanada nije uložila dolar u njeno ili njegovo obrazovanje. Ona/on odmah počinje da radi, daje direktan doprinos privredi tih zemalja i plaća porez. Ko će da postavlja bilo kakva pitanja? To je taj kosmopolitski pogled koji u Evropi tek počinje da postoji

Da li to znači da ćete sada u razvojni centar da dovodite ljude iz drugih zemalja?

Da, naravno. To je poenta. Mi smo potpuno otvorili regrutovanje talenata na međunarodnom nivou. I kao posledicu imamo sada tridesetak ljudi iz 13 zemalja koji rade ovde.

Želim da potpuno prenesem taj kosmopolitski pogled na svet iz Amerike i Kanade u Beograd, kako bismo u kombinaciji sa našim ljudima, imali najbolji tim u ovom delu sveta.

Ta diverzifikacija talenta omogućava sjajnu kreativnost. Tome težimo. Mi želimo da dovedemo najkvalitetnije projekte Microsofta u Beograd. I to ćemo i uraditi, jer je tim ovde sposoban ne samo da izvede kompletne projekte nego i da se uhvati ukoštac sa izazovima koje je retko ko spreman da prihvati.

Šta to precizno znači „kompletne projekte“?

Mi se borimo da dokažemo da smo mi najbolji izbor za razvoj nekog strateškog proizvoda i da tako osiguramo mesto u projektu.

Međutim, nama je želja da iz te faze koja se zove „proširivanje proizvoda“ postanemo partner razvoja za taj proizvod, gde ćemo imati jednako ulogu kao matični tim Microsofta u Sijetlu. A korak iza toga je da se podignemo na „ownership“ nivo, gde ćemo mi biti vlasnici proizvoda od početka do kraja. Dok god ti proširuješ neki proizvod, ti si zamenjiv. A mi želimo da budemo nezamenjivi.

I idemo krupnim koracima u tom pravcu. Na tom putu, osim domaćeg talenta potreban nam je i međunarodni talenat! Na tom putu, potrebne su nam i žene inženjerke. Sve to, zajedno sa stalnim razvojem naših ljudi, podiže naš kvalitet, a samim tim i kvalitet našeg rada i naših proizvoda.

Iako će vam reći da se na taj način uzimaju mesta našim ljudima?

Neko će to da kaže, ali daleko je od toga. Posla je bilo i biće ga još više. Neće biti dovoljno ljudi. U Srbiji postoji mnogo talenta, ali zapošljavanje kolega iz inostranstva dovodi do raznolikosti ideja i kreativnosti i stoga doprinosi kvalitetu. Diverzitet zaposlenih u smislu različitih kultura, obrazovanja i iskustava nam daje dodatnu širinu u stvaranju novih ideja i rešavanja problema. Kao što kada naši ljudi odu, dobiju i daju neku drugačiju perspektivu tamo u inostranstvu, tako i mi kada uključimo međunarodni talenat kod nas, dobijemo i damo njima neku novu perspektivu. To je taj kosmopolitski pogled na svet o kom sam pričao i koji doprinosi kako samoj kompaniji, tako i tech ekosistemu u Srbiji, njegovom generalnom uticaju i poziciji na evropskoj i svetskoj IT mapi, kao i našim ljudima. Mi želimo da Majkrosoft Srbija bude prepoznat po kvalitetu. Cilj mi je da svaki softver inženjer u svetu sanja o tome da će da radi u Microsoft razvojnom centru u Beogradu. Imamo zaista sjajne projekte, i dobijaćemo sjajne projekte. Imamo sjajne ljude koji uvek uče, razvijaju se, stiču nova iskustva.

Kako vam izgleda globalno stanje u IT industriji u odnosu na vreme kada ste vi krenuli, puno je novih igrača tu…?

Stanje u industriji je, inače, danas mnogo bolje nego tad, devedesetih godina. Kad sam otišao u Severnu Ameriku, Majkrosoft je imao žestoku konkurenciju: Sun Microsystems, IBM, Oracle… ali odnos sa tom konkurencijom je bio zaista loš. Nije to bilo prijateljsko okruženje. Danas su konkurencija firme kao što su Gugl, Amazon Web Services… To su takođe odlične firme kao i Microsoft. Negde smo konkurencija, negde smo partneri. Softver inženjeri stalno cirkulišu iz jedne u drugu firmu pa se vraćaju, mnogo je bolja atmosfera danas.

Možda je to bio sindrom Divljeg zapada, jer je IT bio neosvojena teritorija?

Pa sad je još i „neosvojenija“ i to jeste ključ. Poenta je da sada ima toliko posla da se jednostavno ne isplati neprijateljstvo. Cela IT industrija je mnogo složenija nego pre. I Majkrosoft se u tom smislu promenio tokom svih ovih godina.

Sigurno je da ja ne bih mogao da ostanem u firmi da se nisam menjao zajedno sa firmom, da nisam nekoliko puta u životu dobio zadatak da ja vodim neke od tih promena. Rezultat je da je danas sve različito u Microsoftu. Ista je moja imejl adresa i ime firme, a sve ostalo je različito. Čak ni logo nije isti.

A šta je to tajna Majkrosofta i Gejtsova vizija o kojoj se toliko priča?

Ono što je meni najviše fascinantno, to je što ova kompanija zaista svakom daje priliku, u bilo koje vreme. I ne samo da se menja, nego je ovo kompanija koja baš i menja industriju.

Kada se pogledaju berze od 1975. godine, Majkrosoft je po vrednosti nekad bio prvi, nekad nije, ali je uvek bio među prvih pet. A ostale firme koje su nekad bile u prvih pet danas ili nisu među prvih pet, ili ne postoje. Majkrosoft je jedina kompanija koja je od svog nastanka do danas uvek bila među prvih pet najvećih kompanija u svetu.

Negde hvataš korak sa vremenom i menjaš se, a negde ti vučeš promene. Šta mi stalno radimo u Majkrosoftu? Aktivnost koja se zove „planiranje scenarija“. Gledamo kuda ide industrija, gde će biti za pet i više godina, gde mi želimo da bude za pet i više godina. Kada to ukrstimo, definišemo nekoliko scenarija i poređamo ih po verovatnoći. I onda se „kladimo“ na najverovatnije scenarije i analiziramo stvari, akcije koje danas moramo da uradimo da bismo za pet ili više godina bili spremni za taj novi svet, a ne da dođe to vreme i da mi nemamo odgovor.

I to je ključna stvar koju izuzetno cenim u ovoj firmi – što se stalno radi na planiranju budućnosti.

Firma se menja, menjaju je ljudi, najbolji kreativni ljudi, ljudi koji su sadašnji, budući i nekad zaposleni ljudi našeg Microsoft razvojnog centra u Beogradu. To su ljudi koji me „drže“ u firmi nakon svih ovih godina, ljudi koji me inspirišu, ljudi koji imaju tu emocionalnu nit koja premošćava posao i privatan život jer su tad i posao i privatan život kvalitetniji. Volim da posmatram uticaj Microsofta na kvalitet života moje porodice, mojih prijatelja, moje zemlje, celog sveta. Volim da posmatram kako svi danas možemo da postignemo više. Tad sam zaista ponosan i znam da će tako i ostati.

Steva (16) i Filip (11) su moji klinci. Vole da slušaju ovu priču. Ali me uvek podsete kako se zapravo uvek treba posvetiti budućnosti i sledećim koracima. Tradicija je lepa, ali nas inovativnost sve vuče napred.

***

Tekst je originalno objavljen u Nedeljniku br. 527