Pošast porodičnog nasilja u Rusiji – svake godine ubijeno više od 8.300 žena: Novi broj Mond diplomatika na srpskom jeziku

Treba li društvo u zemlji u kojoj je uobičajeno umreti pod udarcima supružnika više suzbijati bračno nasilje? Neki Rusi i Ruskinje ovo odbijaju, stavljajući na prvo mesto zaštitu porodice i dece, te pomirenje parova. Ali mnoge žene, posebno na društvenim mrežama, odgovaraju im da su one te koje zakon treba štititi na prvom mestu

0
Foto: Profimedia

Postoji mogućnost da budu kažnjene sa dvadeset godina zatvora: optužene za ubistvo sa predumišljajem, Krestina, Angelina i Marija Kačaturija čekaju presudu zbog ubistva oca, počinitelja seksualnog napada, silovanja, prebijanja i ranjavanja ćerki koje su u vreme događaja imale, redom, 19, 18 i 17 godina. Bilo je to 27. jula 2018. godine.

Zbog izgleda da ove sestre budu osuđene, feministička aktivistikinja Alena Popova je na društvenim mrežama pokrenula kampanju osude seksualnog nasilja. Na Instagramu, Vkontakte (ruski Facebook) ili Twitteru na milione korisnica interneta objavilo je fotografije svojih lica koja prikazuju rane i hematome. Prema poslednjim podacima Federalne službe za statistiku Rosstat (1) iz 2012, šesnaest miliona žena trpi nasilje u porodici. U ovom istraživanju reprezentativnog uzorka od deset hiljada žena u dobu između 15 i 44 godine, jedna od pet anketiranih žena je izjavila da je barem jednom u životu doživela fizičko nasilje koje je počinio njen partner. Prema centru Anna – prvom udruženju u državi koje je 1993. stvoreno da bi pomoglo žrtvama nasilja – na svaka 63 minuta jedna žena umre od udaraca svog supružnika ili bivšeg supružnika, što je više od 8.300 žrtava godišnje.

Dvosmisleno nasleđe sovjetskog zakona

Rusija je jedna od retkih država koje nemaju poseban zakon za ovaj predmet. Evropski sud za ljudska prava (European Court of Human Rights, ECHR) ovog jula je prvi put kaznio Rusiju zbog slučaja nasilja u porodici. Naredio je isplaćivanje odštete u iznosu od 20.000 evra podnositeljici žalbe Valeriji Volodini, koja je smatrala da je vlast u njenoj državi ne štiti dovoljno. Sud je zaključio kako pravni vakuum i odsustvo propisa za zaštitu žrtava upućuju na sistemsku nesposobnost da se pošast nasilja reši. Među četrdeset i sedam država članica Saveta Evrope, samo Rusija i Azerbejdžan nisu ni ratifikovale ni potpisale Istanbulsku konvenciju o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, koja je nastala 2011. godine. Sud je u svojoj presudi naglasio kako ruske vlasti „nerado prepoznaju ozbiljnost“ problema. Četiri slična slučaja nasilja u Rusiji čekaju na novo preispitivanje od strane ECHR.

Nedostatak posebnog zakonodavstva koje bi uređivalo porodično i seksualno nasilje se delimično objašnjava ambivalentnim nasleđem sovjetskog zakona. SSSR se od samog svog nastanka u pogledu ženskih prava pozicionirao kao avangarda. Još od 1917, dekret o „raskidu braka“ je u velikoj meri priznao razvod, a boljševička vlast iste godine ženama daje i pravo glasa. Sovjetski savez je 1920. godine postao prva država na svetu koja je legalizovala dobrovoljni prekid trudnoće (l’interruption volontaire de grossesse, IVG), odnosno abortus. Da bi se žene oslobodile tereta kućnih poslova, pod rukovodstvom Aleksandre Kolontaj – prve žene ministarke u savremenoj istoriji, koja je posebno insistirala na ukidanju ekskluzivne ljubavi – stvorene su jaslice, vrtići, praonice i kantine. Cilj je bio: uništiti porodicu kao buržoasku instituciju.

Ali Staljin tokom 1930-ih vraća unazad sve ove pomake. U vreme Prvog svetskog rata i građanskog rata – dok su žene zbog gubitaka muškaraca imale teškoća da pronađu partnere – liberalizacija razvoda nije uvek išla u njihovu korist. Samohrane majke, čiji broj je naglo eksplodirao, preplavljuju sudove žalbama o neisplaćenim alimentacijama. Većina njih je zbog siromaštva radije birala abortus. Vlasti su bile zabrinute zbog pada nataliteta. Ovakva realnost, u kombinaciji sa promicanjem kadrova koji potiču iz seljaštva u redove partije, pogodovala je zatezanju obruča. „Žensko i seksualno pitanje su se službeno smatrali rešenima“, kaže sociološkinja Mona Klaro. „Sovjetska porodica je od tada morala biti stabilna i fertilna.“ (2) Abortus je 1936. zabranjen, a procedura razvoda znatno otežana. Nakon rata, zakonodavno pomeranje pronalazi svoju ravnotežu između delimičnog povratka revolucionarne tradicije i brige za osnaživanje porodične jedinice usredsređene na dete.

Imajući u vidu očigledan jaz između prava i običaja, vlasti su se oslobađale balasta sve do Staljinove smrti. Abortus je 1955. ponovo legalizovan. Procedure razvoda su deset godina kasnije olakšane. Međutim, vlast ostaje opsednuta demografskim pitanjem. „Socijalističko društvo pridaje veliki značaj i ohrabruje materinstvo, jednako tako garantujući srećno detinjstvo“, potvrđuje usvajanje Osnova zakonodavstva o braku i porodici SSSR-a i saveznih republika 1968. godine. Ova legislativa dopušta razvod jednostavnom izjavom o građanskom statusu… za parove bez dece. Ukoliko se bračni život smatrao privatnom stvari povodom koje država mora biti diskretna, bilo je sasvim drugačije ukoliko je par imao potomstvo.

U tom kontekstu, nasilje nad ženama se nije pripisivalo strukturalnoj dominaciji muškaraca (koja je službeno bila iskorenjena). Za vlasti, ono je samo bilo činjenica postojanja nekih „loših Sovjeta koji su se prepuštali alkoholu ili su nastavljali porodične tradicije iz vremena pre revolucije“, ističu sociološkinje Fransoaz Dose i Amandin Regame. S druge strane, „policija je nasilje između partnera smatrala kršenjem javnog reda ili ‘porodičnim skandalom’ u kojem intervencija snaga reda suštinski mora dovesti do pomirenja“. (3) Osobito u slučaju ako porodica ima dece.

Sovjetsko zakonodavstvo je bilo veoma napredno u pogledu građanske jednakosti između muškaraca i žena – podsetimo se kako je u Francuskoj trebalo dočekati 1965. godinu kako bi se udate žene mogle posvetiti nekoj profesiji ili otvoriti bankarski račun bez odobrenja svog muža. Sovjetsko zakonodavstvo je takođe jednako strogo tretiralo žene i muškarce u kaznenoj stvari… Niti pol žrtve, niti priroda postojećeg (ili nekadašnjeg) odnosa sa agresorom nisu bili uzimani u obzir.

Tokom 1990-ih, feminističke organizacije se umnožavaju i kreću u kampanju za usvajanje zapadnjačkih normi u prevenciji nasilja u porodici. Pod pritiskom međunarodnih organizacija, Rusija je nekoliko puta usvojila poseban zakon: devedesetih, potom 2012. i ponovo 2014. godine. Vladina većina je jula 2016. napravila skroman korak. Udaranje „bližnjeg“ (supružnika, deteta, brata ili sestre) postaje otežavajuća okolnost (član 116 Kaznenog zakona). Pojam „bližnjeg“ dobro pokazuje koga zapravo zakonodavac namerava zaštititi: porodicu, koja se mora imunizirati od nasilja, a ne žene. Istovremeno, ovaj zakon ublažava kazne za napade koje u javnom prostoru počine nepoznate osobe (osim u slučaju ponovljenog krivičnog dela); što je dobrodošla evolucija u državi poznatoj po strogom krivičnom zakonu i preplavljenim zatvorima.

Piše specijalna dopisnica Odri Lebel

Ceo tekst objavljen je u novom broju Mond diplomatika, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 21. novembra. Digitalno izdanje potražite na Novinarnici.