Poluprovodnici i geopolitika: Treba li da strahujemo da će nam ponestati elektronike?

0
Credit line: Vlad Varshavskiy / Alamy / Alamy / Profimedia

Svetska nestašica poluprovodnika i dalje ima čudne posledice naročito na geopolitičkom planu. O čemu je reč? Već godinu dana, industrijalci muku muče da se snabdeju elektronskim čipovima koji su sastavni deo aparata koje svakodnevno koristimo, od računara do tostera preko mašine za veš i konzole za video-igre. Prošlog maja konzorcijum američkih preduzeća tražio je od južnokorejskog predsednika pomilovanje Lija Džae Jonga, bivšeg predsednika Samsunga koji trenutno izdržava kaznu strogog zatvora zbog korupcije (1). Da bi privremeno zalečio slabost Sjedinjenih Država po pitanju čipova, Samsung je ne časeći časa trebalo da sprovede u delo projekat ulaganja više milijardi dolara na američkoj teritoriji. Pošto mu je elektronski suverenitet bio u igri, Vašington je iznenada prenebregao obaveznu priču o vladavini prava i poštovanju zakona…

Ovakva kriza bi pričinila zadovoljstvo intelektualcima frankfurtske škole, znamenitim kritičarima potrošačkog društva, makar samo razotkrivanjem osnovne slabosti „inteligentnih gradova“: nestašica čipova odložila je naše prohteve za elektronskim drangulijama. Bez poluprovodnika, koji ponekad koštaju jedan dolar po komadu, nemoguće je pokrenuti najnovije, otmene i skupe uređaje. Električni automobil, pametni telefon i frižider ili umrežena četkica za zube nestali bi u crnoj rupi globalizovanog kapitalizma kao da je nevidljivi neprijatelj objavio rat na Sajmu elektronike za široke narodne mase u Las Vegasu.

Ako ova kriza i može da iznenadi, u njoj nema ničeg neobičnog: na tržištu elektronskih čipova redovno se smenjuju preobilje i nestašica. Ipak, ovo što se danas dešava iskrslo je u kontekstu obeleženom opštim preispitivanjem o dobrobitima globalizacije i sutonu industrijske aktivnosti na Zapadu. Ovome se dodaje i porast političkog obeležja koje poprimaju visoke tehnologije koje se, poput veštačke inteligencije, sticajem okolnosti svrstavaju u red strateških izazova u sukobu između Sjedinjenih Država i Kine. Dakle, obična tehnička kriza, koja do pre samo deset godina ne bi uzbudila mnogo ljudi van sektora na koje se odnosi, danas zadaje užasne glavobolje svetskim vođama.

Tome je svakako doprinela pandemija kovida-19. Da bismo mogli da preživimo u samoizolaciji, morali smo se, kao nikad dosad, osloniti na digitalne usluge koje obuhvataju rutere, servere i druge uređaje krcate mikroprocesorima. Potrošači su, potom, razbili svoju dosadu kupujući pregršt malih kućnih aparata, izazvavši neočekivan rast potražnje za blenderima ili kuvalima za pirinač. Najzad, sanitarne mere su nakratko obustavile rad fabrika poluprovodnika koje se uglavnom nalaze na Tajvanu, u Južnoj Koreji i Kini.

Jedno od najistaknutijih preduzeća u toj oblasti, Yangtze Memory Technologies, nalazi se, uostalom u Vuhanu. Uprkos čestitkama zbog dobrog snalaženja u početku pandemije, Seul i Tajpej ipak nisu uspeli da obezbede dovoljne zalihe doza vakcina: epidemija se proširila među radnicima na proizvodnim linijama što je dodatno usporilo posao.
Na pomolu je bila neobična diplomatija utemeljena na principu „vakcine za čipove“: Tajvan je otvoreno izvukao korist iz svojih elektronskih kapaciteta kako bi nabavio doze vakcina od saveznika koji su žudeli za komponentama. Japan, željan da privuče tajvanska preduzeća u svoju zemlju, ponudio je svom susedu 1,24 miliona doza vakcine AstraZeneca.

Vašington, koji je predvideo poklon od 750.000 doza vakcine Moderna utrostručio je ponudu. Sredinom juna, Tajpej je ovlastio svog najvažnijeg proizvođača čipova, Taiwan Semiconductor Manufacturing Company (TSMC), i drugu perjanicu tajvanske tehnologije, Foxconn, da sa nemačkim BioNTech-om neposredno pregovaraju o kupovini deset miliona doza vakcina (2).

Trenutna nestašica tim surovije pogađa što kašnjenja u proizvodnji i isporuci u prvom redu utiču na automobilski sektor, pokretača rasta i izvora nade za oživljavanje privrede nakon kovida-19. A već decenijama ova industrija se klanja pred oltarom proizvodnje „u pravo vreme“, u skladu sa Jevanđeljem po Svetoj globalizaciji. Princip: minimum zaliha za maksimum uštede. Dokle god lanci snabdevanja rade, promene u potražnji se rešavaju u realnom vremenu što oslobađa preduzeća potrebe da kupuju i skladište suvišne komponente.

Granice modela bez fabrike

Zbog pandemije, proizvođači automobila su morali da revidiraju svoje planove proizvodnje na manje i da svedu ili otkažu porudžbine poluprovodnika. No, nisu predvideli da će potražnja čipova na svetskom nivou ostati velika i da će prodaja vozila brzo ponovo krenuti. U skladu sa pravilima držanja fizičkog odstojanja, potrošači su radije kupovali nov automobil nego da se ponovo guraju u javnom prevozu. A u poslednjim modelima vozila nalazi se između 1.400 i 3.500 poluprovodničkih komponenti tako da elektronika čini više od 40% njihove vrednosti (3).

Prirodna reakcija bi bila da se na svaki način stimuliše proizvodnja mikroprocesora. No, niz neočekivanih događaja uz pandemiju kovida-19 je to sprečio. Između hladnog talasa u Teksasu – gde je smešten najveći deo američke proizvodnje –, suše na Tajvanu – koja je ograničila pristup vodi –, požara na jednoj fabričkoj liniji u Japanu, teretnog broda zaglavljenog u Sueckom kanalu i iznenadne kineske strasti za skladištenjem poluprovodničkih komponenti pre no što su stupile na snagu američke sankcije, sve to zajedno blokiralo je proizvodnju i isporuku. Proizvođači automobila su bili zatečeni. Čak i najveći među njima retko održavaju neposredne kontakte sa proizvođačima čipova. Svi oni podugovaraju snabdevanje od proizvođača delova kao što su Bosch ili Continental. A na tržištu pod pritiskom, proizvođači mikroprocesora su radije preorijentisali svoje proizvodne kapacitete ka unosnijim čipovima – onima koji se koriste u računarima i pametnim telefonima.

Zašto proizvođači sami ne prave komponente koje im trebaju? To pitanje pokušava da reši Ilon Mask. „Tesla“ ne samo da razmišlja da unapred plati zalihe poluprovodničkih komponenti – metod „u pravo vreme“ očigledno više nije na ceni – već proizvođač elektronskih i hibridnih vozila takođe namerava da kupi proizvodnu liniju. Volkswagen pak upušta se u projektovanje elektronskih komponenti za autonomne automobile (4). No, projektovanje je jedna stvar; proizvodnja sasvim druga.

U Evropi, koja često geopolitičku stvarnost shvata očima svojih proizvođača automobila, ovi problemi nisu prošli neprimećeno. „Ne čini mi se da je normalno da jedan blok veličine Evropske unije nije kadar da proizvede svoje poluprovodnike“, primetila je prošlog maja nemačka kancelarka Angela Merkel. I dodaje: „Zaista je neverovatno da zemlja automobila ne može sama da proizvodi glavnu komponentu“ (5). Primedba je na mestu: Evropa je 1990. godine držala 44% kapaciteta svetske proizvodnje prema današnjih 10%. No, da bi se ovaj dugo odgađan ispit savesti ostvario, trebalo bi barem preispitati vjeruju u pogledu globalizacije, trgovine, državne bezbednosti i industrijske strategije koje već decenijama u Briselu i Vašingtonu vodi politiku poluprovodnika.

Proces proizvodnje elektronskog čipa je izuzetno težak a njegove brojne faze mogu trajati i nekoliko meseci: nagrizanje, čišćenje, izrada električnih kola… Katkad je potrebno više od hiljadu radnji da bi se izvršila kafkijanska metamorfoza hrpe peska – izvora silicijuma, najčešćeg poluprovodnika – u izuzetno složena integrisana kola. Pa ipak, u načelu je sve jednostavno. Jedan elektronski čip sastavljen je od miliona, čak milijardi tranzistora; što je njihov broj veći, to čip više vredi. Ti tranzistori omogućavaju upravljanje električnim kolom: da li je ono otvoreno ili zatvoreno. Zahvaljujući binarnom jeziku koji čine nule i jedinice, savremena informatika pretvara elektricitet u informacije (6).
Poput svakog sektora u kojem vlada konkurencija, i u proizvodnji poluprovodnika važi zahtev da se proizvodi više a troši manje. U konkretnom slučaju, reč je o tome da se poveća moć računanja čipova uz smanjenje finansijskih i energetskih troškova. To je takozvani „Murov“ zakon, nazvan tako u čast Gordona Mura, saosnivača Intela: ako se dosadašnji rast nastavi, broj tranzistora po integrisanom kolu treba svake godine da se udvostruči, što bi pratilo smanjenje troškova i povećanje moći komponenti.

Paradoksalno, krilatica „proizvoditi više a trošiti manje“ preinačila se u „proizvoditi više i trošiti više“ (7). Što su veće prepreke koje pred proizvođače stavljaju zakoni fizike, to više treba da ulažu u sve skuplju opremu. Između 2021. i 2024. godine, TSMC ima u vidu da uloži sto milijardi dolara u svoje proizvodne linije; Samsung namerava da potroši 151 milijardu do 2030. godine. Ostali giganti iz branše unapred predviđaju slične iznose. U dolarima ali i u mozgovima: da bi se održali na putanji Murovih zakona, trebalo bi da mogu da računaju na osamnaest puta veći broj istraživača od onog s početka 1970-ih godina.

Elektronski čipovi se naročito razlikuju finoćom nagrizanja. Slično „generacijama“ koje važe za druge proizvode, rezolucije nagrizanja ujedinjuju skup razlika s tačke gledišta projektovanja i procesa proizvodnje. Uopšteno, što je nagrizanje tananije, tranzistor je manji, brži i bolje dimenzioniran. Poslednji pametni telefoni i tableti sadrže čipove sa rezolucijom od 5 nanometara (nm). Sa rezolucijom od 3 nm, sa čijom se industrijskom proizvodnjom neće početi pre 2022. godine, debljina tranzistora neće prelaziti 20.000. deo vlati kose. No, nemaju svi koristi od ovakvih podviga: izuzimajući sektor veštačke inteligencije, automobilskoj grani industrije odgovaraju i manje složeni čipovi.

Još ne tako davno, proizvodnja mikroprocesora odvijala se pod upravom istog preduzeća: proizvođači integrisanih kola su projektovali, proizvodili, testirali i pakovali svoje čipove. Tako su radili Intel, IBM, Texas Instruments… Taj dobro isprobani sistem počeo je da se urušava krajem 1980-ih, kad je Moris Čeng, inženjer kineskog porekla obrazovan u Sjedinjenim Državama i s višedecenijskim iskustvom u Texas Instruments-u, otišao na Tajvan kako bi tamo osnovao TSMC. Strastveni igrač bridža i obožavalac Šekspira, shvatio je da je proizvodnja čipova postala toliko kapitalno intenzivna da je zahtevala novi model. Tako je pokrenuo proizvodnju poluprovodnika nudeći je kao uslugu: TSMC je stavljao svoje blistave proizvodne linije na raspolaganje velikim preduzećima omogućavajući im na taj način da se otarase svojih i da se više usredsrede na projektovanje nego na proizvodnju. Započela je epoha modela bez fabrike. Uspeh Čenga se potvrdio 2010-ih kad mu je Apple poverio proizvodnju komponenti za iPhone. Vođen čvrstom rukom, TSMC je ogrezao u kulturi poslovne tajne koja ide do granica paranoje i intenzivne organizacije posla: tokom jednog perioda, inženjeri iz odeljenja za istraživanje i razvoj radili su u tri smene od po osam sati (8).

Kraj američke prevlasti

Sa berzanskim kapitalom većim od šeststo milijardi dolara – dva i po puta više od Intela – TSMC se ubraja u deset najskupljih preduzeća na svetu. Ima nekoliko godina tehnološke prednosti u poređenju sa konkurentima. Njegova nova proizvodna linija, koja će početi sa radom naredne godine, koštala je dvadeset milijardi dolara a „čista soba“, ključna oprema u lancu, veličine je dvadeset i dva fudbalska terena.
TSMC je jednim delom zaslužan što su mikroprocesori iz statusa višenamenskih čipova prešli na status komponenti za posebne namene. Giganti poput Alphabeta ili Amazona sad imaju tako posebne potrebe, i raspolažu tolikim sredstvima, da sami projektuju poluprovodnike prema veoma preciznim tehničkim zahtevima (9). Moguće je da će za nekoliko godina proizvođači automobila krenuti istim putem za svoja integrisana kola za veštačku inteligenciju.

Pojava čipova po želji naručioca dovela je do modela preduzeća koje se strukturira oko intelektualne svojine. Tome svedoči slučaj britanskog preduzeća ARM koje pripada japanskoj firmi Softbank ali je trenutno predmet sporne ponude za otkup koju je ponudio američki gigant Nvidia za tričavih 40 milijardi dolara. ARM okuplja impresivan arsenal intelektualne svojine: preduzeće nudi apstraktna rešenja koja, jednom primenjena u praksi, poboljšavaju arhitekturu, i samim tim performanse elektronskog čipa. Firme klijenti mu plaćaju licencu i prava a zauzvrat dobijaju pristup katalogu s uputstvima gde im se objašnjava kako da primene apstraktna pravila u specifičnom kontekstu.

Od 1950-ih, vladavina Sjedinjenih Država u sektoru se nije mogla osporiti. Bogata ulaganja za istraživanje, u kombinaciji sa blagoslovom Pentagona, obezbeđivala su prevlast njihovih preduzeća. Taj monopol je popustio 1970-ih kada su japanske firme počele da im pariraju na polju senzora i memorijskih čipova. Odvažno su se upustile u pokušaje kupovine na američkoj teritoriji dok su ljubomorno čuvale svoje tržište od stranih upada.

Administraciji Ronalda Regana nije se dopao taj manevar i neutralisala je konkurente iz Japana koristeći svoja najbolja trgovačka i geopolitička oružja (10). Vašington je takođe bio naklonjen približavanju industrijalaca i univerzitetskog istraživanja. Najzad, brz razvoj modela bez fabrike pokazao se korisnim u Sjedinjenim Državama koje su se preorijentisale na projektovanje prepuštajući Japancima skupe proizvodne linije. Japanska industrija nije ponovila svoje podvige po pitanju mikroprocesora: ona će ubuduće ostvarivati 10% svetske prodaje čipova naspram polovine koliko je imala 1988. godine. Japan uvozi 68% svojih potreba za poluprovodnicima.

Jesu li Sjedinjene Države odnele Pirovu pobedu ako se zna da je njihovo učešće u svetskoj proizvodnji sa 37% 1990. godine spalo na današnjih 12%? Ne stiče se taj utisak ako se pogleda američka industrija koju predstavljaju Nvidia, Advanced Micro Devices (AMD), Broadcom, Qualcomm ili čak Intel, uprkos nedaćama koje ima. Svi su se krajnje svesno potčinili zahtevima globalizacije: delokalizovali su poslove sa smanjenim maržama u Aziju; razvoj su ostavili u područjima sektora visokih marži, kao što su poslovi u vezi sa intelektualnom svojinom.

Preispitivanje slobodnog tržišta

Kina je, pak, izbliza motrila na uzlet TSMC-a (11). Tokom najvećeg perioda 1990-ih, njene tehnološke kompanije, često bliske vojsci, imale su vezane ruke zbog Sporazuma iz Vasenara o kontroli izvoza konvencionalnog oružja i tehnoloških dobara sa dvostrukom primenom. Ovaj protokol, donet nakon Hladnog rata, potpisan krajem 1995. godine, ozbiljno je ograničavao manevarski prostor zemlje u oblasti poluprovodnika.

Kini su bili potrebni nacionalni predvodnici koji deluju kao pošteni nezavisni trgovci a ne režimske marionete. Odabrani kandidat se zvao Semiconductor Manufacturing International Corporation (SMIC), koji je 2000. godine osnovao Ričard Čeng. Poput Morisa Čenga – sa kojim nije ni u kakvom srodstvu – Ričard Čeng je proveo više godina u Texas Instruments-u, potom je radio u TSMC-u pod rukovodstvom svog prezimenjaka. Odande je otišao krajem 1990-ih da bi osnovao konkurentsko preduzeće nad kojim je do kraja izgubio kontrolu.

Ogorčen, Ričard Čeng je tada napustio Tajvan da bi se vratio u Kinu. Sa stotinak inženjera koji su pošli za njim, smestio se u Šangaju gde je osnovao SMIC. Teško je videti u njemu dobrovoljnog saveznika Komunističke partije. Veliki vernik, jednom je izjavio: „Gospod nas je pozvao u Kinu da podelimo ljubav božju sa kineskim narodom (12).“ To ga nije sprečilo da prikupi značajna novčana sredstva od Goldman Sachs-a koji je postao jedan od glavnih investitora preduzeća. No, nakon godina suđenja sa bivšim poslodavcem, besnog kao i tajvanske vlasti što je otišao, 2009. godine morao je da napusti SMIC.
Preduzeće je nastavilo svojim putem, privlačeći usput ulaganja različitih kineskih vladinih agencija od kojih poslednje datira iz maja 2020. godine sa uplaćenim iznosom u visini od 2,2 milijarde dolara. Uprkos pomoći, SMIC ostaje iza Samsunga i TSMC-a i trenutno se ograničava na rezolucije od 14 nm. Ako su ga američke sankcije i sprečile da kupi uređaje za ekstremnu ultraljubičastu litografiju koje proizvodi holandski ASML, kineski dragulj je najavio da je zaobišao prepreku: njegovi sopstveni izumi trebalo bi da mu omoguće izradu čipova sa rezolucijom od 7 nm.

Da bi postigla taj uspeh, kineska vlada je sprovela mere namenjene stimulisanju lokalne proizvodnje sa hirurškom tačnošću. Napor se izgleda isplatio: Kina trenutno gradi više fabrika za mikroprocesore od bilo koje druge države. Više od hiljadu zvaničnih planova je posredno ili neposredno podržalo posao sa poluprovodnicima. Sȃm plan „Integrisana kola“ iz 2014. godine privukao je 150 milijardi dolara da bi podržao državnu industriju, ohrabrio nabavke iz inostranstva i obezbedio snabdevanje sirovinama. Dodatak od 28,9 milijardi ga je upotpunio 2019. godine. Kineski predsednik Si Đinping lično, obećao je da će uložiti do 1.400 milijardi dolara u strateške tehnologije tokom narednih šest godina. Lju He, bivši harvardski pitomac koji je postao zamenik premijera, imenovan je za sve i svja za čipove i zadužen za razvoj mikroprocesora poslednje generacije.

Pekingu ne nedostaje ni čvrstine ni mašte da stimuliše svoje uzdanice (13): može da natera strana preduzeća da se stope sa kineskim i podele svoju intelektualnu svojinu ali i da obaveže kineske gigante elektronike da se snabdevaju kod još neuhodanih državnih proizvođača pod pretnjom da će izgubiti svaku novčanu pomoć države.

Zašto su toliko navalili? Ako Kina želi da ostane „fabrika sveta“, treba joj dovoljno mikroprocesora da bi zadovoljila nezajažljive apetite svoje industrije. A još je daleko od toga: samo u 2020. godini, država je u inostranstvu kupila za 350 milijardi dolara elektronske čipove, što je mnogo više od njenog izdvajanja za uvoz nafte. Od 2005. godine drži zvaničnu titulu najvećeg svetskog uvoznika poluprovodnika – dvoznačno odličje koje naglašava jaz između njene proizvodnje i potrošnje.

Jer svet poluprovodnika je surov. Za svako preduzeće veličine SMIC-a, stotine, pa i hiljade drugih nestaju u tišini. Ako je verovati listu Ženmin žibao, između januara i oktobra 2020. godine, 58.000 preduzeća za proizvodnju čipova ugledalo je dan u Kini. Dakle, više od dve stotine dnevno.

Peking je zabrinut zbog pokušaja Nvidije da otkupi ARM: ako se trgovac pravima intelektualne svojine spoji sa američkom firmom, Vašington će moći da vrši pritisak kako bi sprečio da se licence prodaju kineskim preduzećima. Kina bi mogla da blokira spajanje, kao što je to već uradila u prošlosti. Ali dugoročno, poput Indije i Rusije, sve svoje nade polaže u slobodnog konkurenta ključne tehnologije koju razvija ARM. Ono što je bilo mali projekat za slobodni softver koji je razvijao Univerzitet u Berkliju, pretvorilo se u gigantsko udruženje nazvano RISC-V International, smešteno u Švajcarskoj od novembra 2019. godine. Razlog za seljenje je organizacija koja među svojim članovima ima dvadesetak kineskih preduzeća što je moglo izazvati bes američkog trgovačkog zakonodavstva. Zhongxing Telecommunication Equipement (ZTE), Huawei i Alibaba ispituju mogućnosti koje pruža RISC-V (14).
Tokom krize poluprovodnika, najzabavniji prizor priredio je svet američke politike preispitujući konsenzus o slobodnom tržištu. Obraćajući se prošlog juna u Atlanic Council-u, u konzervativnom kružoku, savetnik za privredu predsednika Džozefa Bajdena, Brajan Diz, proglasio je „da su političari izazvali veštačku komu“ u pogledu poluprovodnika i podsetio da „su javne strategije sa ciljem zaštite i podrške državnih industrija već stvarnost u XXI veku“. „Tržišta neće po svojoj volji ulagati u tehnologije i infrastrukture koje će doneti dobrobit celom sektoru“, zaključio je (15).

U Sjedinjenim Državama, politika koja se odnosi na mikroprocesore odgovara dvama zahtevima: stvoriti radna mesta i podmetnuti klipove u kineske točkove. Bajden je svakako obećao da će preseliti industrijske poslove u Sjedinjene Države, a ko bi se usprotivio da poluprovodnici dobiju prioritet? Najzad, zanimanja u vezi sa poluprovodnicima su plaćena dvostruko u odnosu na prosek plate u proizvodnji. Početkom juna Senat je usvojio zakon o inovaciji i konkurenciji koji je oslobodio pedeset i dve milijarde dolara za pokretanje američke industrije poluprovodnika. Jedan deo te sume mogao bi poslužiti da se Samsung i TSMC podstaknu da podignu svoje napredne proizvodne linije na američko tle. Ali ako, u brojnim sektorima pedeset i dve milijarde dolara predstavljaju značajnu svotu, ovaj iznos se ne može porediti sa onim koji izdvaja Južna Koreja, koja predviđa da u narednih deset godina uloži ukupno 450 milijardi dolara. Osim toga, dugoročni prihodi od preseljenja su i dalje nepouzdani: na deset godina, trošak poslovanja nove proizvodne linije u Sjedinjenim Državama bi bio oko 30% viši nego na Tajvanu ili u Južnoj Koreji i 50% viši nego u Kini (16).

Što se tiče Kine, Bajdenova administracija nastavlja politiku bez ustupka koju je usvojio Donald Tramp, čak pojačavajući neke mere. Na primer, predsednički dekret potpisan početkom juna 2021. godine zabranjuje bilo kakvo američko ulaganje u pedeset i devet kineskih preduzeća za koja se sumnja da su povezana sa vojskom, uključujući tu i Huawei i SMIC (17).

A gde je Evropa u svemu tome? Reakcija njenih vođa slična je onoj koja se mogla videti s druge strane Atlantika – u panici su. Prošlog maja Tijeri Breton, komesar zadužen za digitalnu politiku, objasnio je da Unija treba da promeni svoju „suviše bezazlenu i suviše otvorenu“ politiku i da cilja na barem 20% svetske proizvodnje poluprovodnika do 2030. godine. Fin način da se kaže da, za razliku od Sjedinjenih Država, Evropa nije umela da navede globalizaciju na svoju vodenicu. Ona drži samo 3% tržišta projektanata čipova bez fabrika. Na listi pedeset najboljih, jedino evropsko preduzeće je norveški Nordic Semiconductor; na listi se moglo naći i drugo, da britanski Dialog Semiconductor nisu nedavno otkupili Japanci iz Renesas Electronics-a.
U Evropi najveća imena iz sektora – NXP Semiconductors (Holandija), Infeneon Technologies i Bosch (Nemačka), STMicroelectronics (Francuska i Italija) – sačuvala su jedan deo svojih proizvodnih linija ali se katkad obraćaju TSMC-u i sličnima. Uostalom, oni posluju sa klijentima koji imaju posebne zahteve, naročito iz industrijskog i automobilskog sektora, i specijalizuju se za senzore i integrisana kola za napajanje. Za razliku od naprednijih poluprovodnika, ova vrsta elektronskog čipa ne podleže Murovim zakonima. Shodno tome, trka za finijom rezolucijom ne igra toliku ulogu.

Evropski poraz

Većina evropskih preduzeća je u dosta dobrom položaju dokle god potražnja iz automobilskog sektora ne opada. No, ako ovi mikroprocesori i odgovaraju vozilima, oni, budimo iskreni, nisu najmoderniji. Budući da je Evropa odustala od ambicije da se takmiči sa Apple-om i Samsung-om u proizvodnji tableta i pametnih telefona, niko ne može da tvrdi da postoji evropska potražnja za logičkim mikroprocesorima poslednje generacije najfinije rezolucije. A ako u Evropi nema potražnje, zašto bi multinacionalne kompanije smeštale svoje proizvodne linije tamo gde bi trebalo da isplaćuju veće plate nego u Aziji? Teško je zamisliti američka preduzeća kako hrle da pre proizvedu svoje komponente u Drezdenu nego u Tajpeju.

Tako, kao što se i moglo očekivati, izjave Bretona nisu izazvale oduševljenje. Evropski giganti uopšte nemaju želje da ulažu milijarde da bi obezbedili evropsku proizvodnju najnovijih čipova do 2030. godine. Intel, koji je zajedno sa Samsung-om i TSMC-om pozvan u pomoć, hrabro se drage volje prijavio pod uslovom da svaka fabrika dobije subvenciju od najmanje četiri milijarde evra.

Breton je ubeđen da, ako u Evropi trenutno i ne postoji tržište za najnovije čipove, da je njegova misija da stvori tehnologije koje će ga pokrenuti. A to već liči na bajalicu. Zavisnost Evrope po pitanju poluprovodnika otkriva mnogo dublju nevolju koju ni novčana ulaganja neće moći da otklone. Poverivši svoju odbranu Pentagonu a industrijsku strategiju proizvođačima automobila, Evropa je izgubila svu moć strateškog planiranja svoje proizvodnje elektronike. Uostalom, katkad se pita zašto treba gubiti vreme na razmišljanje o tome.

Tehnološki aparat koji evropsku privredu gura napred trebalo je da se pokorava samo zakonima tržišta i da se drži podalje od geopolitičkih izazova. Ova opklada je u potpunosti glupa. Možemo napraviti i drugu opkladu: „Airbus poluprovodnika“ kojim se oduševljavaju evropske tehnokrate verovatno će leteti pod kineskom zastavom.

PREVOD: Milina Janković

(1) Edvard Vajt, „US companies lobby South Korea to free jailed Samsung boss“, Financial Times, London, 20. maj 2021.
(2) Lauli Li i Čeng Ting Fang „Foxconn and TSMC sign $350m deal to buy Covid vaccines for Taïwan“, Nikkei Asia, 12. jul 2021, http://asia.nikkei.com
(3) „Semiconductors – the next wave. Opportunities and winning strategies for semiconductor companies“. Deloitte, april 2019, www.deloitte.com
(4) „Tesla set to pay for chips in advance in bid to overcome shortage“, Financial Times, 27. maj 2021; „Vokswagen to design chips for autonomous vehicles, says CEO“, Reuters, 30. april 2021.
(5) Kristof Rovald, „Bosch opens German chip factory to help relieve global shortage“, Bloomberg Businessweek, Njujork, 7. jun 2021.
(6) Što se tiče vrsta čipova, između ostalih razlikuju se logički čipovi i memorijski čipovi (prvi računaju, drugi skladište), analogni čipovi (koji analogne signale kao što su zvuk i svetlost pretvaraju u digitalne), senzori, itd. U ovom članku se koriste bez razlike termini „čip“ i „mikroprocesor“.
(7) Cf. „Semiconductors: US industry, global competition, and federal policy“, Congressional Research Service, Vašington, O. K., 26. oktobar 2020.
(8) Jang Dži, Stefani Jang i Asa Fič, „The world relies on one chip maker in Taïwan, leaving everyone vulnerable“, The Wall Street Journal, Njujork, 19. jun 2021.
(9) Ijan King i Dina Bas, „Why Amazon, Google and Microsoft are designing their own chips“, Bloomberg Businessweek, 17. mart 2021.
(10) Cf. Tom Majnderts, „The power of section 301: The Regan tariffs in age of globalization“, Globalizations, vol. 7, br. 4, Abingdon-in-Thames, 2020.
(11) Šejmus Grajms i Debin Dju, „China’s emerging role in the global semiconductor value chain“, Telecomunications Pollicy, Elsevir, Amsterdam, u pripremi.
(12) „Richard Chang: Taiwan’s sillicon invasion“, Bloomberg Businessweek, 9. decembar 2002.
(13) Za američki pogled na problem, cf. Stiven Ezel, „Moor’s law under attack: the impact of China’s policies on global semiconductor innovation“, Inovation Technology and Innovation Foundation, februar 2020, www.itif.org, i „China’s new semiconductor policies: Issues for Congress“, Congressional Research Servicies, 20. april 2021.
(14) Tobajas Man, „Is RISC-V China’s semiconductor salvation?“, SDX Central, 6. mart 2021, www.sdxcentral.com
(15) Džejms Politi i Ejm Vilijams, „Top Biden aide calls for US to emrace ’industrial strateg’“ Financial Times, 23. jun 2021.
(16) Antonio Varas, Radž Varadaradžan, Džimi Gudrič i Falan Jang, „Government incentives and US competitiveness in semiconductor manufacturing“, Boston Consulting Group – Semiconductor Industry Association, septembar 2020.
(17) „Washington to bar US investors from 59 Chinese companies“, Financial Times, 4. jun 2021.

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime