„Policajci u civilu prilaze Andriću na plaži, legitimišu ga i odvode u zatvor…“

U vreme kad Andrić počinje da studira, a to je oktobar 1912, Balkanom počinje da vlada bog rata, Mars, onaj koji je krstio mesec mart. Osmog oktobra 1912. godine, članice Balkanskog saveza – Bugarska, Grčka, Srbija i Crna Gora – dogovorno i koordinisano napadaju Osmansko carstvo. Taj rat koji će istorija kasnije krstiti kao Prvi balkanski trajaće do kraja maja naredne godine, a u romanu „Na Drini ćuprija“ Andrić će desetlećima kasnije opisati kako su na njega reagovali višegradski muslimani…

***

Andrić tih dana i meseci studira, ali je sve vreme svestan stanja na terenu. Raspoloženje mu je puno mladalačkog besa i neke neobične gorčine. Najbolji trag njegovog tadašnjeg stanja duha su pisma koja piše prijatelju Vojmiru Durbešiću. Iz njih izbija odbojnost prema Zagrebu i Hrvatskoj. Ni sa zdravljem ne stoji najbolje. Hteo bi da studije nastavi negde drugde.

S jeseni 1913. godine, odlazi u Beč. Cimer je upravo s Durbešićem. Žive u ulici Severingase u Devetom becirku. Sigmund Frojd živi i radi na samo desetak minuta šetnje udaljenoj adresi u ulici Bergase. Beč mu prija više nego Zagreb, ali ni tamo se ne zadržava više od nekoliko meseci. Hteo bi da studira u nekoj slovenskoj zemlji, po mogućnosti u Rusiji. Do Rusije neće stići, ali hoće do Poljske, do Krakova, gde se upisuje na Jagelonski univerzitet u aprilu 1914.

Imajući u vidu da u Poljskoj neće provesti ni puna tri meseca, uticaj koji će ova zemlja te njen jezik i kultura ostaviti na njega je neobično veliki. Naročito mu se dopadaju Poljakinje. Prilično je izvesno da je jedna Poljakinja – igrom slučaja rođena u Banjoj Luci – bila model za čuveni lik Jelene, „žene koje nema“. Zavodljivo je razmišljati „šta bi bilo, kad bi bilo“, kako bi se Andrićev život odvijao da je u Poljskoj ostao duže. Sudbina je, međutim, drukčije htela. Tog dvadesetog i osmog juna 1914, Andrić se zatekao u pozorištu kad je iz Sarajeva stigla vest koja je potresla svet. Ubijen je nadvojvoda Franc Ferdinand i njegova morganatska supruga Sofija. Ne časeći ni časa, u „strašnoj hitnji“, kako će sam da napiše, Andrić napušta Krakov i kreće put juga. Preko Beča i Zagreba, doći će u Split. To je onaj interval između Sarajevskog atentata i početka rata, odnosno najpre konflagracije između Austrougarske i Srbije, a odmah zatim i svetskog sukoba. Andrić se kasnije tih dana sećao kao lepih, nalik na neku gozbu uoči kuge: „Kupao sam se, sunčao, puštao morski pijesak da mi mili kroz prste, šetao, jeo prvo grožđe, a znao sam da je to poslednji put, i sve sam to činio žudno i brzo, ali sa nekim mirom koji me je i samog začuđivao.“

Uhapšen je početkom avgusta. Policajci u civilu su mu prišli na plaži, legitimisali ga i odveli u zatvor. Gazdarica stana u kom je odsedao poslala mu je njegov oskudan prtljag, sa malo odeće i jednom jedinom knjigom – „Ili – Ili“ danskog filozofa Kjerkegora. U idućim mesecima, Andrić će je opsesivno iščitavati, a razni tumači njegovog opusa pronalaziće tragove Kjerkegorovog uticaja, naročito u Andrićevoj ranoj lirskoj prozi.