Doktorka namešta vagu i kaže: „Da vidimo koliko je ova debelica napredovala.“ Spuštam svoju okruglu bebu na vagu. Osećam se ponosno kad mi kaže koliko je porasla i otežala. Ponosna na sebe što je lepo hranim, ponosna na nju što lepo jede. Kao da su ti brojevi nekakvo ordenje za sve neprospavane noći, dojenja, kuvanja, hranjenja. Ona raste. Širi se. Zato, iako nikad nisam marila za brojeve, iako sam se podsmevala svojoj sestri i svima koji vole ili mrze vagu, sada uzbuđeno gledam u kazaljku kao da očekujem proglašenje pobednika. Kada vaga pokaže petsto grama, razočarano uzdahnem. Očekivala sam barem kilo.
Uveče kod kuće, dok odsutno skrolujem po telefonu, iskače mi snimak deteta iz Gaze. Sa dvanaest meseci ima težinu novorođene bebe. Užasnuto zurim u mali skelet s ogromnim preplašenim očima a kroz glavu mi prolazi da su to deca koja više nemaju težinu, kojih više skoro da nema.
Priznajem sebi da već dugo potiskujem da mislim o njima, otkad imam svoje dete, jer mi je nepodnošljivo i nesvarljivo, jer ne mogu da pojmim da je to nečija beba, nečiji ceo život kao što je meni moja. Osećam u kostima krvnički nagon da po cenu svega zaštitim to dete i ne mogu da zamislim kako je njegovim roditeljima koji uprkos svoj ljubavi ne mogu ništa da učine za njega. Ništa osim da se mole da će oni koji su izgubili razum shvatiti šta čine i zaustaviti ludilo rata. Spuštam telefon na krevet i gledam u svoju usnulu bebu sa naslaganim falticama.
Ostatak kolumne pročitajte u novom Nedeljniku.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 15. MAJA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Naslovna Nedeljnik 696
