Na naslovnoj strani novog broja Nedeljnika čeka vas ekskluzivni intervju sa Brankom Stamenkovićem, predsednikom Visokog saveta tužilaštva, koji u razgovoru sa Dušanom Teleskovićem otvoreno govori o „Mrdićevim zakonima“, udaru na Ustav i sistemskom slabljenju nezavisnosti tužilaca.
Stamenković objašnjava kako se kroz zakonske izmene razgrađuje samostalnost javnog tužilaštva, zašto se ukida ključni mehanizam zaštite tužilaca od pritisaka i kako Ministarstvo pravde prvi put dobija mogućnost da utiče na međunarodnu saradnju u konkretnim predmetima.
On detaljno upozorava šta čeka Tužilaštvo za organizovani kriminal, koje ostaje bez više od polovine ljudi usred najosetljivijih istraga i zašto ovo praktično znači usporavanje ili komplikovanje borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala.
Poseban deo intervjua posvećen je i Odeljenju za visokotehnološki kriminal, koje se sada stavlja pod direktnu kontrolu, u potezu koji budi strah od obračuna sa kritikom na društvenim mrežama. Stamenković govori i o narativu vlasti da je tužilaštvo „otuđeno“ i kako se propaganda koristi da bi se opravdale promene koje Ustav čine praktično neprimenjivim.
Niko nas nije „oteo“
Predsednik Visokog saveta tužilaštva Branko Stamenković u razgovoru za Nedeljnik govori o tome kako „Mrdićevi zakoni“ razgrađuju ustavnu samostalnost tužilaca i otvaraju prostor političkom uticaju na konkretne predmete. Stamenković objašnjava da se Tužilaštvo za organizovani kriminal planski kadrovski slabi, što može usporiti istrage poput „Nadstrešnice“ i „Jovanjice“. On takođe kaže da tužilaštvo nije „oteto“, već da se narativ o otuđenju koristi kao izgovor za zakonske promene koje, po njegovim rečima, direktno slabe profesionalnu autonomiju tužilaca.
„Možda najspornija odredba koja je doneta je ta da Vrhovno javno tužilaštvo u međunarodnoj saradnji nadalje mora da dobije prethodnu saglasnost Ministarstva pravde. Međunarodna saradnja Vrhovnog javnog tužilaštva na osnovu donetih zakona i međunarodnih ugovora obuhvata i rad javnog tužioca za vezu u instituciji Evropske unije za brzu krivičnopravnu operativnu saradnju Eurodžast“, kaže Branko Stamenković u razgovoru sa Dušanom Teleskovićem.
„Još jedna tura za Evropu i Balkan“
Zoran Panović u svojoj analizi koristi filmove „Još jedna tura“ i „Poseban tretman“ kao metaforu za evropsku nesigurnost i novi autoritarizam. Autor pokazuje kako se lične krize, geopolitika i kultura opijanja prepliću – od Grenlanda i Trampa do srpske „kafanske“ istorije, upozoravajući da bez kritičkog otrežnjenja društva lako klize u konformizam i ponavljanje grešaka.
„Globalne političke tendencije, kao i reči Kaje Kalas povodom toga, reaktuelizovale su i film „Poseban tretman“ (1980) režisera Gorana Paskaljevića, snimljen po priči Dušana Kovačevića. Radnja filma koji je izašao u godini Titove smrti – 1980 – prati doktora Ilića (Ljuba Tadić), specijalistu u bolnici za alkoholičare, i njegove pacijente“, piše Zoran Panović.
„Da li je Samjuel Hantington bio u pravu“?
Milan St. Protić analizira ideju Semjuela Hantingtona o „sukobu civilizacija“. Protić piše o tome da savremeni svet sve više potvrđuje Hantingtonovu viziju trajnih konflikata zasnovanih na religiji, kulturi i identitetu. On takođe ukazuje na slabosti te teorije, ali zaključuje da se globalna realnost poslednjih decenija u velikoj meri poklopila s Hantingtonovom vizijom budućnosti.
„Mora se priznati da ljudska istorija govori u prilog Amerikančevom doživljaju doba pred nama. Stvarnost obeležena oprečnostima, ratovima u kojima su teritorije i verovanja imali ne samo glavnu već i ekskluzivnu ulogu, u kojoj su oružani sukobi zakonomernost i usud mnogo više nego eksces i devijacija, takođe potkrepljuje Hantingtonovo bazično shvatanje sveta i odnosa među ljudima. Sukobi civilizacijskih razmera nesumnjivo su označili čovekovo postojanje kroz milenijume“, piše Milan St. Protić.
Sukob Korone i italijanske medijsko-političke elite
Željko Pantelić, dopisnik Nedeljnika iz Rima, u svom tekstu opisuje kako kontroverzni mešetar Fabricio Korona optužbama na račun Marine Berluskoni i Pjera Silvija Berluskonija ulazi u direktan sukob sa italijanskom medijsko-političkom elitom. Pantelić piše da, iako je Korona moralno problematična figura opsednuta novcem, njegove tvrdnje o dvostrukim standardima, uceni i zloupotrebi moći u Medijasetu zaslužuju ozbiljnu novinarsku proveru, a ne cenzuru.
„Ponašanje italijanskih tzv. mejnstrim medija u slučaju Korona neodoljivo podseća na način informisanja medija tokom režima bračnog para Marković–Milošević (Milošević jeste vladao Srbijom, ali je Markovićeva vladala njim), kada su RTS i drugi režimski mediji, poput Večernjih novosti, Politike i Politike ekspres, objavljivali komentare i kontrainformacije o ljudima i događajima sa kojih nisu izvestili i o kojima nisu napisali nijednu reč“, piše Željko Pantelić.
Goca Suša je bila televizija
Dragoljub Draža Petrović ove nedelje piše Ante Tomiću da je za njega televizija imala lice i smisao dok je u njoj bila Gordana Goca Suša, a da je danas obezvređena jer je postala prostor u koji može da uđe „svaka budala“. Kroz lične anegdote i sećanja na YUTEL, VIN i Peti oktobar, Petrović podseća kako je Goca branila ideju javnog interesa i istine u vremenu kada su televizije već klizile u propagandu i banalnost.
„Danas u televizoru može da bude svaka budala, zato je televizija i obezvređena. Nekada se verovalo da u radio-aparatu i televizoru žive mali ljudi, a danas kada gledam većinu ovdašnjih kanala, imam utisak da u televizoru žive velike budale. Kako je televizija stigla od malih ljudi do velikih budala, to je biblijsko pitanje“, piše Dragoljub Draža Petrović.
Novi sporazumi za ekonomsko uskrsnuće Evrope
Miša Brkić u svojoj ekonomskoj analizi piše da se Evropska unija potpisivanjem sporazuma o slobodnoj trgovini sa Merkosurom i Indijom spektakularno vratila na svetsku scenu, otvarajući evropskim proizvođačima tržišta od više milijardi potrošača. Brkić naglašava da tim potezom Evropa obnavlja globalizaciju zasnovanu na pravilima, jača posebno posrnulu auto-industriju i direktno odgovara na američki protekcionizam i ruske pokušaje potkopavanja evropskog jedinstva.
„Evropa se ne raspada, naprotiv. Potpisivanjem ovih trgovinskih sporazuma stiče još bolju startnu poziciju u oblikovanju svetskog ekonomskog poretka. Evropa ne brani stari poredak ali deluje kao svetlo u tunelu, razumevajući da se trošak strateške autonomije, suvereniteta, može i deliti sa partnerima. Zajednička ulaganja u sticanje otpornosti jeftinija su od modela da svako gradi svoju tvrđavu“, piše Miša Brkić.
„Šta briga biznismena što je neko čuvao otadžbinu“
Aleksandar Radić u svojoj vojnoj analizi piše da je Srbija, za razliku od drugih zemalja bivše Jugoslavije, sakrila ključne podatke o brojnosti Vojske Srbije kako bi prikrila duboku krizu kadra, dok je prosečan vojnik praktično bezvredan na civilnom tržištu rada. Upoređujući regionalne modele, pokazuje da druge države barem nude jasne izlazne mehanizme, dok se u Srbiji problem godinama gura pod tepih i rešava pritiskom, političkom podobnošću i sada produžavanjem službe do penzije.
„U praksi se pokazalo da prosečan vojnik nije prepoznat na civilnom tržištu radnih resursa. Olako su prekopirana strana rešenja iz zemalja drugog kulturnog kodeksa u kojem se podrazumevalo da se ceni rad za državu, i to posebno u uniformi. Nisu balkanske zemlje Amerika koja u privatnom sektoru pruža prednost u prijemu na posao onima koji su došli iz armije“, piše Aleksandar Radić.
„Ovo je za sve Ane i Nebojše“
Igor Šeregi, reditelj filma „Svadba“, u intervjuu za Nedeljnik govori o regionalnom hitu koji obara rekorde gledanosti i kroz komediju govori o „zabranjenoj“ ljubavi Srbina i Hrvatice. Šeregi kroz razgovor sa Brankom Rosićem objašnjava da se film rađao deset godina uz sumnje producenata, ali da je publika dokazala koliko je ta tema i dalje živa — podsećajući i na put koji je devedesetih otvorio Vinko Brešan filmom „Kako je počeo rat na mom otoku“.
„Bilo je mnogo ljudi koji su nam govorili da je tema passe, da to ne zanima mnoge. Ja sam tu dvojakog razmišljanja. Naravno da mi je drago zbog uspjeha filma da su bili u krivu, ali isto tako pomalo je tužno da se i danas gleda na to kao na zabranjenu ljubav. I to se čini da je ta zabranjena ljubav zanimljiva u cijeloj regiji. Možda ipak onda stvari stoje drugačije nego što ih mi zamišljamo u glavi“, govori Igor Šeregi u razgovoru sa Brankom Rosićem.
„I mi i Nemci smo na suprotnoj strani od Đorđa Lebovića“
Miljenko Jergović ove nedelje piše Svetislvu Basari da je nemoguće poistovetiti se sa sudbinom Đorđe Lebović, jer je njegovo logoraško iskustvo izvan svake „obične“ ljudske nevolje i stoji nasuprot čitavom komfornom čovečanstvu. Objašnjava da se s Medakovićevim progonstvom još možemo identifikovati, ali s Lebovićem ne – jer je on žrtvovan u naše ime, a preživeo je samo zato što je morao postati lukaviji i „gori“ od onih koji nisu imali tu šansu.
„Na tri su načina preživjeli logoraši podnosili vlastito iskustvo. Najviše ih je grobnim mukom o tome šutjelo sve do smrti. Manji dio njih sudjelovao je u spektakularizaciji i poopćavanju vlastitog iskustva. Oni koji su šutjeli do smrti, pokušavali su svoje iskustvo utopiti u zaboravu. Ovi drugi svoje su iskustvo utapali u holivudskim, akademskim, vašarsko-nacionalnim varijantama. Ali i jedni, i drugi pokušavali su provesti istu stvar“, piše Miljenko Jergović.
U novom broju Nedeljnika vas, kao i obično, čekaju redovne kolumne Hane Piščević, Branka Rosića, Marka Prelevića i uvodnik Veljka Lalića.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 5. FEBRUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
