Poezija, gitara, Jasikevičijusov i Radonjićev uticaj: Mozak srpske košarke u Kini biće u stomaku Stefana Jovića i Vasilija Micića i to ne bi trebalo da nas brine

0
Foto: Profimedia

Sećate se Kranga iz Nindža kornjača? To je onaj mozak u stomaku polurobota, koji teži da dobije telo. Mozak srpske košarke oduvek je bio u stomaku, poput osećaja za pravdu, ali srpski plejmejkeri nikada nisu bili anti-heroji. Zamisli selektora Aleksandra Đorđevića ne vape da dobiju telo poput Kranga, jer ga već imaju. Smeštene su u ruke i stomak Stefana Jovića i Vasilija Micića.

Kada jedna reprezentacija iz bilo kog razloga izgubi Miloša Teodosića kao opciju za bilo šta – od kreiranja akcija, do pričanja viceva na tajm autu – to je veliki hendikep. Mogu li Jović i Micić da ga odmene? To bi verovatno bio “uzaludan pokušaj brice”, kako bi u Sarajevskoj audiciji rekao Šimširpašić Savudin. Nije potrebno naći zamenu Teodosiću, već biti najbolja verzija sebe.

Zvuči otužno, poput nekih loših poruka, prosečnih motivacionih govornika, ali bi za reprezentaciju Srbije to moglo da bude ključno na Mundobasketu.

Stefan Jović je igrač koji uvek isporuči ono što se od njega očekuje u najvažnijim utakmicama. Bio je najkorisniji igrač Crvene zvezde u postavci Dejana Radonjića, a svojom igrom u oba pravca pružao je priliku saigračima da zablistaju i prelome utakmice. Bio je najbolji mogući bek-ap Teodosiću. Bio je najbolja moguća druga violina Bogdanu Bogdanoviću na prošlom Eurobasketu, a mnogi zanemaruju i činjenicu da je njegova povreda leđa verovatno prelomila finale protiv Slovenije.

Vasilije Micić je igrač koji uvek može da iznenadi. Najčešće pozitivno. Bio je hit finala Kupa Radivoja Koraća kada je Mega zamalo uzela skalp Crvenoj zvezdi. Bio je hit određenih utakmica u Evroligi, u crveno-belom dresu, kada drugima nije išlo. Pozitivno je iznenadio Jasikevičijusa a onda postao jedan od najboljih plejmejkera Evrolige u Efesu, kada to niko nije mogao da predvidi.

Međutim, šta od njih možemo očekivati u Kini?

Jović je bolji asistent i kreativniji igrač, dok je Micić bolji skorer. Premda ih je Đorđević često koristio i u paru tokom pripremnih utakmica, ovakav se kvalitativni raspored odlično uklapa.

Međutim, češće će na terenu biti samo jedan od igrača.

Jović je tokom priprema pokazao da osim asistencijama – kojih, pošteno rečeno, nije bilo onoliko koliko ih on u sebi ima – imao veoma važnu funkciju u otvaranju boljih pozicija pod košem rivala. On je ostavljao loptu četvorci (bolje kad je to Jokić, lošije ali ne nužno loše kad je to Birčević), a onda u reketu pravio blok centru ostavljajući mu dovoljno prostora da primi loptu blizu obruča.

Sličnu funkciju u napadu imao je Micić. On je bio igrač koji pravi blok centru nakon igre dva na dva petice i dvojke (recimo Raduljica i Bogdanović), a onda se izvlačio izvan linije za tri poena. Jedna od boljih akcija koja liči na određene NBA postavke je i akcija u kojoj Micić uzima uručenje od Jokića, zatim dobija blok od istog igrača i onda daje pas u suprotni ćošak slobodnom igraču.

Očigledno je da je Đorđević pronašao važne sistemske funkcije svojim plejmejkerima, a na njima je da svojim najjačim karakteristikama dodatno unaprede tim. Radonjićev uticaj na Jovićevu odbranu je neverovatan i ostavio je specifičan pečat na, u odsustvu Milosavljevića, možda i najboljeg odbrambenog igrača reprezentacije Srbije. Sa druge strane, Miciću je Jasikevičijus svojim shvatanjem košarke i pobedničkim mentalitetom pomogao da proširi košarkaške vidike i ne odustane čak i kada mu ne ide najbolje.

Ako u nekom trenutku mozak srpske košarke nezadovoljan zavapi da želi novo telo, biće dovoljno da Jović podeli nekoliko asistencija po notama Džimija Hendriksa i da Micić promeni ritam igre, po ritmu interpunkcije u svojoj poeziji. Tada će mozak srpske košarke shvatiti da je na pravom mestu. I mi ćemo biti spokojni.