Pobeći iz „srednje žalosnog“ svetskog proseka: Srpska privreda – na tržište ili pod državne skute

Nova (stara) vlast i izvestan kraj pandemije mogli bi ove godine značajno da promene paradigmu ekonomske politike. Vlada bi, umesto menadžera, morala ponovo da okupi reformatore, a predsednički intervencionizam morao bi da ustupi mesto mehanizmima i institucijama tržišta. BDP može održivo da raste samo povećanjem produktivnosti, konkurentnosti uz nesmetan rad institucija a ne preraspodelom budžetskog novca

0
EPA-EFE/ROBERT GHEMENT

Kontinuitet i skepticizam.

To su preovlađujuće percepcije većine od 1.500 poslovnih ljudi u anketi Privredne komore Srbije koji tako opisuju „duh vremena“ i iznose očekivanja za prvi kvartal ove godine. Tri od četiri privrednika veruju da će poslovna klima ostati nepromenjena ili biti gora, a jedan od četiri veruje da će biti bolja.

Tako nizak nivo optimizma u promene i visok nivo uverenja u kontinuitet dosadašnje ekonomske politike kojom dominira predsednički intervencionizam ne bi smeo da bude dobar signal za one koji vode državu. Ali, moglo bi da bude, ako se pravilno čita, i upozorenje vladajućem establišmentu iz poslovnih krugova da nema mesta (samo)zadovoljstvu, kakvo državno-partijski vrh uporno širi. Naprotiv, privrednici, njihova udruženja i stručni krugovi uvereni su da je sad idealno vreme za promene, odnosno za dovršetak strukturnih reformi koje vlast godinama gura pod tepih.

Već drugi kvartal ove godine, bude li znanja i dobre volje vlasti, prilika je za preokret. Prolećno otopljavanje donosi na domaćem terenu novu Vladu Srbije (bez obzira na to ko je formira) ali i verovatnoću globalnog izlaska iz pandemije, što je šansa za izgradnju modela održivog ekonomskog progresa. Nova vlada i slabljenje pandemije dva su događaja koja znatno podižu letvicu reformskih očekivanja poslovne zajednice i „radnu temperaturu“ srpske privrede. Istina, izvesno hlađenje moguće je zbog posledica koje invazija Rusije na Ukrajinu može imati na srpsku privredu, ali ne i na dugoročno reformsko opredeljenje.

Nova vlada morala bi da donese novi duh upravljanja državom. Ako prema respektabilnim najavama svet (pa i Srbija) izlazi iz „kovid moda“ i šaltuje se u novi mod, onda i izvršna operativna vlast mora da doživi transformaciju. Osnivač Svetskog ekonomskog foruma Klaus Švab u intervjuu za Time konstatuje da su u vreme pandemije „vlade u velikoj meri zaokupljene upravljanjem krizom“ i da „manevrišući iz dana u dan, više ne vide dugoročne perspektive“. Pandemijska vlada menadžera, kojoj je istekao rok trajanja, nije isto što i ministarski kabinet reformista-vizionara koji treba da upravljaju državom u postpandemijskom vremenu i trasiraju pravac novog globalnog pozicioniranja Srbije. Ukrajinska kriza ne sme biti alibi vlastima u Srbiji da nastave s dosadašnjim modelom ekonomske politike i „podrškom najugroženijim privrednicima“ (kako je to krajem prošle nedelje formulisao predsednik Privredne komore Srbije Marko Čadež). Privreda je ta, a ne država i vlast, koja će morati da pronađe nova tržišta u zamenu za rusko ako međunarodne sankcije ozbiljno oštete privredu Putinove Rusije i ako se Srbija priključi tim sankcijama. Zato srpska privreda gubi potrebu za dosadašnjim kriznim menadžmentom (pa i kriznim pi-arom) koji je bio usredsređen na državno upravljanje i alokaciju kapitala i zahteva ministarsku ekipu koja će biti fokusirana na značajno popravljanje uslova poslovanja i lansiranje Srbije izvan orbite „srednje žalosnog“ svetskog proseka.

Činjenica je da je država u vreme pandemije bila pouzdan partner, ali vreme je za raskusurivanje države i privrede i povratak u normalno stanje kad svako radi svoj posao. Srpski scenario raskusurivanja ne mora potpuno da kopira nemački model (Lufthansa vraća sve kredite koje je dobila od države da bi preživela krizu), ali mora da odbaci nove državne finansijske poklone privredi i građanima. Vlada je iskoristila dve pandemijske godine da popravi deo uslova poslovanja i olakša rad privrede, najpre digitalizacijom javne uprave. NALED se, na primer, pohvalno izražava o novom Zakonu o fiskalizaciji i Zakonu o elektronskom fakturisanju (startuju u maju 2022) i predviđa da će oni znatno unaprediti evidentiranje transakcija privrede i omogućiti efikasniji rad Poreske uprave, što će imati pozitivan efekat na smanjenje sive ekonomije i poslovanje preduzeća. Ali s druge strane NALED upozorava da je vlada u 2021. godini od 100 preporuka predloženih u njegovoj „Sivoj knjizi“ rešila ukupno 12, od čega su svega tri preporuke u potpunosti realizovane. Iako je u predgovoru za Knjigu konstatovao „da je očuvan tempo rešavanja preporuka na nivou nekoliko proteklih godina“, predsednik Izvršnog odbora NALED-a Dejan Ðokić, na predstavljanju 14. izdanja „Sive knjige“ osetio je potrebu da pozove državne institucije „da ubrzaju i unaprede reforme“.

Toliko hvaljeni rast BDP-a u vreme pandemije nije bio rezultat inherentne snage srpske privrede nego državno-političke reanimacije i guranja „na mišiće“. Koliko je srpska privreda sposobna za dugoročni održivi rast biće vidljivo već u prvim postpandemijskim mesecima kad ponovo počinje nemilosrdna globalna konkurencija

Toliko hvaljeni rast BDP-a u vreme pandemije nije bio rezultat inherentne snage srpske privrede nego državno-političke reanimacije i guranja „na mišiće“. Koliko je srpska privreda sposobna za dugoročni održivi rast biće vidljivo već u prvim postpandemijskim mesecima kad ponovo počinje nemilosrdna globalna konkurencija. A za to neće biti dovoljni politički bildovani ministri-menadžeri nego reformatori sposobni da naprave ambijent koji dozvoljava preduzetničku slobodu i podstiče razmah privatne inicijative s minimalnom dozom državnog uplitanja. Zato u najavi ovogodišnjeg Kopaonik biznis foruma „Srbija 2030: U potrazi za agendom održivog razvoja“ organizatori ističu da će „kritički test biti sposobnost svake zemlje da teži maksimalnom održivom rastu nakon pandemije“, ali i opravdano strahuju (valjda „koga zmija ujede i guštera se plaši“) da bi neki unutrašnji politički događaji mogli odvratiti vladu od preduzimanja neophodnih reformi, od kojih su najvažnije (iz perspektive rasta) one koje se odnose na poboljšanje poslovnog okruženja.

Među predvidljive sile koje će u narednom periodu oblikovati ekonomski ambijent u većini država Martin Volf, ekonomski komentator Fajnenšel tajmsa, precizno navodi – „ugrađenu tendenciju rasta u tržišno vođenim ekonomijama“. Kako bi taj scenario mogao da izgleda, ali i da je moguć, maestralno demonstrira italijanski premijer Mario Dragi reformama koje tu zemlju vraćaju na mapu moćnih evropskih ekonomija.

Nova srpska vlada je i nova prilika za oživljavanje političkom voljom zaustavljenih i zaboravljenih reformi da bi privreda oslobođena državnih stega mogla svoje kretanje da prebaci u veću brzinu. U fokusu vlade, kao prioritet, treba da bude veća konkurentnost privrede i zato je jedna od njenih glavnih dužnosti da stvori okruženje koje će podržavati tu performansu preduzeća. Nema, međutim, produktivnosti privrede bez njene slobode. Bez obzira na rast BDP-a u vreme pandemije, srpska privreda i dalje ostaje umereno slobodna, odnosno poluzarobljena. To potvrđuje „Indeks ekonomskih sloboda 2022“ koji tradicionalno pravi Heritage Foundation (ove godine naišao na opšte prećutkivanje u domaćoj javnosti). Na toj listi Srbija zauzima 59. mesto od 177 posmatranih država sa 65,2 poena (dva manje nego u prethodnom Indeksu) a društvo joj prave Jermenija, Kolumbija i Bocvana. Najbolje rangirane države su one koje imaju od 80 do 100 bodova. Sa ovakvim rezultatom, Srbija je na 35. mestu među 45 država Evrope, a njen ukupni rezultat je ispod regionalnog proseka, ali iznad svetskog proseka. „Petogodišnji trend širenja ekonomske slobode učvrstio je poziciju Srbije među umereno slobodne zemlje, ali integritet Vlade je previše slab za članstvo u Evropskoj uniji“, konstatuje Heritage foundation.

Parametri korišćeni za rangiranje država mogu da budu idealan vodič novoj Vladi Srbije šta treba da uradi da bi pokrenula novi krug sistemskih reformi za popravljanje poslovnog ambijenta, širenje ekonomskih sloboda i podsticanje dugoročnog ekonomskog rasta. „Indeks potvrđuje ogroman pozitivan odnos između ekonomske slobode i napretka“, tvrdi se u izveštaju Fondacije.

Za analizu ekonomskih sloboda korišćena su četiri parametra: vladavina prava, veličina vlade, regulatorna efikasnost i otvorenost tržišta.

Na rang-listi Heritage Foundation pre Srbije su Bugarska, Rumunija, Mađarska, Slovenija, Hrvatska, Slovačka, Albanija i Severna Makedonija. Ako je Srbiji potreban veliki iskorak u svet, onda je besmisleno poređenje s tim državama

Najslabiji rezultat (najmanje bodova) Srbija je postigla kod „vladavine prava“. Od 100 mogućih bodova za „imovinska prava“ dobila je ocenu 58,8, ali za „sudsku efektivnost“ ocenjena je sa 50,4 poena (pogoršano stanje) a za „integritet vlade“ oma samo 37,9 poena (pogoršano stanje). „Srbija ima adekvatne zakone za zaštitu imovinskih prava, ali sprovođenje kroz pravosudni sistem može biti veoma sporo. Dobijanje jasnog vlasništva nad zemljištem je teško i neizvesno. Sprovođenje ugovora je slabo. Pravosuđe je neefikasno i podložno neprimerenom političkom uticaju. Korupcija ostaje ozbiljan problem, posebno u javnim nabavkama, eksploataciji prirodnih resursa i državnoj imovini“, konstatuje se u Izveštaju. Sledi zatim parametar „veličina vlade“ gde su „poresko opterećenje“ i „fiskalno zdravlje“ dobili visoke ocene (90,9 i 85,7), ali je zato „državna potrošnja“ dobila slabu ocenu (42,5 i pogoršano stanje), uz konstataciju da je „državna potrošnja u protekle tri godine iznosila 43,8 odsto ukupne proizvodnje (BDP)“. Kod parametra „regulatorna efikasnost“ zabeleženi su pristojni rezultati: „poslovna sloboda“ (74,4 poena), „sloboda rada“ (62,9 i pogoršava se) i „monetarna sloboda“ (81,6), ali se u Izveštaju konstatuje „da poslovnu zajednicu brinu spora birokratija, konkurencija državnih preduzeća koja gube novac i nominalno nezavisne regulatorne agencije koje se povinuju političkom pritisku“. I na kraju, kod parametra „otvorenost tržišta“ relativno dobro rangirani su „sloboda trgovine“ (77,0 poena) i „sloboda ulaganja“ 70,0), ali je „finansijska sloboda“ polovična (50,0). Komentarišući ovaj rezultat, autori Indeksa konstatuju: „Necarinske barijere potkopavaju ukupnu trgovinsku slobodu. Srbija nije članica Svetske trgovinske organizacije. Većina sektora je otvorena za strane investicije, ali nedostatak transparentnosti sprečava dinamičniji rast investicija.“

Na rang-listi Heritage Foundation pre Srbije su Bugarska, Rumunija, Mađarska, Slovenija, Hrvatska, Slovačka, Albanija i Severna Makedonija. Ako je Srbiji potreban veliki iskorak u svet, onda je besmisleno poređenje s tim državama. Smisla ima porediti se sa Singapurom, prvom zemljom na rang-listi (s 84,4 poena). Za poređenje su izabrani samo neki od parametara. Na primer, za „imovinska prava“ Singapur je dobio 84,4 poena a Srbija 58,8. Kod „integriteta vlade“ Singapur ima 92,8 a Srbija 37,9 poena. Na parametru „državna potrošnja“ Singapur je zaradio 90,1 a Srbija 42,5 poena. A na parametru „investicione slobode“ Singapur ima 85,0 a Srbija 70,0 poena. Eto jasnog putokaza šta bi trebalo da radi nova vlada ako zaista želi da popravi sliku Srbije u svetu.

Ekonomske slobode su važne jer stvaraju suštinske ekonomske motive i temeljne tržišne stubove – produktivnost (efikasnost), konkurentnost (kompetitivnost) i nezavisne institucije koje štite integritet tržišta. Za održiv ekonomski rast daleko je od dovoljnog da jedan političar (makar on bio i predsednik države) 24/7 vuče za rukav strane preduzetnike i investitore i nudi im „u četiri oka“ olakšice za poslovanje. To mogu Muhamed bin Zajed el Nahjan ili Muhamed bin Rašid el Maktum koji su vlasnici država. U Srbiji to ne može da bude zamena za povoljan poslovni ambijent u kojem svi igrači imaju jednake uslove. U bezbroj slučajeva pokazalo se da su u Srbiju došla strana preduzeća koja zapošljavaju mnogo radne snage, ali te industrije imaju ugrađenu nisku produktivnost kojom ne može da se stvori cenovno konkurentan proizvod za svetsko tržište. A, s druge strane, za neke velike strane investitore fiskalni stimulans nije bio dovoljan da zadrže poslovanje u Srbiji, pa su bili prinuđeni ili da odu iz Srbije, ili da se odluče za značajna otpuštanja.

Da je Srbija po ugledu na Irsku u periodu od 2015. do 2020. godine privukla najveće multinacionalne kompanije iz IT sektora, farmacije, telekomunikacija, biotehnologije i telemedicine, imala bi prosek rasta produktivnosti kao Irska – 4,5 odsto. Nažalost, petogodišnji prosek rasta produktivnosti u Srbiji bio je 0,47 odsto.

Pravo pitanje za budućeg srpskog premijera (i predsednika) nije da li je država obezbedila dovoljno pasulja nego kako se potencijal rasta privrede može povećati rastom produktivnosti. Produktivnost je ključni faktor koji pokreće materijalni prosperitet stanovništva na duži rok. Nije suština koliko je porastao BDP, nego šta je uticalo na taj rast – da li podela po 20.000 dinara penzionerima i po 100 evra tinejdžerima, ili efikasnost radnika (za koliko vremena proizvede određeni proizvod, da li koristi inovacije) kojom doprinosi ekonomskom rastu ukupne privrede.

„Podizanje produktivnosti treba da bude prioritet Srbije u svakoj strategiji rasta“, zapisala je Svetska banka u jednoj od brojnih analiza i taj savet odmah potkrepila ocenom: „Srpskom proizvodnom preduzeću potrebno je tri puta više radnika da bi proizvelo istu količinu robe kao firmi u EU.“ Primera radi, produktivnost u Srbiji zaostaje za produktivnošću u Nemačkoj najmanje 20 godina. Prema statistici produktivnosti rada koju je Ilostat (Međunarodna organizacija rada) objavio za prošlu godinu, Srbija zauzima 89. mesto od 165 posmatranih država sa zarađenih 17,6 dolara po satu rada. Prvi je Luksemburg sa 128,1 dolar po satu a druga Irska sa 122,2 dolara. Pre Srbije su Slovenija (34. mesto – 42,2 dolara), Slovačka (47. mesto – 36,4 dolara), Rumunija (50. mesto – 35,1 dolar), Hrvatska (51. mesto – 34,6 dolara), Bugarska (67. mesto – 24,7 dolara), Crna Gora (69. mesto – 23,7 dolara), BiH (75. mesto – 21,3 dolara) i Severna Makedonija (77. mesto – 20,8 dolara). Od komšija, iza Srbije je samo Albanija (96. mesto – 15,3 dolara po satu). Dakle, dvojici radnika u Srbiji potreban je sat vremena da proizvedu robu koju u isto vreme proizvede jedan radnik u Rumuniji. Rast produktivnosti u Srbiji izgleda sumorno u poređenju sa tranzicionim zemljama koje su u međuvremenu postale visoko produktivne. Poljska je, na primer, 1997. godine po prihodima bila slična današnjoj Srbiji, ali je njena produktivnost, zahvaljujući alokaciji faktora proizvodnje (rad i kapital) sa manje efikasnih na efikasnije firme (lako gašenje i osnivanje novih) porasla 22 odsto. Svetska banka zato predlaže: „Da bi Srbija ispunila ambiciozni cilj od sedam procenata privrednog rasta, mora bar da udvostručiti stopu rasta produktivnosti.“ Produktivnost raste ako se investira u opremu, tehnologiju i ljudski kapital (obrazovanje) i ako su javne institucije slobodne i nezavisne. Aktuelni napredak Srbije u povećanju produktivnosti kroz seobu faktora proizvodnje iz manje u više produktivna preduzeća jednak je 1/12 napretka koji je Poljska imala početkom ovog veka. Ako bi nova srpska vlada želela da se ugleda na Poljsku, onda bi morala da sprovede reforme koje se tiču otvaranja tržišta za konkurenciju, unapređivanja tržišnih institucija, smanjenja subvencije, olakšanja stranih investicija, poboljšanja zakona o stečaju, liberalizovanja finansijskih usluga, uvođenja novog pravnog okvira za lako, brzo i jednostavno otvaranje firmi.

Među suštinski važne reforme o koje se srpska vlada godinama oglušava voljom političkih moćnika spada i privatizacija državnih (javnih) preduzeća gde i dalje radi svaki peti zaposleni u Srbiji. OECD i Svetska banka tvrde da Srbija ima jednu od najgorih ocena za poslovanje javnih preduzeća, a istraživanje Svetske banke pokazalo je da su državna preduzeća 25 odsto manje produktivna od privatnih firmi u istim sektorima. Iz tog istraživanja stiže i upozorenje da prisustvo državnih preduzeća remeti cene u lancima vrednosti, unosi distorziju na tržište i ograničava rast privatnih firmi. Kao foto-robot takvog preduzeća može da posluži Telekom Srbija, za koji vlast tvrdi da je „čudo“ od uspešnog poslovanja. Dovoljno je, međutim, uporediti samo jedan pokazatelj – poslovni prihod po zaposlenom (produktivnost) – u ovom državnom preduzeću i kod dve konkurentske privatne telekomunikacione kompanije pa se uveriti kako je to zaista čudo, ali porazno. Naime, Telekom je 2020. godine pravio 110.183 evra poslovnog prihoda po zaposlenom, A1 – 211.666 evra po zaposlenom a Telenor je ostvario 320.224 evra po zaposlenom. Dakle, Telekom je pravio dva, odnosno tri puta manje prihoda po zaposlenom od konkurencije iz privatnog sektora. A da bi se uz pomoć države, kao vlasnika, obračunao s konkurencijom na tržištu, Telekom se enormno zaduživao pa su njegove ukupne obaveze (u kojima najveće učešće imaju krediti) 2020. godine bile pet puta veće od EBITDA (1.561.460.270 evra naspram 299,8 miliona evra). Poređenja radi, kod najvećeg konkurenta – Telenora – ukupne obaveze skoro su dva puta manje od EBITDA (66.928.020 evra naspram 128.883.532 evra).

U izveštaju Svetske banke primećuje se da državna preduzeća negativno utiču na ukupan privredni rezultat jer umanjuju produktivnost u sektorima koji imaju realni potencijal za rast, ocenjuje se da bi rast produktivnosti mogao biti brži kad bi se eliminisalo mešanje (države) u regulaciju tržišta i predlaže preispitivanje vladine pomoći državnim preduzećima.

Činjenica da firme u vlasništvu stranih investitora imaju nižu produktivnost navela je analitičare Svetske banke da primete kako je opravdano preispitati podsticaje koje Srbija daje za otvaranje novih radnih mesta u fabrikama koje otvaraju stranci (a kojima uglavnom kumuje predsednik države). „Intenzivna revizija podsticaja je opravdana kako bi se podstakla strana ulaganja ne samo u više poslova već i u produktivnija radna mesta“, konstatuju analitičari Svetske banke.

Ima li Srbija kompaniju među 100 najkonkurentnijih globalnih proizvođača (bilo koje robe), da li na svetskom tržištu među 100 proizvoda postoji jedan iz Srbije koji svojom cenom stabilno pripada premijum segmentu?

Naravno, za rast produktivnosti najpre su odgovorne kompanije, njihovi vlasnici i menadžeri koji taj rast mogu da podstiču većim ulaganjem u obrazovanje i veštine ljudskog kapitala, u modernizaciju upravljačke i organizacione strukture i u tehnologije i inovacije. Ali povećanju produktivnosti može znatno da doprinese i ekonomska politika vlade koja treba da podstakne preduzetništvo i inovacije, da produktivnim firmama omogući nesmetan rast i da ukloni administrativna ograničenja za ulazak na tržište visokoproduktivnih i brzorastućih firmi.

Kao primer kojim nova Vlada Srbije treba da podstiče produktivnosti može da posluži Južna Koreja čije su prve godine tranzicije obeležile stope ekonomskog rasta između sedam i deset odsto a trećina zasluga za taj rast pripadala je povećanju produktivnosti. Rast BDP-a započeo je podsticanjem izvoza i strukturnim reformama (centralno mesto bilo je privatizacija državnih preduzeća) ali se kasnije vladina ekonomska politika više pomerila na rast produktivnosti kroz inovacije (podrška klasterima), negovanje uspešnih poslovnih poduhvata, IT infrastrukturu, reformu obrazovanja i podršku istraživanjima.

Vlada Srbije mogla bi da posluša i savet Evropske komisije koja je još 2016. godine preporučila državama članicama da formiraju nacionalne odbore za produktivnost sa zadatkom da procene i analiziraju trendove produktivnosti i konkurentnosti. Nemačka vlada je, na primer, taj posao poverila Nemačkom savetu ekonomskih eksperata.

Produktivnost je inače jedan od najvažnijih faktora konkurentnosti privrede. Nema mnogo specijalizovanih istraživanja koja sagledavaju konkurentnost srpskih preduzeća i privrede u međunarodnim razmerama. Svetska banka je do 2020. godine pravila Doing Business listu, ali je to rang-lista država koje svojim politikama stvaraju konkurentan ambijent. Sličnu listu ima i Svetski ekonomski forum. Iako, međutim, nema empirijski sakupljenih podataka o konkurentnosti srpske privrede, nije teško zaključiti na kom je nivou taj parametar. Dovoljno je analizirati ima li Srbija kompaniju među 100 najkonkurentnijih globalnih proizvođača (bilo koje robe), da li na svetskom tržištu među 100 proizvoda postoji jedan iz Srbije koji svojom cenom stabilno pripada premijum segmentu (a da nije malina i da se nije tu zatekao zahvaljujući trenutnoj konjunkturi) i da li u srpskoj privredi postoji bar 10 takozvanih skrivenih lidera i poslovnih šampiona bez čijeg učešća ne mogu da funkcionišu neke od najvećih industrija u svetu. Imperativ konkurencije u postpandemijskom dobu biće upravo sposobnost preduzeća, klastera i nacionalnih privreda da stvaraju inovacije i hitro ih pretvaraju u tržišni proizvod (ili uslugu).

Kao ozbiljnu prepreku ekonomskom rastu Fiskalni savet svojevremeno je naveo još jedan segment društva – urušene institucije; Savet je izračunao da je privredni rast Srbije gotovo dva procentna poena niži od svog potencijala, pre svega, zbog slabih institucija a posebno vladavine prava i (nikakve) kontrole korupcije. Na ekonomski rast posebno loše utiče državno-politička uzurpacija nezavisnih kontrolnih institucija koje postoje u demokratskim društvima da bi obezbedile nesmetano funkcionisanje ekonomske (tržišne) demokratije. Centralna banka, Komisija za zaštitu konkurencije (antimonopolska komisija), Agencija za javne nabavke, Savet za borbu protiv korupcije, Berza, Centralni registar hartija od vrednosti, Agencija za energetiku… samo su neke od institucija tržišne ekonomije koje su stvorene u Srbiji da bi zaštitile preduzeća od potencijalnih političkih sveznalica i neliberalnih režima. U poslednjih deset godina u Srbiji su sve te institucije temeljno devastirane i stavljene pod državno-partijsku kontrolu.

Slučaj Turske najveća je opomena šta se može dogoditi kad predsednički intervencionizam postane predominantan u odnosu na tržište i tržišne institucije. Rast BDP-a, visoke plate i ekonomski prosperitet bili su nešto čime je Turska mogla doskoro da se hvali u svetskim razmerama, ali su ti parametri ustupili mesto inflaciji, devalvaciji i padu privredne aktivnosti. Trendove je preokrenuo predsednik države kad je preuzeo poslove ministra finansija, guvernera Centralne banke i ministra privrede i počeo da određuje kamatne stope i vrednost nacionalne valute, da guši demokratiju na tržištu i da gradi sebi spomenike u obliku grandioznih mostova, tunela i aerodroma.

Uništene institucije političke i ekonomske demokratije otvaraju važno pitanje s kojim će nova vlada neizbežno morati da se suoči – može li Srbija uopšte imati zdravu (konkurentnu i produktivnu) privredu u bolesnom društvu? Pored nezavisnih institucija među ključnim parametrima konkurentnosti država, po metodologijama Svetske banke i Svetskog ekonomskog foruma, jesu, recimo, zdravstveni i obrazovni sistemi. I na jednoj i na drugoj listi Srbija se po oba parametra nije proslavila. Obrazovni sistem odavno ne odgovara potrebama tržišta rada (ključni je krivac za nestašice određenih profila radne snage), a državni zdravstveni sistem (osim onog dela vezanog za epidemiju koronavirusa) gotovo da se raspao u poslednje dve godine. Ni značajno investiranje države u obnavljanje postojećih i u izgradnju novih kapaciteta, ni povećanje zarada medicinskih radnika nije bilo dovoljno za oporavak zdravstvenog sistema. To samo govori o pogrešnom bazičnom konceptu zdravstva i potrebi sveobuhvatne reforme, koja ne može biti zamisliva bez preduzetničke inicijative i privatnog kapitala.

***

Tekst je originalno objavljen u Nedeljniku br 529.