Dva druga, dva oca, posle preporuke da gledaju seriju „Adolescence“ rekli su mi: „Hvala, odlična serija, ali nas je razbila. Jer kao otac…“ Ja nisam otac pa me je serija razbila. I Gareta Sautgejta, bivšeg selektora Engleske koji je, mislim, preporučio da se „Adolescence“ prikazuje u školama.
Nisam otac, ali mi je posle serije bilo drago i što nisam učenik. Iako bih voleo mogućnost skidanja nekoliko decenija, ipak zamišljajući povratak u detinjstvo najmanje je što želim odlazak u školu. Zbog tog bulinga (nisam bio maltretiran u školi) jer danas mi se čini izraženijim nego ranije. U seriji „Adolescence“, ne spojlujem, zna se radnja, policija hapsi u prvoj epizodi trinaestogodišnjeg učenika Džejmija Milera koji je ubio svoju drugaricu iz škole.
Negde na početku serije, taj prepad policijskog odreda koji sa heklerima i baterijskim lampama upada u dečju sobu klinca koji je još u pidžami i sa nekoliko sati do prvog školskog časa na koji nikada neće otići i sa nekoliko sati staža kao ubica, kako je postao ubica. Jedan obični šonjavi klinac iz jedne obične dečje sobe.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 27. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 689
