Pitajte Džordana i Medžika ko je bio Dejvid Stern…

0
Foto: Profimedia

„Možda bi stvar bila drugačija da si digao svoje debelo dupe i pozvao nekoga ko je zapravo upućen u to šta se koji ku**c dešava, pa onda ne bi sve shvatio pogrešno“.

Tako je, u jednom dahu, izgledalo prvih 90 sekundi telefonskog razgovora Dejvida Sterna sa novinarima koji po njegovim merilima nisu ispunili svoj zadatak na pravi način. Urlao bi da su standardi medijskih kuća pali toliko nisko kada razni nepismenjakovići rade tako plemenit posao. Ako bi posle te bujice dobio odgovor koji je po tonalitetu i sadržaju smatrao primerenim, spuštao bi loptu. I to bi bio početak dobre saradnje.

Dejvid Stern je tako 30 godina testirao i kroz svoje filtere propuštao brojne mlade novinare koji su na svojim mašinama i tastaturama pisali o ligi koju je vodio. I 30 godina je bio prvi koji je pružao ruku igračima sa glomaznim, nakrivljenim kačketima, na ulazu u NBA.

Posle toliko decenija rada u čistilištu ka košarkaškim rajskim poljima, otišao je sa ovog sveta, kroz špalir ponosnih igrača, saradnika i novinara koje je imao priliku da zavoli na svoj uvrnut, robustan način. I koji su bezrezervno zavoleli njega i njegovo čedo – današnju NBA ligu.

Danas najglamuroznije i verovatno najkvalitetnije sportsko takmičenje na planeti, početkom osamdesetih godina bilo je poput polupijanog majstora za ples po žici. Teturalo se među drugim američkim sportovima u pokušaju da u senci rivalstva Lejkersa i Seltiksa, zabašuri sve goruće probleme – priču o „nadrogiranim, visokim momcima tamne kože“, nedostatak pravih sponzora i mentalitet zadovoljavanja „lokalnim“ uspesima, iako NBA nije bio ni prvi u selu. Nije bilo novca, nije bilo previše TV kuća dubokog džepa i lake ruke, nije bilo velikih zvezda.

A onda su se pojavili Medžik, Džordan i drugari, reći će neko.

A onda se pojavio Dejvid Stern, kažu Medžik, Džordan i drugari.

„Kada sam ga video onako niskog, tutušastog, pomislio sam – šta ćeš ti ovde? Posle nekog vremena sam shvatio da je i pored nedostatka visine u pitanju istinski titan“, prisetio se Džeri Vest, legenda NBA lige, njen bivši igrač, aktuelni The Logo i jedan od najboljih generalnih menadžera poslednjih decenija.

Bio je februar 1984. godine kada je dotadašnji zamenik komesara lige Lerija Obrajana seo u njegovu fotelju. I u njoj ostao 30 godina.

Od početka sedamdesetih godina, NBA skauti su nove igrače za svoje timove počeli da traže na ulicama koliko i na koledžima. Iz baze „plavih okovratnika“ izdvajali su se genijalni pojedinci poput Karima Abdul Džabara, ali nije svaki momak sa ulice Džabar ni u glavi ni u horogu, a njihovim uplivom u ligu promenjen je njen demografski sastav. Pojedine ulične navike postale su deo NBA folklora u susretu sa većim količinama novca i tako je liga zapala u ozbiljne probleme sa narkoticima. Sa kokainskom zavisnošću konkretno. Imidž čitavog takmičenja je bio narušen, a popularnost je toliko opala da su NBA finala iz 1978. i 1979. prenošena u snimku.

Dejvid Stern je prvo uveo testove za narkotike. Lično se postarao da svi koji imaju probleme sa psihoaktivnim supstancama ne dobiju priliku da priđu hali, ni maskirani. Pitajte Majkla Džeja Ričardsona. Pažnju je posvetio nadogradnji velikog rivalstva između Lejkersa i Seltiksa time što je njihove najveće zvezde Medžika Džonsona i Lerija Birda gurnuo u prvi plan. Prepoznao je njihovu igračku genijalnost, ali i sposobnost da stvore šou. I tako je počeo ribilding NBA imidža.

Onaj nešto važniji, dogodio se u polju finansija. Stern je rođen na Menhetnu i dok je čitav svet gledao ka Staljingradu, u njegovom komšiluku najvažnija vest bila je to što su Dodžersi pobedili Džajantse rezultatom 9-8. Bio je uljuljkan među avenijama najvažnijeg grada na svetu, ali je imao istančan osećaj i za one manje. Ako ne zbog empatije, onda zbog biznisa. Shvatio je da je za kompetitivnost takmičenja neophodno da novac nema presudan uticaj i da je uzaludan trud da se igrači istaknu na pijedestal, ako će svi najbolji igrati u nekoliko ekipa.

Uveo je salary cap. Sistem finansijskih ograničenja koji je postojao sredinom četrdesetih ali je ukinut posle jedne sezone, ponovo je uspostavljen. U sezoni 1984/1985 nijedan tim nije imao na raspolaganju više od 3,6 miliona dolara za plate igrača.

Tako je omogućio da broj timova poraste na 30, da veliki igrači dođu i na manja tržišta i da tako, recimo, jedan Klivlend dođe do NBA prstena. Ili da Oklahoma dobije NBA tim.

Kompetitivni timovi koji izbacuju  s vremena na vreme igrače kao „posterboy“ čitave generacije predstavljali su dobru osnovu za preskakanje okeanskih ograda. Bilo ih je lakše preskočiti kada je u ligi bio igrač koji je sa linije penala prikucavao i loptu i protivnika u koš, ali i zbog onog brke u odelcetu koji zbog nedostatka centimetara nije mogao da zakuca ni u dečiji koš.

Legenda kaže da je na pregovore sa kineskom TV kompanijom poneo sportsku torbu punu VHS kaseta i da je to verovatno jedini zabeležen sastanak na kojem nije vikao ili negativnom motivacijom pokušao da pokrene saradnike. Kinezi su prenose dobili besplatno, a njegova ideja o tome da dečaci u Kini na ulicama nose kačkete NBA timova, danas je realnost. Uprkos ispadima pojedinih generalnih menadžera.

Tako je Stern pokazao da je čovek koji ume da stvari pokrene sa mrtve tačke.

U godinama koje su usledile, pokazao je da je u stanju da se nosi sa pritiskom u kontinuitetu.

Uspevao je da iskontroliše pojavljivanje i bljesak Majkla Džordana, ali i njegovo (pre)rano (prvo) penzionisanje. Nagovorio ga je, ili je makar bio deo nagovaranja, da se vrati u ligu i oko njega uspeo da izgradi „Dream team“.

Jedna od anegdota iz perioda pred Džordanovu prvu penziju pokazuje i Sternovu veštinu u odnosu sa medijima. Tadašnji novinar Denver posta Majk Monro, dobio je informaciju da Džordan želi da se penzioniše. Bilo mu je neophodno da dobije zvaničnu potvrdu i pozvao je kancelariju Dejvida Sterna. Po prvi put se nadao da njegova asistentkinja Linda neće uraditi ono što nije radila kada je to priželjkivao – reći da je Stern na sastanku i da se javi kasnije. To nije bilo u Dejvidovom maniru. Ali se tada nije javila ni Linda. Posle upornih poziva Jan Hubard, zadužen za odnose NBA lige sa medijima, preneo je Monrou da se Stern „malo nasmejao na pitanje o Džordanovoj penziji, poručio da ne zna ništa o tome i da se raspita kod njegovog zamenika“. Novinar Denver posta znao je da se nešto veliko sprema. Posle nekoliko sati, Hubard je pozvao Monroa sa kratkom porukom: „Dejvid ti je rekao da nastaviš priču“.

U svim sutrašnjim novinama, pisalo je: „prema saznanju Denver posta, MJ23 danas objavljuje da odlazi u penziju“.

Stern je takav toplo-hladan odnos gajio i sa saradnicima iz drugih oblasti, ne samo sa novinarima. Najveća promena dogodila se u odnosu sa igračima. Iako su ga ispratili sa ovog sveta porukama zahvalnosti i u virtuelnom špaliru za večitog šampiona, igrači su tokom godina imali sve lošiji odnos sa komesarom lige.

Stern je voleo igrače i isticao njihov značaj na svakom koraku, pokušavao je da ih uključi u proces donošenja odluka, ali je tokom svog mandata morao da se suoči i sa dva lokauta.

Govorio je mnogo puta da štrajk nije dobro rešenje ni za jednu stranu, ali su igrači posle mnogo godina osećali da su ugroženi od strane „komesara laburiste“.

Donosio je i neke odluke koje nisu bile popularne, poput dres koda za igrače, s ozbirom na to da je imidž Alena Ajversona, nepravedno osuđenog momka iz geta koji je jedini mogao da prevaziđe popularnost Majkla Džordana, negativno uticao na mlade, kako su isticali puritanci.

Foto: Profimedia

Ipak, Sternov odnos prema jednom igraču, definisao je njega kao komesara, čitavu njegovu eru i ono što je  NBA liga pod njim postala.

„Svako ko je poznavao Irvina Džonsona, znao je i koliki je njegov značaj za franšizu, ali ne samo za Lejkerse nego i za čitavu ligu. Kada se razboleo bilo je potrebno da liga stane iza njega. Stern je to uradio na fantastičan način“, prisetio se za The Athletic Džeri Vest.

HIV virus je u tom trenutku predstavljao nedovoljno otkriveno područje, pa su brojni Amerikanci bili uvereni da je moguće zaraziti se i preko znoja. Zbog toga su insistirali da Medžik Džonson završi karijeru.

Stern nije zaboravio šta je pojava Medžika Džonsona značila u periodu uspona lige. I nije želeo da odustane od jednog od najboljih igrača, jednog od najboljih timova u istoriji.

Želeo je da pokaže širokogrudost lige i da edukuje navijače. Medžik je igrao i „ol-star“ meč 1992. godine i bio je proglašen za MVP-a utakmice najvećih zvezda.

Dejvid Stern je predao trofej za najkorisnijeg igrača Medžiku, a zatim ga zagrlio. Čoveka koji je zaražen HIV virusom. I koji je postigao 25 poena i tom prilikom se oznojio. Pred milionima iskolačenih očiju, Stern je napravio potez decenije koja je tek počela.

Današnji NBA koji se ponovo pomalo vrti oko broja 23, oblikovao je 2003. godine.

Tada je odlučio da neće ekipa sa najgorim skorom imati prvog pika, već će biti izvlačene kuglice i tako će biti napravljen izbor između tri najgore ekipe. Memfis Grizlisi koji su u prethodnoj sezoni postavili peti najgori skor u istoriji lige, tako su izvučeni drugi i Klivlend im je pred nosom uzeo Lebrona Džejmsa. Imali su, do duše, veliku sreću da je u zaostavštini stajala stara trampa pa nisu izvukli Darka Miličića, ali je budući broj 23 otišao put Ohaja.

Tako je Dejvid Stern imao uticaj, makar indirektno, na karijere gotovo svih najvećih igrača poslednjih decenija.

Kada je otišao sa kormila NBA lige i prepustio ga Adamu Silveru, konačno je, po prvi put u životu, mogao sve oko sebe da gleda sa visine. Liga koja je prihodovala 165 miliona dolara godišnje kada je postao komesar, te je 2014. godine prihodovala 5,5 milijardi.

A od krajnjeg rezultata bio je važniji put. Put na kojem su u NBA ligi postali važni neki Evropljani, na kojem je NBA liga gledana sa jednakim žarom u Buenos Ajresu i Tokiju, put na kojem su najvažniji pojmovi lige njeni igrači a ne timovi i put na kojem je i onaj plačljivko Džeremi Lin postao toliko važan da fabrike sportske opreme u Kini nisu mogle da štancuju toliko dresova koliko su mali Kinezi spremni da plate za svog idola.

Sve je to Sternov NBA.

I sada kada je otišao da odobrava trejdove iz raja u pakao i psuje Boga i sve svece, samo da ih motiviše, ostalo je prazno mesto koje niko i neće morati da popuni. Istorija je već promenjena.

Ako se i pojavi neko ko bi mogao drugačije da shvati lik i delo Dejvida Sterna, penzionisani komesar lige biće spreman da ga direktnom linijom sa oblaka podseti na „debelo dupe“ i da mu se načestita praznika.