Senidah i Lepa Brena. Ujutru, nakon tog koncerta, kao da su svi morali da okače na mrežama da su biti tamo. Kilobajti storija tih i tih mi prolaze subotom ujutru pred očima. Ako su mi mreže nešto otkrile, pored toga koje ću „prijatelje“ da zamrzim, onda je to koliko je naš narod oduševljen da ide u stadu. Da voli iste stvari kao većina, da bude u konzumentskoj gomili i da voli što i većina. I da se sam prijavi da je i on(a) bio tu i tu kao i svi oni i da on(a) gleda to i to kao i oni i da i on(a) čita sve kao i oni. Ja sam oduvek bio baksuz, mada se prikrijem smehom. Ili što bi rekao MP – „Okej, ti si kontraš.“
I kao takav kontraš, baksuz ili cinični lik sa osmehom, nisam naravno otišao na taj koncert. Ali sam dugo razmišljao o evolucijama i percepcijama. Recimo o evoluciji i percepciji Lepe Brene. Sećam se, koliko je to sad već godina, Lepa Brena peva valjda u hotelu „Jugoslavija“, kaže lik koji sedi sa mnom u školskoj klupi. Ovi iz razreda ga ismejali jer zaboga Film, Orgazam, Idoli. Pa eksplozija, ne zna se koliki broj Breninih koncerata u Domu sindikata. Sve je tu. Histerija. Spuštanje helikopterom u Rumuniju ili Bugarsku na koncert, spuštanje u korpi dizalice na stadion u Rumuniji ili Bugarskoj, na koncert. Pa Evrovizija, da li ona treba da nas predstavlja ili ne? Sitnije, Cile, sitnije. Preneraženi branioci urbane kulture smatraju tih godina da je Brena preorala sav taj teren urbane omladine. „Pokvarila“ muziku. Omladinu.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 8. JUNA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU DOSTUPNOM NA NSTORE.RS
