Nebojša je voleo da crta, a pisao je poeziju od studentskih dana, pa do kraja. Baratao je rečima, voleo je da napiše poruku u stihu. Njegove SMS-ove i danas svi njegovi bližnji čuvaju, i dalje im se smeju. Bio je Šekspir SMS-a.
Posle njegovog odlaska, Milica je u tim pakovanjima, bolnoj selidbi, pronašla jednu svesku sa crtežima i poezijom. Evo jedne pesme, koja je sada prvi put ugledala svetlost dana. A u knjizi ih ima još.
Tužno pozorište Imam tužno pozorište. Oko jastuka sa loše nacrtanim cvećem. Sa zidova još cure nečije suze. Između crno-belog i kolora. Jedan reflektor. Jedan gledalac. Mnogo glumaca. Mnogo. Par iskrenih. Sa osmehom I suzom. Ali gledalac se zaneo, pa zaboravio da tapše. Sad sedi sam. Zatvara oči i predstava se nastavlja. Na tren vidi njihove ruke odozgo. Prema njemu. Igra se njima. Igraju se. Smeje se jako kao nikad. Tresu se suze na zidovima. Oseća ritam i dah na vratu I Sunce u stomaku I svetlo u glavi. Vrisak. I mir. I mir. Nema aplauza. Otišao je poslednji gledalac. N. G.
***
Aleksandar Đuričić je razgovarao sa sedamdesetak ljudi o Nebojši Glogovcu, što je pretočio u knjigu u kojoj je završilo četrdesetak svedočenja onih koji su ga poznavali, voleli, igrali sa njim, bili mu i bliski i daleki, ali su u raznim fazama bili tu, pored njega.
O ovim sećanjima na velikog glumca čitajte u novom Nedeljniku koji je na kioscima od četvrtka 4. februara.
Tagovi
Rade
Nikada nisam upoznao Nebojšu ali njegov odlazak zaboleo me je kao odlazak nekog bližnjeg.
Tesla
Veoma sam ponosan što sam upoznao Glogovca gledajući ga u različitim serijama i filmovima, nadam se da ga Srbija i društvo neće zaboraviti, večna mu slava.