Prva pobeda Likuda

Dana 17. maja 1977. godine, Laburistička partija izgubila je izbore i vlast je, prvi put od stvaranja države Izrael, prešla u ruke desničarske opozicije. Na scenu stupa Likud. Menahem Begin, novi premijer, traži aneksiju palestinskih teritorija. On je lojalan pristalica Guš emunima („Blok vernika“), verske cionističke organizacije čiji je cilj kolonizacija Zapadne obale. Za Kol Izrael („Glas Izraela“) (1) ovaj izraz je novogovor. Ne bi trebalo govoriti „Zapadna obala“, već „Judeja i Samarija“; izraz „kolonija“ je u principu zabranjen. Koliko god bilo moguće, izbegavati reč „naseobina“, već umesto toga govoriti o jevrejskim „lokalitetima“. Sve to i dalje je opciono, tako da ne se koristim uvek tim „preporučenim“ vokabularom, koji, što se mene tiče, ne uspeva da prikrije realnost okupacije palestinskih teritorija.

Imajući sve to u vidu, moji komentari i reportaže često nisu po volji mnogih Izraelaca francuskog porekla. Tu posebno mislim na profesora Andrea Nehera. Za ovu važnu ličnost francuskog judaizma i odskorašnjeg imigranta u Jerusalimu, pomenuti termini su nedopustivi. Tek mnogo kasnije otkriću upozorenja koja je nakon Šestodnevnog rata juna 1967. godine izneo „teoretičarima čistunačke levice, [i] mnogim jevrejskim intelektualcima iz dijaspore koji daju sebi za pravo da kritikuju Izrael, bez svesti o smrtonosnom mehanizmu u koji pristaju da se upletu. (…) Biti protiv Izraela, s kojih god pozicija, znači upravo biti istinski i smrtno protiv Izraela, znači doprinositi optužbama na račun Izraela, optužbama čije su posledice sveukupno opasno nepredvidive. Čisto logički posmatrano, te ‘kritike’ su, dakle, štetne (2)“.

Nije mu se tako dopadalo ni to što izraelska štampa objavljuje reportaže o represiji nad pokretom otpora okupaciji i početku kolonizacije palestinskih teritorija u godinama koje su usledile nakon Šestodnevnog rata. Ono što se sada podrazumevalo pod jevrejskom desnicom smatralo je da bi mediji trebalo da se samocenzurišu i ne prikazuju šta se dešava u zemlji. Neher i njegovi prijatelji prešli su na suprotstavljanje svakoj kritici kolonizacije za koju su Begin i Arijel Šaron imali velike planove.

Begin i mir s Egiptom

Nekoliko meseci kasnije, jedan bitan događaj uzdrmaće Bliski istok i dovesti u pitanje onaj deo kolektivne svesti Izraelaca koji se odnosi na duboko ukorenjenu predstavu o arapskom svetu s kojim je uspostavljanje mirnodopskih odnosa, u najboljem slučaju, nedostižan san. Egipatski predsednik Anvar Sadat najavio je 9. novembra 1977. godine, obraćajući se parlamentu svoje zemlje, da je spreman da poseti jerusalimski Kneset „ako će to sprečiti smrt ijednog egipatskog vojnika ili oficira“. Novinari Kol Izraela to nisu bili u stanju da pojme. „Rais“ u Jerusalimu? Begin je iste večeri uzvratio da je spreman da ga ugosti. Približavanje ovih lidera sukobljenih strana nastavilo se i narednih dana. Uredništvo je to analiziralo pre svega kao pokaznu vežbu iz odnosa s javnošću, dok je jedna šala izazvala salvu smeha: „Sadat će posetiti Jad Vašem (3)!“ To je bilo nezamislivo. „Rais“ je svega nekoliko nedelja ranije izjavio da je spreman da žrtvuje milion egipatskih vojnika ne bi li povratio svoju zemlju, Sinaj. U petak, 18. novembra 1977. godine, u kasnim jutarnjim časovima našao sam se na aerodromu „Ben Gurion“ kako bih izvestio o dolasku pripremne delegacije iz Kaira.

Prvi put u istoriji, avion s egipatskim zvaničnicima sleteo je u Izrael. Do posete će, dakle, zaista doći. (…) Dan kasnije, Sadat je za govornicom Kneseta objavio sledeće: „Do stvarnog mira doći će samo ukoliko on bude zasnovan na pravdi, a ne na okupaciji tuđe zemlje.“ Uz to, insistirao je na „potrebi za potpunim povlačenjem s arapskih teritorija, uključujući i Istočni Jerusalim“, kao i na stvaranju „palestinske države“.

Begin i Sadat su 17. septembra 1978. godine, pod patronatom američkog predsednika Džejmsa Kartera, svečano potpisali sporazum iz Kemp Dejvida. Egipat je trebalo da povrati ceo Sinaj (4) i u dobrom duhu zaključi mirovni sporazum sa Izraelom. Ovde se, međutim, moramo osvrnuti na dokument pod nazivom „Okvirni sporazum za mir na Bliskom istoku“. Izraelsku desnicu zapanjila je jedna rečenica, za koju je krivicu dugo nakon toga svaljivala na Begina: „Palestinci će učestvovati u određivanju sopstvene budućnosti.“ Na koji način? Prvo, tokom petogodišnjeg prelaznog perioda koji će otpočeti time što će „stanovnici zapadne obale Jordana i Gaze izabrati autonomni organ koji će njima upravljati i uspostaviti lokalne policijske snage, koje će pružati doprinos bezbednosti Izraela i njegovih suseda“.

Iako je dugo bio manjinska partija, Likud se postepeno nametnuo kao glavna politička sila Izraela. Bilo da govorimo o Menahemu Beginu, koji je naneo prvi poraz levici, Jicaku Šamiru, bivšem vođi terorističke organizacije, ili Benjaminu Netanjahuu, aktuelnom šefu vlade, svi njegovi lideri radili su na intenzifikaciji kolonizacije palestinskih teritorija

Tri godine nakon početka ovog prelaznog perioda trebalo bi da otpočnu i pregovori o definisanju konačnog statusa Zapadne obale i Gaze i zaključivanju mirovnog sporazuma između Izraela i Jordana, čiji će predstavnici učestvovati u čitavom procesu. Izraelska desnica reagovala je i na sledeću kratku rečenicu. „Svako rešenje koje proizađe iz pregovora mora da, pored ostalog, počiva na priznanju legitimnih prava palestinskog naroda i njegovih pravednih potreba.“ Ova definicija palestinske autonomije ponovo će se naći, gotovo od reči do reči, u sporazumu iz Osla, petnaest godina kasnije…

Budući da se sada činilo da se Egipat više neće mešati u planove Begina i njegovog ministra Šarona, njih dvojica su se dali na kolonizaciju Zapadne obale. Broj stanovnika novih naselja povećao se s jedva 20.000 1977. godine na preko 70.000 deset godina kasnije. U oktobru 1979. godine, Moše Dajan, koji je napustio Laburističku partiju da bi postao ministar spoljnih poslova u Beginovom kabinetu, podnosi ostavku. Shvatio je da Likud uopšte ne namerava da nastavi mirovni proces s Palestincima… Nekoliko meseci kasnije i ministar odbrane, Ezer Vajcman, iz istih razloga podnosi ostavku.

Misteriozni Šamir

Godine 1988. odlučio sam da napišem biografiju Jicaka Šamira (5). O prošlosti ove ličnosti malo toga se znalo. Tokom 1940-ih bio je vođa [paravojne cionističke, prim. ur.] grupe Štern, potom agent Mosada, predsednik Kneseta tokom Sadatove istorijske posete Jerusalimu, ministar spoljnih poslova tokom rata u Libanu 1982. godine, Beginov naslednik na čelu Likuda i dva puta šef vlade (6). Nekoliko izraelskih intelektualaca mi je reklo: „Šamir! Nimalo zanimljivo! Za njega je i kamen vizionar.“ Drugim rečima, nema se o njemu šta napisati! Kada sam se, dosta kasnije, zainteresovao za mesijanski pokret i Benjamina Netanjahua, naišao sam među intelektualcima izraelske levice na isti manjak interesovanja – i razumevanja – za ideologiju vladajuće desnice.

Šamir, uistinu, nije objavio nijednu knjigu, niti je za neki izraelski medij dao kakav veći intervju o svom životu i poreklu. O njemu nije postojalo gotovo ništa. Morao sam da kopam u potrazi za svedocima koji su i dalje bili među živima. Bio sam potpuno fasciniran pričom o ovom čoveku. Jedan politikolog odredio ga je kao nacionalboljševika. Moram da priznam da nisam uspeo da rasvetlim sve sive zone njegovog porekla. Njegovi roditelji pripadali su komunističkoj ćeliji u Ružanima, Šamirovom rodnom selu na istoku Poljske. Nakon što je Crvena armija 1939. godine okupirala tu oblast, sovjetska hijerarhija je njegovog oca, Šloma Jazernickog, postavila na važnu poziciju komesara za trgovinu strateškim resursima kože i krzna.

Prolazeći ponovo kroz autobiografije bivših pripadnika grupe Štern, primećujem da su se neki od njih sve do ranih 1960-ih hvalisali učešćem u terorističkim akcijama. Taj izraz se u kasnijim izdanjima gubi, a njihovi autori sebe umesto toga predstavljaju kao „borce za slobodu“

Dva Šamirova druga iz detinjstva, s kojima sam se susreo u Izraelu, rekli su mi da je bolje poznavao dela Marksa i Engelsa negoli Vladimira Zeeva Žabotinskog, osnivača revizionističkog cionizma, antikomunističkog i antisocijalističkog pokreta koji se suprotstavljao institucijama Svetske cionističke organizacije i zagovarao stvaranje jevrejske države s obe strane Jordana. Šamirovi drugi savremenici tvrde da se kao veoma mlad pridružio revizionističkim cionističkim omladinskom pokretu Betar. Da li je 1935. godine u Palestinu došao uz odobrenje Sovjeta od kojih je njegov otac zavisio? Gde se krije istina? Grupa Štern, u kojoj je 1944. godine postao operativni lider, uživala je privilegovan odnos s Komunističkom partijom u Palestini, Čehoslovačkoj i Bugarskoj. Odgovor se možda nalazi u arhivi NKVD-a (7) u Moskvi. (…)

Prolazeći ponovo kroz autobiografije bivših pripadnika grupe Štern, primećujem da su se neki od njih sve do ranih 1960-ih hvalisali učešćem u terorističkim akcijama. Taj izraz se u kasnijim izdanjima gubi, a njihovi autori sebe umesto toga predstavljaju kao „borce za slobodu“. Utisak da sam se upustio u novo pisanje istorije dodatno se učvrstio tokom dana provedenih u arhivi Šternovog muzeja u Tel Avivu. Tamo sam naišao na starije muškarce i nekolicinu starijih žena kako satima snimaju svoja svedočanstva. Zatražio sam objašnjenje: „Da li oni tek sada dolaze da podele svoja sećanja?“ Odgovor: „Nipošto! Sada ih samo ponovo snimaju. Ima stvari koje se danas više ne mogu reći!“

Ipak, uspeo sam da u knjizi Džerolda Franka, The Deed („Delo“), pronađem jedan Šamirov citat. Evo izvoda iz razgovora koji je jedne večeri 1942. godine vodio s Elijahuom Bejt Curijem, kog je upravo regrutovao.

  • Šamir: „Naš cilj? Da oslobodimo naše ljude od stranog okupatora. Ovo je naš rat protiv Engleske [pod čijim se mandatom u to vreme nalazila Palestina, prim ur.]. (…) Bićemo mala grupa. Nas malo protiv njih mnogo. Bićemo izolovani u našem ratu. Stanovništvo će nas progoniti sve dok ne uspemo da ih obrazujemo. (…) Borićemo se gerilski. To je jedino oružje koje slabiji ima protiv jačeg. Jedini način da uspostavimo ravnotežu snaga…“
  • Bejt Curi: „Kakve operacije možemo da sprovodimo?“
  • Šamir: „Individualni terorizam. Terorističke akcije usmerene pojedinačno protiv ljudi na čelu okupacione administracije (…).“

Bejt Curi i Elijahu Hakim ubili su 6. novembra 1944. godine u Kairu, po Šamirovom nalogu, britanskog kolonijalnog ministra, lorda Mojna. Zarobljeni i osuđeni na smrt, skončali su vešanjem.

Povratak Netanjahua

U Izraelu su 10. februara 2009. godine održani parlamentarni izbori. Partija Kadima, s Cipi Livni na čelu, izbila je na prvo mesto, sa dvadeset i osam poslanika. Ova nekadašnja poslanica Likuda napravila je ideološki zaokret od 180 stepeni prihvativši, u zamenu za mir, princip podele zemlje između Izraela i Palestinaca. To je suprotno posve desničarskom obrazovanju koje je primila od roditelja. Njen otac, Ejtan Livni, bio je vođa operacija u Irgunu, ilegalnoj organizaciji kojom je komandovao Begin, a koja se sve do proglašenja nezavisnosti Izraela 1948. godine borila protiv Britanaca. Predsednik države poverio joj je mandat da formira novu vladajuću koaliciju.

Pregovori s Ehudom Barakom, čija je Laburistička partija doživela kolaps i spala na svega dvanaest poslanika, nisu urodili plodom. Dve ultraortodoksne formacije odbacile su njene predloge, baš kao i partija Šas, koja predstavlja orijentalnu ultraortodoksiju. Barak i Šas, zapravo, nisu hteli da ona vodi zemlju. Zato su sklopili tajni sporazum s bivšim premijerom Netanjahuom, koji s Likudom, verskim cionistima, ultraortodoksnim Jevrejima, Šasom i laburistima uspeva da formira skupštinsku koaliciju od sedamdeset i četiri poslanika. Barak zadržava ministarstvo odbrane.

Netanjahu se tako vratio na vlast. Ponovo sam pročitao obe verzije njegove knjige, na hebrejskom i na engleskom jeziku. U to vreme, izjave koje je davao tokom izborne kampanje za predstavnika Likuda sugerisale su da nije promenio svoju viziju, kako ju je izneo u A Place Among the Nations („Mesto među narodima“) i da ne namerava da pravi ustupke Palestincima: „Svakodnevni život Arapa mogao bi se drugačije organizovati na samom terenu. (…) Kada nekoliko Arapa naseli neko izolovano brdo, nema razloga da se celo to brdo proglasi autonomnim. (…) Samo bi urbani centri uživali autonomiju. Ostatak slabo naseljene teritorije izuzeo bi se iz ovog aranžmana.“

Netanjahu levicu i dalje posmatra kao neprijatelja, budući da ona prihvata ideju da palestinski narod ima svoja prava. To je, kako on piše, simptom bolesti koju su početkom veka zakačili u Istočnoj Evropi

Premijer levicu i dalje posmatra kao neprijatelja, budući da ona prihvata ideju da palestinski narod ima svoja prava. To je, kako on piše, simptom bolesti koju su početkom veka zakačili u Istočnoj Evropi. Virus marksizma koji prožima sve jevrejske, socijalističke, komunističke i levičarske pokrete još od početka 20. veka.

Da li mirovni tabor razume ideologiju kojom se Netanjahuova politika vodi? Ne bih rekao. Ta pretpostavka potvrdila se tokom jednog prijema u kući istoričara i univerzitetskog profesora Zeeva Sternhela u Jerusalimu. Počasna zvanica bio je Virmijahu Jovel, a povod izdavanje njegovog hebrejskog prevoda Kritike čistog uma Imanuela Kanta. Skupu je prisustvovalo dobrih dvadesetak profesora, istoričara, sociologa, filozofa, mahom osnivača mirovnog pokreta iz 1970-ih. Nijedan od njih nikada nije pročitao Netanjahuovu knjigu.

Sternhel će 2012. godine priznati: „Mi na levici nismo shvatili da će sve ovo logično uslediti. Baruh Goldstajn [koji je 1994. godine u Hebronu masakrirao dvadeset i devet Palestinaca] i Jigal Amir [ubica premijera Jicaka Rabina 1995. godine], obojica ludaci, predstavljali su značajnu ideološku i političku struju, veoma moćnu, pravu bujicu koju je levica iz kukavičluka odbila da prepozna. Bilo je zgodno sakriti se od svega toga. Bilo je lakše reći da smo dobili grip nego reći da smo oboleli od raka, dok nas je rak uistinu izjedao, i to je bio veliki debakl vođstva izraelske levice (8).“

ŠARL ENDERLENje novinar. Autor je knjige De notre correspondant à Jérusalem. Le journalisme comme identité, Seuil, bibl. „Don Quichotte“, Pariz, 2021. Odlomci koji su pred vama potiču iz ovog dela.

PREVOD: Matija Medenica

(1) Prim. ur. Autor je 1971. godine započeo svoju novinarsku karijeru u frankofonom departmanu ove višejezične, nacionalne i međunarodne izraelske javne radio-stanice.

(2) Deveti simpozijum frankofonih jevrejskih intelektualaca, 29. januara 1968. Citirano u: Israël dans la conscience juive. Données et débats, Presses universitaires de France, Pariz, 1971.

(3) Prim. ur. Memorijalni centar u znak sećanja na žrtve Holokausta, u Jerusalimu.

(4) Koji se nalazio pod izraelskom okupacijom još od Šestodnevnog rata 1967. godine.

(5) Shamir. Une biographie, Olivier Orban, Pariz, 1991.

(6) Prim. ur. Od 1983. do 1984. godine i ponovo od 1986. do 1992. godine.

(7) Prim. ur. Sovjetska politička policija.

(8) Intervju sa Zeevom Sternhelom, vidi u: Au nom du Temple. Israël et l’irrésistible ascension du messianisme juif (1967–2013), Seuil, Pariz, 2013. Može se pronaći i u dokumentarnom filmu istog naziva (2015).