„Kviskoteka je dala nekoliko velikih kvizaša. Najuspješniji je Mirko Miočić, uz njega odmah Robert Pauletić, a najveća klasa u Kviskoteci bio je beogradski student povijesti Predrag Marković. Neka se nitko od naših ne ljuti, ali to je istina, bio je fenomenalan“, rekao je svojevremeno u jednom intervjuu za hrvatski Večernji list nedavno preminuli Lazo Goluža, tvorac čuvene „Kviskoteke“.
Predrag Marković je sada poznati istoričar i u novom broju Nedeljnika, na kioscima od četvrtka 10. decembra, napisao je autorski tekst o „Kviskoteci“, kvizovima i da li je pad Jugoslavije ubio (opštu) kulturu.
„Nekoliko se događaja steklo krajem novembra i početkom decembra. Jedan je lokalan, a već je postao tradicija u danima od 29. novembra do 1. decembra, a to je preispitivanje Jugoslavije. Ove godine se potrefilo da su tih dana preminuli jedan svetski simbol kvizova, Aleks Trebek i jedan regionalni, Lazo Goluža. Trebek je 37 godina vodio najpopularniji kviz u SAD ‘Džeopardi’. To je kviz skromnog dizajna i nagrada, nalik na ‘Slagalicu’. Lazu Golužu ne treba predstavljati južno od Alpa, zapadno od Timoka. Simboli opšte kulture, a na lokalu i Jugoslavije, otišli su u večnost (ili, možda, zaborav?)“, piše Predrag J. Marković u tekstu za novi Nedeljnik.
„Kviskoteka“ je bila opštejugoslovenski prosvetiteljski kurs. U njoj su se često javljala pitanja iz srpske epske poezije, iz slovenačke i makedonske kulture, a tajanstvene ličnosti su dolazile sa svih strana te države. I sam Lazo Goluža je bio dobar primer jugoslovenske priče o uspehu
Marković piše kako su se „u našoj kafanskoj usmenoj kulturi, rasprave i igre najčešće odvijale bez posezanja za debelim enciklopedijama“.
„Trebekova smrt je ponukala Luisa Menanda, harvardskog profesora, da se u ‘Njujorkeru zapita: kakva je priroda opšteg znanja u svetu posle Vikipedije? Mi stariji se sećamo rasprava o tome koja je država veća, šta se desilo koje godine itd. Igrali smo ‘zanimljivu geografiju’. To je igra gde si morao da znaš mnoštvo zemljopisnih pojmova iz glave. Svi smo u okolini imali ponekog čudaka koji je znao sve glavne gradove, ili sastav svih reprezentacija. Iz redova takvih ljudi su se regrutovali učesnici kvizova. Često su takvi ljudi skladištili u svojim glavama sasvim nepotrebne podatke. Nije čudo što dobar deo pitanja u pab kvizovima spada u oblast ‘trivia’, zbirku trivijalnih zanimljivosti, kako im i ime govori…“, piše Marković.
Predrag Marković je, i o tome piše za novi Nedeljnik, 25 godina pravio kvizove „okružen kubikom rečnika, enciklopedija i leksikona“. Priseća se kako je bio i fizički podvig dokazati nezadovoljnom takmičaru da je pogrešio. Ili proveriti grešku autora pitanja. Piše i o tome kako nam je danas Vikipedija stvorila čarobnu kapiju ka vaskolikom sveznanju.
„Da li to znači da je opšta kultura procvetala? Nažalost, krivo, kako bi rekao Oliver Mlakar“, piše Marković.
A kakve to ima veze sa Lazom Golužom i Jugoslavijom, pita Marković u ovom tekstu.
„Robert Pauletić je već ranije (navodi ga Aco Brajković) otprilike napisao kako je Goluža više učinio za hrvatsku opštu kulturu nego Krleža sa svojim Leksikografskim zavodom.
Pauletić je alergičan već na ‘J’ od Jugoslavije, ali mora se reći da je ‘Kviskoteka’ bila opštejugoslovenski prosvetiteljski kurs. U njoj su se često javljala pitanja iz srpske epske poezije, iz slovenačke i makedonske kulture, a tajanstvene ličnosti su dolazile sa svih strana te države.
Sam Goluža je bio dobar primer jugoslovenske priče o uspehu. Potekao je sa kamena zapadne Hercegovine. Prvo je hteo da bude učitelj, kao mnogi ambiciozni ljudi sa sela tog vremena. Završio je tada elitnu komparativnu književnost i italijanski jezik. U Beogradu je svetsku književnost, kako se to ovde zvalo, tada studirao Danilo Kiš. Dobio je prestižan posao na televiziji i usavršavao se na BBC-ju, gde je došao na ideju da se bavi kvizovima. Ključne reči za uspeh „Kviskoteke“, a i jugoslovenske kulture su „mogućnost izbora“.
Svaki ugledniji žiri, svaka komisija za doktorat u toj zemlji, mogli su da biraju članove iz jedne velike baze. Tako su autori pitanja za „Kviskoteku“ i članovi žirija bili vodeći hrvatski akademici i leksikografi, Darko Novaković, Boris Senker, Žarko Domljan. Od njih je najzanimljiviji bio Pavao Pavličić, dobitnik NIN-ove nagrade i jedan od rodonačelnika žanra trilera u književnosti i kinematografiji Jugoslavije. Otuda ti neobični zapleti u pitanjima za ‘Kviskoteku’ koji se i danas pamte“, piše Marković.
Takođe će u ovom tekstu navesti da „svi više pamte Olivera Mlakara, a manje Ivana Hetriha“, iako je „on bio ne samo voditelj već i jedan od najboljih televizijskih reditelja u Jugoslaviji“, jer njegove serije „Kuda idu divlje svinje“ i „Kapelski kresovi“ spadaju u sam vrh jugoslovenske televizijske produkcije. Danas, navodi Marković, nema voditelja Hetrihovog intelektualnog formata, a dobar deo kvizova su preplaćene strane licence.
„Ako danas postoji regionalno tržište u kulturi, ono je ograničeno na pop i narodnjačke muzičare. Tek poneki pisac pređe granice novih država (Bazdulj, Tomić, Sejranović). Brojne serije prolaze bolje od književnosti. Možda je ključ u tome što je Jugoslavija, već po svojoj složenoj višenacionalnoj i multikulturnoj strukturi, bila neka vrsta globalne sredine. Svako delo koje bi se probilo na opštejugoslovensko tržište, već je prevazilazilo uske nacionalne okvire. Tako je i jugoslovenska kultura bila svetska kultura u malom. Otuda na primer, to dobro poznavanje geografije kod danas starijih Jugoslovena. A to je, znamo, deo opšte kulture“, navodi Marković u tekstu koji je objavljen u novom broju Nedeljnika, od četvrtka 10. decembra.
Tagovi
