Znate ono kad na radiju čujete kako pesmu snimljenu početkom osamdesetih peva neka od novih muzičkih zvezda? Kao neki rimejk, ali ružno. Neke su pesme tako nepristojno istrošene. Od nekih su pravljeni i filmovi koji nisu u potpunosti oslikali likove o kojima je ranije pisano.
Ova priča ne bi trebalo da bude još jedan u nizu otrcanih tekstova koji će da istroše lik Vase Ladačkog, oslikan do tančina. Ovo je priča o košarkaškom Vasi Ladačkom, koji je i više od toga. O Milošu Teodosiću.
Nije važno da li ga sreli u Karađorđevoj ulici u Valjevu ili na plaži Santa Monike, utisak je isti. Čovek koji životu pristupa neobavezno, razbarušene kose i pogleda uprtog ko zna gde. I svaki put utisak vara.
Teodosić je košarkaški Hudini. Onaj igrač koji više voli vic nego koš. Onaj koji ponekad izgleda kao da mu je teško da hoda i žvaće žvaku u isto vreme, a ima sposobnost da u deliću sekunde baš svakog protivnika napravi „na budalu“.
On je najbolji košarkaš FMP-a, najbolji igrač Olimpijakosa, prva zvezda CSKA – najveći majstor u svakoj ekipi u kojoj je igrao.
I u tom smislu, ne postoji nikakva povezanost sa Vasom Ladačkim.
Izgledalo je da Teodosić ne želi više.
Bio je evropski košarkaški heroj. Kada je zatrpavao koš Slovenije u onom polufinalu koje je bilo suđeno da izgubimo. Kada je prebacio Garbahosu koji je stajao na ramenima čitave Španije, u meču koji smo takođe mogli da izgubimo. Kada je prevario Partizan i namerno (?) promašio trojku da bi Čildres upropastio crno-bele snove. I onda kada je konačno postao šampion Evrope, kada su svi pričali da je upravo on razlog što timovi u kojima igra ne mogu do krune.
I svi su hteli mnogo više, za njega, verujući u talenat koji je Valjevcu usađen u svaku poru. Čekajući na evropsku titulu, skupljajući hrabrost, ili zbog nečeg trećeg, vreme je prošlo. Možda i previše vremena.
Tek tada, Teodosić je poželeo nešto više.
Najbolji evropski plejmejker u poslednjoj deceniji obreo se u NBA ligi, među onim igračima koji su malo više mašine, a malo manje mangupi koji ne haju za trenerovu akciju i izgubljene živce, nego zveknu trojku sa sto metara, pa u sledećem napadu, pod pretnjom da će biti zamenjeni, daju pas kroz noge, pa kroz uši.
I svi su oduševljeno pričali o njemu, Durent je više puta govorio o „najboljem dodavanju koje je ikada video“, ali Teo nije izgledao kao do tada.
Možda jer nije bio sa onom koju voli. Sa košarkom čiji je sinonim postao. Evropskom, pravom, čistom košarkom na štos i talenat.
U jednom filmu koji je Vasu nešto bolje oslikao, taj istrošeni, sumorni starac izgovara rečenicu koju vredi zapamtiti: „Zaljubiš se jer je to tebi potrebno. Zavoliš jer je to potrebno nekom drugom“.
Možda je, dok se kao dečak lomio između golmanskih rukavica i košarkaških lopti, izabrao igru pod obručima jer je to bilo potrebno njemu. Ali je u međuvremenu naučio da najlepše voli košarku, jer je to potrebno svima nama.
Zato će nam na Mundobasketu, na stranu ljudski i liderski kvaliteti o kojima Đorđević govori, Teodosić jako nedostajati.
Tagovi
