“Pa šta Srbija…”: Kolumna Veljka Lalića

0
Foto Nebojša Babić

Nisam dugo bio u „Utisku nedelje“, mada dugo nije bilo ni „Utiska“, tako da mi je ovo bilo neobično gostovanje.

Prvo, bio sam sa dva sveštena lica, a drugo, jedan od njih je bio vladika Grigorije, kojem sam imao potrebu (profesionalnu) da postavljam pitanja, ali i da mu sačuvam vreme, pošto sam znao ko je glavni gost.

Na kraju, sam sebi sam u jednom trenutku zvučao kao da pričam kad mi curi baterija, ali nije to poenta ovog teksta, već što sam i posle emisije, a i pre dok sam čitao njegovu knjigu, imao osećaj da je on jedan od najmodernijih ljudi u našem javnom životu.

Zar to nije čudno za jednog sveštenika? Ali zar i ne govori mnogo o vremenu u kojem se nalazimo?

Još više su me zbunili komentari tipa – bila je ovo jedina emisija u kojoj niko nikome nijednom nije upao u reč.

Pa šta je tek to? Kao da ljudima govoriš da treba da peru zube, ili kako vladika kaže na jednom mestu u knjizi – mi moramo ponovo da krenemo od toga kako se prelazi ulica.

Koja je cena slobode? Za vladiku, ili bilo koga od nas. Odgovorio bih kontrapitanjem: A koja je cena neslobode?

Da li su stvarno od ljudi koji lažu gori oni koji lažu sami sebe?

Bilo oni koji su 30 godina bili spremni da se pobiju s vama oko Kosova u kafani, da bi danas prihvatili realnost, ili oni kojima su 30 godina bila puna usta zapadne slobode, da bi danas ponavljali naručene tekstove.

Da li to stvara zemlju zombija, neki moderni SSSR u kojem 70 godina svi znaju da to ništa ne valja, ali mora da se sruši neki Berlinski zid kako bi se napunili njihovi rafovi.

Nije sloboda govora da možete da izgovarate laž. Niti postoje dve istine. Ili je Aleksandar Obradović uzbunjivač ili nije, ili je Siniša Mali plagirao doktorat ili nije. U suprotnom sve se svodi na kafansku priču u kojoj kako se povećava rasprava sve je veća verovatnoća da neko potegne Hitlera

ne volim definicije, jer one zamagljuju suštinu.

Ne možete da poredite dva režima, posebno u dva vremena, pošto je onda to platforma za beskonačne argumente.

Kakve to uopšte veze ima? Nešto ili valja ili ne valja. Ili su razvaline u društvu, ili nisu. Ili je propaganda ili nije. Ili je Beograd zagađen ili nije.

Nije sloboda govora da možete da izgovarate laž. Niti postoje dve istine.

Ili je Aleksandar Obradović uzbunjivač ili nije, ili je Siniša Mali plagirao doktorat ili nije.

Kad nije tako, sve se svodi na kafansku raspravu u kojoj važi pravilo kao i na Tviteru: što rasprava postaje žešća, sve je veća verovatnoća da neko potegne Hitlera.

Ovde kao da ni novinari nisu shvatili šta znači druga strana. Ili drugi izvor koji treba da potvrdi informacije koje su obično obojene kad dolaze s jedne strane.

Ali to se odnosi na činjenice. Zagađen vazduh udišu i žuti i napredni.

Ne možemo da glasamo oko toga da li je neko mogao ranije da vidi da su kocke pogrešne, ili da li Marko Bastać nije čuo za Vulinovu tetku.

Ovaj sistem se zato pretvorio u „Pa šta?“ sistem.

Pa šta ako je rušio u Savamali? Pa šta ako je preneo pare? Pa šta ako je nekog udario štanglom?

Tu nema kraja.

Pa šta ako premijerka može da uradi ono što nije dozvoljeno pet ili deset odsto populacije koju predstavlja?

Pa šta ako Siniša Mali javno prizna da je novac javnih preduzeća u stvari novac vlasti?!

Kaže on, Zvezda i Partizan su od države dobili 50 miliona evra. To je taman da vas izbace iz evropskih liga.

Ali onda nabroji javna preduzeća. Pa jesu li to firme, ili država?

Da li se tako dele i oglasi? Ili Zvezda i Partizan kao klubovi za koje navija cela Srbija imaju neku vrednost, ukoliko na njih stavite svoj znak.

U jednom etatističkom društvu zato neće biti moguće stvoriti novog Teslu ili srpskog Bezosa ukoliko se ne ograniči uticaj politike.

Ja ne vidim bolji način od ograničenja mandata, a pošto Vučić stalno preti kako će sam da se povuče, nek nam ostavi jedan zakon tipa Džordža Vašingtona.

I eto mu istorije.

Jer nije naše pitanje kolika je cena slobode. Već kolika je cena neslobode.

U ljudskoj prirodi je da ne želi da ima gazdu. Da hoće da bude svoj. Pa svako dete želi da se osamostali.

I zašto onda ne želi jedna nacija…

Jug, jug, javi se…

*Novi uvodnik Veljka Lalića “Koji smo mi kreteni” o 30 godina od pada Berlinskog zida čitajte u novom Nedeljniku koji je na kioscima od četvrtka 7. novembra

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime