“Ovo je velika prilika, ali je fudbal poznat po tome da se prilike propuštaju. I često se promaši ceo gol”: Insajderska priča o 48 sati koji su uzdrmali (ne samo) fudbalski svet

Za Nedeljnik iz Londona piše Vuk Mitrović, konsultant za biznis u sportu

0
(Beta/AP Photo/Frank Augstein, Pool)

Sigurno je da biznis koncept kakav je Superliga ima potencijal da pravi profit i da ih spase od nagomilanih dugova koji, po podacima koje je objavio „Tajms“, iznose skoro 7,5 milijardi funti.

Kada se ovo ima u vidu, onda je jasno zašto su najveći zagovornici Superlige bili i još uvek su španski Real i Barselona, koji zajedno duguju mnogo više od dve milijarde, ili Totenhem koji mesto u prvih 12 u Evropi ne zaslužuje ni po rezultatima ni po tradiciji, već samo po dugovima (1,17 milijardi).

Dvadesettrogodišnji ugovor između 12 ili 15 velikih klubova koji su odlučili da organizuju elitno takmičenje, a koji je podržao gigant u vidu banke JP Morgan, svakako na prvi pogled obezbeđuje dobru finansijsku situaciju, uključujući i mogućnosti za dodatno zaduženje, rast i podizanje vrednosti kluba. Dokaz je i kako su berze reagovale u ponedeljak ujutru, kada je cena akcija Mančester junajteda skočila 10 odsto, a Juventusa i 20 odsto u jednom trenutku.

Ali, kao i uvek, „đavo je u sitnicama“.

Na stranu to da je učešće JP Morgana u stvari bilo samo komercijalni kredit sa kamatom od 2,5%, koji je trebalo da obezbedi i početni kapital za garancije od više od 300 miliona evra svakom klubu po sezoni. Ili sitnica da među 12 ili 15 najboljih nije bilo Bajerna, Dortmunda, Ajaksa, Porta, Benfike, Rome, koji svi po rezultatima ali i po svim ekonomskim parametrima stoje bolje od Arsenala, Totenhema ili Milana. Ili Lester, Everton i Vest Hem, kojima je tradicija jača od nekih od dvanaestorice i koji su, još važnije, u igri za plasman u Evropu u kojoj po rezultatima neće biti mesta za sve „velike“, a možda čak ni za neke od najvećih.

Te „sitnice“ su znali ili morali da znaju i predvide ljudi s ogromnim platama u njihovom sistemu, komercijalni direktor, direktor fudbala, PR stručnjaci i medijski savetnici. Svaki CEO je morao da te vlasnike upozori da ideja izgleda dobro samo na papiru i u tabeli finansijskih stručnjaka koji ne razumeju – a ja bih rekao i ne moraju da razumeju – suštinu ovog sporta. Ali ovi navedeni jednostavno moraju.

Oni moraju da znaju da je ovakva liga u suštinskoj suprotnosti sa fudbalom, sa evropskom kulturom i tradicijom – ne samo u sportu – i time sa interesima navijača, i da stoga ideja nije realna i izvodljiva dok se to ne promeni. A za tu promenu, za koju je neizvesno da će se ikad i desiti, potrebne su decenije, ako ne i vekovi.

***

Zatvorene lige u Americi kao NBA, NFL i druge, posledica su kulture entertejnmenta i sistema sporta, a ne odluka nekog, kao što je Superliga trebalo da bude osnovana odlukom „velikih“.

Dete u Evropi, kada želi da igra fudbal ili košarku ili bilo koji sport, upišete da trenira u lokalnom klubu, što je nekad i Mančester Siti, Liverpul ili Barselona.

U Americi Lejkersi, Niksi, Čifsi ili Bulsi nemaju dečje kategorije, jer se sport igra u školi pa na univerzitetu dok se ne dođe do tog zatvorenog kruga profesionalnog sporta.

Drugo, siguran sam da neću doživeti da Ronaldo ili Mesi dobiju ovacije na Enfildu šta god da urade protiv Liverpula niti da bilo ko ode na Enfild da bi ih gledao, a ne da bi ih pobedio. Sa druge strane, sasvim je normalno u Americi da svako zakucavanje Lebrona Džejmsa i Čikagu, Majamiju ili bilo gde bude dočekano i ispraćeno ovacijama i da se ide u Medison skver garden da bi se gledao Golden Stejt. Nije u Evropi sve entertejnment, niti takmičenje koliko će navijač da potroši para u radnji, baru i prodavnici hrane na stadionu.

Gledaoci su ovde navijači (fans) a ne spectators, posebno nisu consumers, kao što je navedeno u nekim dokumentima Superlige koji su procurili a što je posebno razbesnelo sve. I to je koren nerazumevanja o kome pričamo.

Kalkulacije ljudi koji su osmislili ovu ligu i koji veruju u taj model su uvek zasnovane na preskupim ulaznicama koje možda neće moći da plate „lokalci“ i postojeći navijači, ali uvek ima dobrostojećih ljudi i turista u Londonu, Madridu, Barseloni, Milanu…

***

Svakako, to je biznis plan koji izgleda fantastično, ako ne razumete suštinu. Primera radi, na ovim osnovama i sa ovom pričom je osnovana i Evroliga u košarci. To je bilo moguće samo zato što je ova nama na Balkanu omiljena igra razorena finansijski i organizaciono i što na takmičenje u kome se okreće novac manji od jednog prosečnog fudbalskog transfera u Premijer ligi niko ozbiljan nije obraćao pažnju.

Ali ta liga ništa nije uradila, sve se manje gleda, svi brojevi padaju i kao da im je COVID bio spas i opravdanje za katastrofalnu ideju koja je razorila načetu evropsku košarku. U takvoj ligi čak igra i tim koji u domaćem prvenstvu igra drugu ligu (Olimpijakos), što pokazuje sav besmisao takvog sportskog takmičenja. Košarka, uz to, ne mora da „podučava“ i da osvaja nova tržišta, bar ne Ameriku, da objašnjava razliku između fudbala i „sokera“.

Ali tamo u Americi niko kome košarka nije profesija – ali baš niko – ne zna da Evroliga postoji. Sve ovo polako i klubovi osnivači počinju da shvataju, i taj bušan brod će veoma brzo svi napustiti i on će potonuti.

***

Ali vratimo se na temu i pitanje svih pitanja u fudbalu – a šta sada? Navijačke grupe, politika i postojeće fudbalske organizacije slave pobedu, ali to može da bude opasno zavaravanje. Ova ideja jeste poražena, ali nije nestala u ovde opisanih 48 sati. Ovo je sigurno velika prilika, ali je fudbal poznat po tome da se prilike propuštaju i često se promaši ceo gol.

Ceo tekst Vuka Mitrovića objavljen je u velikom prazničnom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od srede, 28. aprila

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime