Demokratska republika Kongo vraća se na Svetsko prvenstvo u fudbalu prvi put od 1972. godine kada je nastupala pod imenom Zair. Njihov tadašnji nastup obeležio je poraz od Jugoslavije 9:0, ali i jedan od najčudnijih momenata u istoriji svetskih prvenstava.
Jedan igrač Zaira Mvepu Ilunga šutnuo je loptu iako je slobodni udarac bio nadomak šesnaesterca za Brazil.
„Zašto je to uradio?“, pitao se ceo svet.
Svi su izgledali prilično zbunjeno onim što je Mvepu Ilunga uradio.
Čak i sudija, koji se sabira na vreme da pokaže žuti karton.
Igrač nakratko pokušava da protestuje, ali to je jedna od besmislenijih rasprava koje ćete videti.
Engleski komentatori opisuje to kao „bizaran trenutak afričkog neznanja“.
I tako će to biti karakterisano godinama koje dolaze, nazivano stvarima kao što su „afrički amaterizam“ i „klovnovi fudbala“.
Često otvorena tvrdnja bila je da Ilunga nije bio svestan pravila igre, da je samo video fudbalsku loptu i lansirao je na drugi kraj terena, što je pretpostavka prožeta kolonijalizmom i rasizmom.
Ali to nije bio slučaj. I o tome piše danas Njujork tajms u opširnom tekstu.
Ilunga je bio iskusan igrač koji je osvojio niz domaćih, kontinentalnih i međunarodnih titula, uključujući Afrički kup nacija 1974. godine.
Prvi put je igrao za Zair 1971. Bilo je apsurdno sugerisati da je bio neznalica o osnovama fudbala.
„Znao sam pravila veoma dobro“, rekao je za BBC 2010. godine. „Uradio sam to namerno.“
DIKTATOR SESE SEKO
Ali istinita priča iza toga je mračna, tužna i sveukupno prilično zbunjujuća.
Diktator Mobutu Sese Seko je znao vrednost sporta.
Između 1965. i 1997. godine, vladao je kao brutalan i opresivan diktator svoje zemlje, promenivši ime iz Kongo u Zair 1971.
Sport je bio međunarodni PR, nominalno za naciju, ali realnije za njega.
Njegov najuspešniji gambit bio je „Rumble in the Jungle“, borba održana u Kinšasi 1974. između Muhameda Alija i Džordža Foremana.
Paralelno sa njom organizovan je trodnevni muzički festival na kojem su nastupili Džejms Braun, B.B. King, Selija Kruz i The Pointer Sisters.
Tako da kada je Zair postao prva zemlja iz podsaharske Afrike koja se kvalifikovala za Svetsko prvenstvo 1974. godine — sa stopostotnim učinkom, krunišući to osvajanjem Afričkog kupa nacija u martu — on je bio oduševljen.
prijem u predsedničkoj palati
Ceo tim je bio pozvan u predsedničku palatu na prijem kod Mobutua.
Do ove faze, on je retko napuštao ovu rezidenciju, tolika je bila njegova paranoja od atentata.
Tim je istovremeno bio u strahopoštovanju i u nelagodi.
„Morate zapamtiti da je za mnoge od nas, koji smo odrasli u siromaštvu, susret sa Mobutuom bio kao susret sa bogom“, rekao je Ilunga autoru Džonu Spurlingu za njegovu knjigu Smrt ili slava: Mračna istorija Svetskog prvenstva, takođe rekavši da su primetili kako osoblje Mobutua postaje uznemireno zbog obećanja datih timu.
Mobutu je govorio o velikim dostignućima, ponosu što su prvi crni afrički tim na Svetskom prvenstvu, čak i o tome kako dobro žuti dresovi Zaira (u čijem je dizajniranju Mobutu očigledno imao udela) izgledaju uz njihovu kožu.
keš, kolica..
Velika obećanja su data. Potpuno novi automobili za tim. Kuće. 20.000 dolara (15.000 funti po današnjim kursevima) u gotovini.
„Većina nas je otišla osećajući vrtoglavicu“, rekao je Ilunga.
Možda važnije od toga, obećani su im obilni resursi dok su bili u Zapadnoj Nemačkoj na turniru.
Leteli su tamo čarter avionom, pokupili su ih sa aerodroma u potpuno novim Mercedesovim autobusima, odveli u njihov luksuzni hotel i obećana im je izdašna dnevnica da finansiraju svoje vreme tamo.
Problem je bio što je mnoštvo zvaničnika iz vlade i nacionalnog saveza želelo udeo u slavi, šlepujući se uz tim za veselo putovanje na Svetsko prvenstvo.
I među bezbednosnim osobljem, raznoraznim odelima i ostalim poltronima, novac obećan igračima je nestao.
TRENER BLAGOJE VIDINIĆ
Do te tačke da kada su igrači tražili svoje dnevnice kako bi mogli da dožive nešto od zemlje, trener tima, Jugosloven Blagoje Vidinić, rekao im je da ostanu u svojim sobama u hotelu.
„Moral je bio nizak“, rekao je odbrambeni igrač Čimen Bvanga za magazin So Foot. „Bilo je stvari koje su nam obećane, a koje se nisu dešavale.“
Drugi problem je bio što tim jednostavno nije bio toliko dobar. Ili barem, ni blizu toliko dobar koliko je Mobutu mislio ili se nadao da jesu.
Za početak, bili su samo poluprofesionalci.
Nije im pomogao ni predsednički dekret da igrači nacionalnog tima moraju ostati u Zairu, koji je glasio:
„Zair ne sme postati kolevka u Africi za evropske plaćenike.“
U stvarnosti, kao što je Ilunga istakao, to je jednostavno značilo da „premalo ljudi iz tima ima bilo kakvo stvarno iskustvo igranja protiv neafričkih strana“.
Mučili su se u prijateljskim utakmicama pre turnira protiv italijanskih i švajcarskih klupskih timova, a zatim izgubili uvodnu utakmicu sa 2:0 od Škotske.
S obzirom na to da su u škotskom timu igrali Keni Dalgliš, Denis Lou, Bili Bremner i Džo Džordan, to je bio relativno respektabilan rezultat.
UHAPSILI SOPSTVENOG TRENERA ZBOG JUGOSLAVIJE
Ali do ove faze, moral u kampu je bio na dnu.
Pre njihove druge utakmice u grupi protiv Jugoslavije, vladini zvaničnici su održali vanrednu konferenciju za štampu pre meča, na kojoj su tvrdili da su do Vidinića došli aparatčici iz njegove rodne zemlje.
„Imamo razloga da verujemo da su jugoslovenske vlasti ubedile našeg trenera da otkrije naš plan igre“, citirani su kako govore, dodajući jezivo: „Stavili smo ga u izolaciju i napravićemo neke promene“.
Štaviše, spoznaja da je novac za koji su mislili da ide njima bio preusmeren izazvala je da tim održi sastanak noć pre utakmice, debatujući o tome da li da bojkotuju meč.
štrajk i poraz od jugoslavije 9:0
Nekoliko igrača, čak osam, bilo je za štrajk, ali na kraju su odlučili da igraju. Iako su na kraju mogli zaključiti da nije ni trebalo da se trude.
Priprema je bila teško idealna, ali čak i imajući to na umu, utakmica nije mogla proći mnogo gore.
Gubili su 3:0 do 18. minuta, u kom trenutku je Vidinić (kome je na kraju bilo dozvoljeno da vodi meč) doneo vanrednu odluku da zameni golmana Kazadija Mvambu, iako nijedan od golova nije bio stvarno njegova krivica.
To nije upalilo. Bilo je 6:0 na poluvremenu, do kog trenutka je Zair spao na 10 ljudi, ali u skladu sa njihovim turnirom uopšte, čak je i to bilo prožeto farsom, jer je pogrešan čovek bio isključen.
igrač šutnuo sudiju u zadnjicu
U naletu besa nakon četvrtog gola, Ilunga je šutnuo kolumbijskog sudiju Omara Delgada u zadnjicu, ali je brzo zbrisao, tako da kada se opravdano iznervirani zvaničnik okrenuo, nije bio svestan ko je isporučio uvredljivu kopačku.
Zato je umesto njega isključio napadača Ndajea Mulambu, uprkos protestima oštećenog igrača, podržanim od strane dvojice jugoslovenskih igrača koji su pokazali na stvarnog krivca.
Bilo je tu elementa kontrole štete, u tome što su primili samo tri gola u drugom poluvremenu, ali poraz od 9:0 smatran je neprihvatljivim poniženjem.
Nakon utakmice, timu se obratila grupa vladinih zvaničnika koji su im pretili ekstremnim posledicama ako stvari prođu zaista loše u njihovoj utakmici protiv Brazila.
AKO IZGUBITE OD BRAZILA…
Rečeno im je da ako izgube sa više od tri gola razlike, „nikada više nećete videti Zair ni svoje porodice“.
U svom intervjuu objavljenom 2009. godine, Ilunga je tvrdio da je njegova motivacija bila više stvar preživljavanja.
U bukvalnom smislu.
Rekao je tada da su im, nakon katastrofe od Jugoslavije, vladini zvaničnici rekli da će još jedno poniženje doći sa teškim posledicama.
„Došli su sa porukom od Mobutua“, rekao je.
„’Kaže da ste svi doneli sramotu zemlji Zair. Vi ste ološ i sinovi kurvi. Veliki vođa kaže da ako primite više od tri gola protiv Brazila u poslednjem meču, nikada više nećete videti Zair ni svoje porodice. Vaš vođa je zgrožen svima vama’. Vikali su na nas oko 30 minuta, pre nego što su napustili sobu. Nije bilo nikoga unutar te sobe ko je sumnjao da su ti ljudi mislili svaku poslednju reč od onoga što su rekli.“
„USPANIČIO SAM SE“
Seća se da je video Brazilca Rivelina kako se sprema da izvede slobodan udarac, pri rezultatu 2:0, i doneo je brzu odluku.
„Uspaničio sam se. Svi su znali za šta je sposoban sa te udaljenosti i pomislio sam da ako sada odemo na 3:0, u masovnom smo problemu. Mislio sam da bih mogao da ukradem malo vremena ako šutnem loptu pre nego što sudija naloži Brazilu da izvede udarac. Pa sam je šutnuo.“
Ilungini saigrači bili su podjednako zbunjeni kao i ostatak onih koji su gledali.
POVRATAK KUĆI
Kada se tim vratio kući, nisu dobili herojski tretman koji im je obećan.
Automobili, kuće, 20.000 dolara: ništa od toga se nije materijalizovalo.
Mnogi su utonuli u siromaštvo.
Neki su napustili Zair, naselivši se u Evropi: Kakoko je otišao da radi u fabrici Mercedesa u Štutgartu i odatle izgradio pristojnu fudbalsku karijeru u nižim ligama; Bwanga se naselio u Francuskoj; vezista Mafu Kibonge u Holandiji; Ilungina deca žive u Velikoj Britaniji.
Ali mnogi su na kraju umrli uglavnom zaboravljeni od strane države koja je rekla da će ih veličati.
„Mnogi od nas žive kao skitnice“, rekao je Ilunga Spurlingu.
„Da mogu sve ponovo, radije bih naporno radio da postanem farmer.“
Ovo nije priča sa potpuno srećnim krajem.
Tagovi
