Ostala je sama bez ikakvih prihoda, sa dečakom koji je tek prohodao. Sa malim Ivanom koji će postati Ivo…: Andrićev život u 12 meseci (poklon knjiga uz novi Nedeljnik)

0
AFP / AFP / Profimedia

JANUAR

Ako je Travnik za njega u detinjstvu bio tek ime grada iz krštenice, Višegrad mu je zaista bio zavičaj. Jedno od njegovih prvih sećanja je bio pogled na veličanstveni most Mehmed-paše Sokolovića…

Bilo je u njemu nečega od rimskog boga Janusa. Istini za volju, nije rođen u januaru, nego u oktobru, no ima naroda na Zemljinom šaru među kojima se smatra da je dan začeća važniji od dana rođenja, a njegov oktobarski rođendan čini prilično izvesnom hipotezu da je začet u januaru.

Stanovit enciklopedijski sažetak ovako govori o navedenom rimskom bogu: “Zaštitnik svakog početka i vremena uopšte. Prvi je zazivan u molitvama i njemu su se prvom prinosile žrtve. Bila su mu posvećena sva vrata i prolazi. Smatrali su ga i čuvarom mira, pa su njegova dvostruka vrata na rimskim forumima bila zatvorena kada Rim nije vodio ratove. Prikazivan je s dva lica: jedno gleda napred, a drugo natrag.“

Gotovo svaka od citiranih rečenica mogla bi se primeniti i na mesto Ive Andrića u srpskoj književnosti i kulturi. Postoji tu, međutim, i nešto dublje. Janus je i simbol svakovrsne ambivalencije, a ambivalencija je neodvojiva od Andrića, počevši od samog njegovog rođenja.

***

Antun Andrić, sudski službenik, umreće s navršene trideset i tri godine, pre četvrtog rođendana svog jedinog deteta. Katarina Andrić je dve godine ranije ostala bez oca koji je izvršio samoubistvo. Ostala je sama, bez ikakvih prihoda, sa dečakom koji je tek prohodao.

Njoj najbliža osoba sa koliko-toliko sigurnom egzistencijom je njena rođena sestra Ana, udata za Poljaka, Ivana Matkovčika, koji u Višegradu radi kao narednik pogranične žandarmerije. Njih dvoje nemaju svoje dece. Stoga će mu teča u pravom smislu biti poočim. Nije nemoguće da nadimak Ivo potiče iz ranog detinjstva, iz potrebe da ga tetka Ana imenom razlikuje od muža. Živeli su zajedno Ivan i mali Ivan, pa je mali Ivan postao – Ivo.

Ako je Travnik za njega u detinjstvu bio tek ime grada iz krštenice, Višegrad mu je zaista bio zavičaj. Jedno od njegovih prvih sećanja je bio pogled na veličanstveni most Mehmed-paše Sokolovića. Ipak, možda i najlepša detinjska uspomena Andrićeva nalazi se u zapisu “Staze“ u kojem, između ostalog, piše:

“To je bilo u Višegradu, na tvrdim, nepravilnim, kao izglodanim putevima, gde je sve suvo i čemerno, bez lepote, bez radosti, bez nade na radost, bez prava na nadu, gde neki gorak zalogaj, koji čovek nikad nije pojeo, poigrava u grlu sa svakim korakom, gde žega i vetar i sneg i kiša jedu zemlju i seme u zemlji, a sve što ipak nikne i rodi se, žigošu i saviju i pognu toliko da bi ga, kad bi mogli, pobili drugim krajem u zemlju, samo da ga vrate u bezobličje i tamu iz koje se otelo i niklo.

***

*Izvodi iz knjige Muharema Bazdulja “Ivo Andrić – Život u dvanaest meseci” koja se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika koji na kioske dolazi u četvrtak 3. juna

Kako se bliži deseti rođendan Nedeljnika, odlučili smo da čitaocima ovim povodom pružimo nezapamćeni poklon od deset knjiga, biografija najuticajnijih ličnosti naše novije istorije, originalno pisanih za ovu ediciju.