„Ono nešto“, ili: Šta ljude čini harizmatičnim

Koliko je harizmu teško definisati valjda najbolje govori njeno narodno ime – „ono nešto“ ili famozni „iks faktor“, a koliko je poželjna i tražena – gomila knjiga i saveta kako je steći. Ona jeste oduvek bila koncept koji se ne može precizno odrediti do kraja, naročito pošto se može tumačiti na najrazličitije načine, a delom, valjda, i što je uvek bila mistifikovana. Stari Grci su je smatrali „darom milosti“, nečim što su malom broju ljudi mogli dati jedino bogovi, i ljudi uglavnom smatraju da se ili rodimo ili ne rodimo „sa tim nečim“, i da nam je džaba sve ako „to nešto“ nemamo. Ono nije u nužnoj vezi ni sa lepotom, ni sa inteligencijom, niti s nekakvom snagom, već se poima kao natprirodna sposobnost da se drugi šarmiraju, zavedu i osvoje. Upravo ta ideja čini „mit o harizmi“. Oni skeptični, sa druge strane, umeju da kažu da je to nešto – ništa, čim nema naziv, objašnjenje i niko nikada „to“ nije video.

Istina je, međutim, da je harizma naučeno ponašanje, veština koju možemo da razvijemo isto onako kako smo naučili da hodamo ili pričamo. Ili makar tako tvrdi nauka. Istina je, takođe, da postoji niz poželjnih osobina poput izgleda ili bogatstva koje mogu da vas učine dopadljivijima, ali čak i da ste rođeni bez njih, to ne znači nužno da nećete biti harizmatični. Ono što je večito smatrano nekakvim tajnovitim darom, istraživači su razložili na naučne osnove, a harizma, čini se, nikad nije bila važnija nego danas kada se neprekidno govori o liderstvu, naročito transformacionom i vizionarskom.

Ako pitate ljude koga smatraju šarmantnim ili harizmatičnim, odgovor će u većini slučajeva biti predvidiv, ali na pitanje zašto određene osobe smatraju toliko dopadljivim, većina ljudi će se zbuniti, i caka je upravo u tome: instinktivno znamo da nas neki ljudi privlače više od drugih, ali ne i zašto i šta je tačno ono što oni imaju, a drugi ne.

Harizma se ne može doslovno i precizno izmeriti. Ipak, postoje dve nepobitne činjenice.

Prva je da nas neki ljudi maltene natprirodno privlače, naročito oni koji nam se dopadaju, mada privlačnost jednako možemo osećati prema nekom harizmatičnom zlikovcu. Za to su najbolji primer harizmatske vođe oko kojih se formiraju kultovi ličnosti.

Druga je da nemamo pojma kako da objasnimo šta je to kod tih ljudi što nas tako vuče. Ne radi se o onim stvarima koje se lako primete – lep osmeh ili duhovitost, već o onome što harizmatične ljude suštinski čini magnetski privlačnim.

Džon Antonakis, profesor sa Univerziteta u Lozani koji se bavi istraživanjem harizme više od decenije (i njenim demistifikovanjem i demokratizacijom, kako voli da kaže), takođe je utvrdio da ona nije rezervisana samo za „posebne ljude“, već da svi mogu unaprediti svoju harizmatičnost uz pomoć nekoliko trikova, tzv. CLTs (charismatic leadership tactics), koji su se pokazali efikasnim u učionicama, ali i na predsedničkim izborima.

Harizmatični govornici, ističe Antonakis, pomažu slušaocima da razumeju poruku, povežu se sa njom i upamte je zahvaljujući metaforama, poređenjima i analogijama. Govor „I have a dream“ Martina Lutera Kinga je najbolji primer takvog govora. Anegdote su takođe važan element, a takav majstorski govor bio je onaj Bila Gejtsa na Harvardu. O kontrastu – ključnoj tehnici koja kombinuje razum i strast – najbolje se uči iz reči Džona F. Kenedija: „Ne pitajte šta vaša zemlja može da učini za vas, već šta vi možete da učinite za nju.“

Najharizmatičniji ljudi u prostoriji uvek su, prema dr Antonakisu, oni koji pričaju metaforički i održavaju razgovor živim egzemplarnim korišćenjem anegdota i poređenja. Ne prisećaju se događaja, već ih parafraziraju uz facijalne ekspresije, energičan govor tela i intonacijom naglašavaju ključne stvari. Ne samo to, već se – uspešno – koriste moralnim sudovima koji su odraz grupnog sentimenta, i služe se retoričkim pitanjima koja angažuju ljude.

Ukratko, umeju da ispričaju dobru priču. Neki ljudi su prirodno talentovani da prilagode svoju komunikaciju sa okruženjem i to spontano rade. To su oni što ih „svi vole“, a niko nema pojma zašto.

Harizma, doduše, ne znači samo biti dobar govornik. Harizmatične ljude volimo i zbog toga kako se zbog njih osećamo. Mimo toga što nas zabavljaju i podstiču da učestvujemo, harizmatični ljudi uspevaju da blokiraju sve što nam odvlači pažnju, a onda se sa njima osetimo kao da je vreme stalo i da je jedino važno da njih gledamo i slušamo. Oni čine da se ljudi osećaju bolje sa sobom.

Psiholog Sanja Dragović takođe ističe da je davno napuštena teorija o „rođenom vođi“, te otuda harizmu danas sagledavamo kao kombinaciju urođenog i stečenog, ali da je pitanje da li se sve veštine koje Antonakis naziva taktikama harizmatičnog liderstva lako uče.

„Da li se spontanost uči? Da li svako može da nauči da koristi metafore i anegdote ili je za to ipak potrebna određena doza kreativnosti i originalnosti? Dakle, nije baš toliko jednostavno“, ističe ona.

Na poslovnom planu, menadžeri više nisu dovoljni, dodaje Sanja. Govori se o vođama i liderima koji će da pokrenu, motivišu i inspirišu zaposlene. Jedan od popularnijih tipova liderstva danas, takozvano transformaciono liderstvo, opisuje se kroz nekoliko dimenzija od kojih je jedna, i najvažnija, upravo harizma.

„U ovom kontekstu, harizma odlikuje lidera koji ume da predstavi viziju poželjne budućnosti, usmerava zaposlene u pravcu te vizije, inspiriše ih uprkos preprekama, odlučan je i samopouzdan, ambiciozan i postavlja visoke standarde. Istraživanja pokazuju da su harizmatične vođe efikasnije od neharizmatičnih, da utiču na produktivnost tima, inovativnost, motivaciju, grupnu koheziju.“

Ipak, najbrži način da postanemo harizmatičniji jeste da vežbamo da budemo harizmatični. Sa tim se počinje u kući. Rešite se sumnje u sebe i potrudite se da budete aktivni učesnik u razgovorima i interakcijama sa drugima.

Biće isto kao u učenju bilo čega drugog: nekad će ići dobro, nekad neće, naročito na početku.

Pošto se harizma u velikoj meri oslanja na ekspresivnost, kontrolu i senzitivnost, njena magnetična moć se pojačava kada se pomeša sa misterijom i nespojivim suprotnostima. Psiholozi tvrde da svaka harizmatična osoba ima dve strane; istovremeno je i krhka i snažna, i prosečna i jedinstvena. Ideal harizme poseduju ljudi koji su ranjivi i stoici, i hrabri i povučeni, sa alhemijom šarma, iritantnosti i prodornog pogleda.

„Jednom sam gledao Bila Klintona kako ulazi u prostoriju u zgradi Univerziteta Jejl i on je radarskom preciznošću prepoznao osobu kojoj prvo treba da se obrati. Dajana, princeza od Velsa, takođe je to imala. Mogla je da uđe u prihvatilište za siromašne i da odmah zna kome je pomoć najpotrebnija. Međutim, paradoks koji čini harizmu tako moćnom leži u sledećem: osoba koja pati zna da i princezi Dajani treba neko o kome će brinuti. To je povratna sprega ispod magije koja se dešava“, objasnio je profesor dramaturgije i engleskog jezika na Univerzitetu Jejl Džozef Rouč, koji je ujedno i autor knjige „It“ o upravo harizmi.

Ipak, izgleda da možemo da budemo i previše harizmatični. Preambiciozni i strateški orijentisani lideri zanemaruju svakodnevne obaveze, samopouzdanje prerasta u narcisizam, a uticaj koji imaju na zaposlene u manipulaciju, objašnjava Sanja. Pričaju o dugoročnim ciljevima jer kratkoročno nemaju šta da ponude.

„Dakle, mogu biti inspirativni, ali isto tako mogu zloupotrebiti svoj šarm i harizmu, a određeni psiholozi čak smatraju da harizmu ne treba predstavljati kao nešto poželjno“, dodaje ona. „Čak i da je greška savremenog sveta što samouverenost meša sa sposobnošću i znanjem. I zaista jesmo okruženi harizmatičnim prodavcima magle na svakom koraku.“

Najharizmatičniji ljudi u percepciji Amerikanaca:

– Džejms Bond

– Martin Luter King

– Opra Vinfri

– Bil Klinton

– Mahatma Gandi