“Onaj naš mali…”: Priča o Kristijanu Jeliću, bejzbol igraču koji je ostvario snove srpskih generacija na američki način

0
Foto: Profimedia

U doba godine kada se dodeljuje pregršt obesmišljenih sportskih nagrada, formira se najbolji MLB tim sezone i nominovan je veliki broj igrača iz različitih timova. Često preko takvih lista samo pretrčimo pogledom, ali bi možda trebalo da se na ovoj zadržimo duže.

Kristijan Jelič (Christian Yelich) je početkom septembra doživeo prelom kolena. Snovi o drugoj MVP nagradi zaredom su pukli kada i Jeličeva kost tokom prvog ininga meča između njegovih Milvoki Bruersa i njegovih Majami Marlinsa. Uprkos povredi našao se među kandidatima za tim sezone.

Samo godinu dana ranije, dok je na listi za MVP-a sa osvojenih 415 poena za sobom ostavio Kabsa Havijera Baesa sa 250 poena i Nolana Arenada sa 203 poena, u Milvokiju su trljali ruke zbog trejda kojim su ga doveli u tim upravo iz Majamija.

Na tribinama je jedan deo navijača bio posebno glasan i radostan.

Bili su to članovi srpske zajednice koji su počeli da razgovaraju o njemu i da ga smatraju svojim.

USA Today je pisao o tome kakvu je podršku Jelič (poslednji put sa -ič u ovom tekstu) dobio od ljudi sa kojima ima prepletene korene.

“Zbog drugačijeg spelovanja u Americi uvek postoji dilema da li je neko srpskog porekla. Kada sam otkrio da jeste, bio sam ponosan. Srbin MVP u bejzbolu? Sjajno…”, rekao je jedan od članova srpske zajednice za USA Today tada.

Kada je utvrđeno da je “naš” Jelić (evo ga -ić) je dobio sve veću pažnju doseljenika iz Srbije.

Srbi su u Milvoki došli u jednom talasu krajem 19. veka, živeli su na jugu grada i radili u polju. Drugi talas je Srbe na to mesto doneo krajem osamdesetih godina 20. veka, kao i kada su počeli ratovi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Danas srpska zajednica broji oko 4.000 ljudi u Milvokiju i konačno ima nekog ko se uklopio u njihove dnevne rutine i razgovore.

Vlade Divac i Novak Đoković su deo tih razgovora godinama i decenijama, ali nisu baš imali priliku često da ih gledaju u komšiluku.

Zašto je Jelić postao važan Srbima u Milvokiju?

Zbog toga što je jedan od njih. Onaj koji je uspeo. Koji je ostvario američki san svojih predaka na srpski način. Ili srpski san na američki način?

Jelićev pradeda je došao u Ameriku iz okoline Trebinja, gde i dalje živi deo njegove rodbine, a Kristijan nikada nije bio u Srbiji.

Nije bio ni preterano tužan zbog toga, ne izgleda kao da mu je to posebno važno, ali smatra da je važno to što je u prilici da inspiriše ljude.

Kada neko za sobom, sa druge strane okeana, ostavi prošlost i zaplovi u poptuno nepoznate vode, pa se tu pokaže kao sposoban, nakrivi mornarsku kapu, stavi lulu u ugao usana, svi su na njega ponosni. Kada je još među zastavicama na brodu i ona srpska, zbog pradede koji bi danas bio ponosan, članovi srpske zajednice tokom retkih slobodnih dana često koriste sintagmu “onaj naš mali”.

Taj “naš mali” je tako postao inspiracija nekim novim klincima koji se Divca ne sećaju, a Đoković im nije toliko zabavan kao starijima. Onim klincima za koje će neko kroz koju godinu da se pita da li su srpskog porekla zbog čudne američke transkripcije prezimena na -ić.

Glasanje za najbolji MLB tim se završava danas.

Ako pitate članove srpske zajednice Kristijan Jelić bi morao da bude deo tog tima. Sa sve povredom kolena. Ono nije uvek potrebno za ljude koji znaju kako se ostvaruju snovi generacija.