Odvratni Srbi i devojčica sa Bulevara: Arhitektura mržnje Medlin Olbrajt

Otkud tolika patološka mržnja kod žene koja je najbolje godine detinjstva, kako je sama pričala, provela u Beogradu, sa svojim srpskim prijateljima? Kod žene koja i dalje ume da čita i piše srpski jezik? Pročitajte u tekstu iz arhive Nedeljnika koji je zavirio u "Praško proleće", autobiografiju - koju, naravno, nije napisala sama, mada to ne piše na naslovnoj strani - u pokušaju da pronađe odgovor na jednostavno pitanje. Zašto Medlin toliko mrzi Srbe?

7
Foto: Profimedia

Odvratni Srbi – reči su kojima je Medlin Olbrajt, bivša američka državna sekretarka, počastila aktiviste češkog udruženja “Praško proleće”, kada su joj oni pod nos poturili fotografiju na kojoj se nalaze žrtve NATO bombardovanja 1999.

Napolje, napolje! – uzviknula je Olbrajtova na promociji svoje autobiografije, “Praško proleće – lična priča o sećanju i ratu 1937-1948.”

Gubite se! – počastila je Olbrajtova one koji su želeli da je podsete na zločine koje su činili njeni saveznici na Kosovu tokom devedesetih i njena armija iznad srpskog neba.

To da je ova dama bila pravi pas rata Bila Klintona, najglasnija zagovornica “tomahavk demokratije” i žena koja je odigrala najvažniju rolu u pregovorima u Rambujeu, kada je praktično presekla pregovore, obećavši Albancima šta god požele (referendum za tri godine), a Srbima sve što ne žele (čuveni Aneks B, koji bi od države napravio protektorat), to nije nikakva novost.

Nije novost ni to da Olbrajtova – što može da posvedoči svako ko je pogledao sada već legendarni video-klip u kojem najbrutalnije vređa Srbe – ne voli ovaj narod. Nije novost ni da su njene veze sa Srbima mnogo brojnije od aviona koji su uzletali iz Avijana i mnogo temeljnije od ekonomskih bogatstava na Kosovu i Metohiji koja će, verovatno, uspeti da prigrli i da tako dobije masnu “zahvalnicu” za sve što je uradila za Albance sa Kosova.

Ali, otkud ta tolika patološka mržnja kod žene koja je najbolje godine detinjstva, kako je sama pričala, provela u Beogradu, sa svojim srpskim prijateljima? Kod žene koja i dalje ume da čita i piše srpski jezik?

Nedeljnik je zavirio u “Praško proleće”, autobiografiju – koju, naravno, nije napisala sama, mada to ne piše na naslovnoj strani – u pokušaju da pronađe odgovor na jednostavno pitanje. Zašto Madlen toliko mrzi Srbe? Šta to treba da kvrcne u nečijoj glavi da zaboravi detinjstvo, da pljune na svog oca, koji je iznad svega bio oduševljen Beogradom, Srbijom, Jugoslavijom?

I, šta tamo sve piše? Ima li u tim redovima i naznake buduće odvratnosti koju će Olbrajtova osećati prema Srbima, odvratnosti koja će, naravno, biti uzvraćena jednakom merom?

Krenimo od početka. Medlin Olbrajt rođena je kao Marija Jana Korbelova, toplog prolećnog dana u Pragu, 15. maja 1937. Ime je dobila po tetki, ali ono se nije dugo zadržalo, jer ju je baka prozvala Madlen, da bi je svi, dok je bila mala, zvali Madlenka. Tek nekoliko sedmica mala Madlenka provela je u Pragu, da bi krenula na svoje prvo putovanje, kojih će kasnije, u karijeri u kojoj će dostići dotad neslućene visine za jednu ženu – prva dama šefica Stejt dipartmenta u istoriji SAD – biti mnogo.


Roditelji Madlenke Korbelove bili su opčinjeni Beogradom i trudili su se da što pre nauče srpski jezik, kako bi mogli da razgovaraju sa domaćinima

Pa ipak, njeno prvo putovanje umnogome će odrediti njen život, a kojih 60 godina kasnije i živote žitelja grada u koji je stigla avionom – Beograda.

Njen otac, Josef Korbel, bio je ataše za štampu pri ambasadi Čehoslovačke u Beogradu, pa je prvu godinu života, u praskozorje Drugog svetskog rata, Marija Jana provela u glavnom gradu Jugoslavije. Taj grad bio je, priseća se ona u knjizi, sušta suprotnost Pragu, tada još mirnom, ali u velikoj strepnji od onoga što će veliki komšija firer uraditi, i kako će na to reagovati čehoslovački saveznici – Francuzi i Englezi.

Roditelji Madlenke Korbelove bili su opčinjeni Beogradom i trudili su se da što pre nauče srpski jezik, kako bi mogli da razgovaraju sa domaćinima. Josef Korbel bio je veliki pristalica jugoslovenske demokratske opozicije, koja se suprotstavljala monarhistima. Često se u zgradi ambasade, ali i na drugim lokacijama u državi, susretao sa “slobodnomislećim” ljudima, i jednom prilikom, u aprilu 1937, samo mesec dana pre nego što će mu se roditi mezimica, Korbel je organizovao posetu Beogradu predsednika Čehoslovačke Edvarda Beneša. To su doznali studenti koji su zatražili hitan sastanak sa atašeom i zamolili ga da im kaže kada će Beneš tačno stići. Mirne demonstracije umalo su se pretvorile u krvoproliće

Josef Korbel i njegova supruga, Ana Špigelova, često su se spuštali među narod. Josef je, priseća se Medlin, iz prve ruke spoznao etnička rivalstva koja će, kako kaže, ponovo izaći na videlo u sukobima na Balkanu devedesetih. Tih godina u Beogradu, Josef i Ana najviše su se družili sa Vladimirom Ribnikarom, izdavačem “Politike”, čija je supruga Jara bila Čehinja.

Par je imao malu decu, i to su bili i prvi prijatelji buduće gospođe Olbrajt. Večerali su zajedno makar jednom nedeljno, a Josef Korbel i Vladimir svakodnevno su se čuli telefonom. Ribnikarovi su bili i poslednji ljudi s kojima su se Korbelovi pozdravili kada su, navrat-nanos, odlazili iz Beograda, i prvi ljudi s kojima su se videli kada su se, posle rata i izgnanstva u Engleskoj, vratili u Beograd.

Krajem decembra 1938, Josef Korbel opozvan je s dužnosti u Beogradu. Diplomatski život morao je da zameni kancelarijskim, u Pragu, ali već tada Beneš i drugi Čehoslovaci skupljali su se u Engleskoj, ne mireći se sa Minhenskim sporazumom i sa, praktično već tada, nemačkim preuzimanjem Praga.

Korbel je znao da mora da se dohvati Londona, i ponovo se obratio svojim beogradskim prijateljima. Preko njih – najverovatnije uz obilatu pomoć Vladimira Ribnikara – čitava porodica dobila je vize, i to na osnovu potvrde koja je stigla iz Srbije: da je Josef Korbel dopisnik ne jednog, već dva jugoslovenska časopisa, i da je dobio specijalni zadatak, da izveštava iz Ujedinjenog Kraljevstva.

Već 25. marta 1939, deset dana po nacističkoj okupaciji Češke, čitava porodica okupila se, sa samo dva natrpana kofera, na železničkoj stanici u Pragu. “Simplon orijent ekspres” ih je preko Slovačke i Mađarske dovezao do granice Jugoslavije. Tu već nije bilo razloga za strepnju: Jugosloveni su Korbela dočekali kao prijatelja, i nisu pravili problem porodici koja se vozom dokopala Grče, odakle su se brodom prebacili u Englesku.

Josef Korbel, stoji u “Praškom proleću”, sve vreme je održavao bliske veze sa svojim srpskim prijateljima. Uz njihovu pomoć iz Čehoslovačke su, preko Beograda, prebacivane tajne depeše – sve ostale komunikacije bile su u prekidu ili strogo kontrolisane od strane nacista – a herojski posao za porobljeni češki narod često su obavljali obični ljudi iz Jugoslavije, poput radnika na železnici.

U Londonu, gde će joj se roditi mlađa sestra Kati, Marija Jana krenula je u školu. A otac Josef imao je mnogo ozbiljniji posao: kao nekada blizak saradnik pokojnog Tomaša Masarika i još bliži saradnik njegovog sina Jana, sa dobrim vezama sa Benešom, Josefu je pripao zadatak da organizuje radio-program koji bi se, posredstvom Bi-Bi-Sija, emitovao širom porobljene Evrope. Program je emitovan na poljskom, češkom i srpskom jeziku, a Korbel je bio urednik za češki i, kao tečan govornik srpsko-hrvatskog i poznavalac jugoslovenske kulture, srpski jezik.

Čitav rat porodica je provela u Engleskoj – Madlen je išla u školu i, kako sama kaže, postala prava Engleskinja. Osim bombardovanja, kada je jedini spas bio u metrou ili skloništima, većih problema nije bilo. Pa ipak, i Josef Korbel i Ana Špigelova patili su za Čehoslovačkom i jedva čekali oslobođenje. Među prvima su se, kada je Crvena armija pobedonosno ušetala u Prag – mada će Medlin Olbrajt u knjizi podsetiti da to nije išlo bez “zločina i silovanja” – vratili u svoju zemlju.

Josef Korbel radio je u Ministarstvu spoljnih poslova, ali je logično bilo da, sada kao diplomata na glasu, postane ambasador. Ponovo u Beogradu, ovog puta daleko od onog grada koji je familija napustila u poznu 1938.

Grad je bio, seća se Medlin Olbrajt, gotovo ravnjen sa zemljom, bilo od nacističkog ili savezničkog bombardovanja. Više od deset odsto populacije je stradalo u obračunima sa Nemcima. Ili u međusobnim obračunima. Svi su se, govori ona, oblačili vrlo skromno i prionuli na posao nove izgradnje zemlje.

Pre nego što je napustio Prag, Josef Korbel dobio je instrukcije od Beneša, koji ga je zamolio da se što češće vraća u Prag. “Nemoj ništa da mi pišeš, Sovjeti se svega dokopaju”, kazao je Beneš svom ambasadoru. “Ako imaš nešto važno o Jugoslaviji da mi kažeš, dođi i reci mi to lično”.


“Moj je otac razvio veliku ljubav prema Srbima i drugim Jugoslovenima, ali je očajavao zbog njihove nemogućnosti da žive zajedno”, piše u “Praškom proleću”

Beneš nije voleo Josipa Broza Tita. Smatrao je da je Tito od sebe napravio legendu samo da bi što lakše vladao državom. Od slovenačkih do dalmatinskih gradova, svi su mu pevali pesme i gradovi su se nazivali po njemu. Olbrajtova se seća rečenice “Mi smo Titovi, Tito je naš”. Seća se i svoje omiljene dečje pesmice, koju je često znala da recituje, na tečnom srpskohrvatskom: “Tito, Tito, ljubičice bela”.

I samo predavanje akreditiva Josipu Brozu nije prošlo bez anegdote. Dok je čekao da ga Tito primi, na Josefa Korbela naleteo je Titov pas Tigar i skoro ga oborio na zemlju. Tito je bio mnogo niži nego što je izgledao na fotografijama, ali impresivan u vojničkoj uniformi i dubokim čizmama. Josef Korbel i Tito često su razgovarali – i o svetskim pitanjima.

“Diktator”, kako ga naziva Medlin Olbrajt, jednom je prilikom pozvao Josefa Korbela na kuglanje. Josef je uzeo kuglu levom rukom, a Tito je počeo da aplaudira i da se smeje. “Rođen si kao levičar”, kazao je Tito. A onda je Josef bacio kuglu, koja je krenula udesno. “… Ali skrećeš. To mi je sumnjivo”, dodao je Broz.

Kao dete ambasadora, Medlin Olbrajt živela je u prostranoj kući, na Bulevaru kralja Aleksandra, svega nekoliko stotina metara od Narodne skupštine. Živeli su u trospratnici – samo u prizemlju bile su službene prostorije – i imali batlera, šofera, kuvara i nekoliko kućnih pomoćnica.

Na zabavama koje je ambasada priređivala, Medlin Olbrajt bila je redovno prisutna, obučena u slovačku narodnu nošnju koju i dalje čuva.

Josef Korbel bio je veoma zainteresovan za jugoslovenske narode – cinici bi rekli da ni nju to nije napustilo, decenijama kasnije. Terao je sagovornike da mu se poveravaju, pa je tako saznao sve o ožiljcima iz rata. Znao je, piše Medlin Olbrajt, da Srbi ne mogu da zaborave “ratne masakre koje su počinili Hrvati” i da “strahuju od erozije nacionalnog identiteta u velikoj zemlji”. Hrvati, s druge strane, nisu želeli Jugoslaviju, već sopstvenu zemlju, slično su mislili i mnogi Slovenci.


I Madlenkina majka imala je društvo u Beogradu, žene sa kojim je često pila tursku kafu i gatala u šolju. I dalje opčinjena tim “srpskim običajem”, Madlen Olbrajt u knjizi detaljno opisuje kako se gleda u šolju

“Moj je otac razvio veliku ljubav prema Srbima i drugim Jugoslovenima, ali je očajavao zbog njihove nemogućnosti da žive zajedno”, piše u “Praškom proleću”.

Josef Korbel ostao je, ipak, bez mnogo prijatelja. Većina je bila prestrašena – nova komunistička vlast stavila je sve pod šapu, pa mnogi nisu želeli ni da se pojavljuju sa diplomatama. Jedan prijatelj poverio se Korbelu da je prestao da ga posećuje jer su mu tražili da špijunira čehoslovačkog ambasadora. Neki drugi poznanici, poput Ribnikara, bili su partizani, pa ni s njima više nije bilo toliko čestih večera.

Ne bi li zaštitili ćerku od “otrovnih političkih intriga”, roditelji Madlen Korbelove zamolili su Blanku, dvadesetogodišnju devojku iz Praga, da živi sa njima u Beogradu, i da brine o Madlenki i o maloj Kati. U slobodno vreme, porodica je najčešće odlazila “tatrom”, crnim automobilom čehoslovačke proizvodnje, na Avalu, gde se žena koja će predvoditi bombardovanje Beograda tačno pola veka kasnije, tih dana bezbrižno savladavala stepenice čuvenog spomenika Neznanom junaku.

Jedan od najčešćih gostiju u zgradi ambasade bio je Jan Masarik. Jednom prilikom, Masarik je došao do Madlenkine majke, pre jednog prijema kod Tita, i zatražio zavoj. “Treba mi”, rekao je, “ne želim da se rukujem sa komunistima”.

I Madlenkina majka imala je društvo u Beogradu, žene sa kojim je često pila tursku kafu i gatala u šolju. I dalje opčinjena tim “srpskim običajem”, Madlen Olbrajt u knjizi detaljno opisuje kako se gleda u šolju.

Ana Korbelova upoznala je Tita na državni praznik Čehoslovačke. Taj je susret, zbog implikacija koje će imati, podrobno prikazan u “Praškom proleću”:

Broz je stigao tačno u pet, pre svih ostalih gostiju. Mala Madlenka i njena sestra Kati dale su mu buket belih ruža. Tito se zahvalio i rukovao se sa devojčicama. A onda je počeo da jede i pije, ali isključivo hranu koju je spremio njegov kuvar. Nije želeo ni da dodirne čehoslovačke specijalitete, što je rasrdilo Madlenkinu majku. Prinela mu je “parki”, čuvenu začinjenu češku kobasicu, pojela polovinu pred njim, a onda ga je ponudila. Tito se nasmejao, pojeo, i tražio repete.

Nekoliko meseci posle toga, dok je sedela za ručkom sa još dve žene ambasadora, otvorila su se vrata i ušao je jedan jugoslovenski vojnik. Marširao je, noseći na srebrnom poslužavniku kutiju u crvenom somotu. U njoj je bio prsten, sa utisnutim datumom rođenja majke Madlen Olbrajt, i četrnaest dijamanata. Porodica je ovaj prsten zvala “Titov prsten”, a kada ga je Josef Korbel prvi put video, namrštio se: “Pitam se čiji su prst morali da odseku sa tim prstenom”.

Prsten je, pred smrt, Medlin Olbrajt dobila na poklon. Nosila ga je 1980. u Beogradu. Bila je na Titovoj sahrani.

Nije tu prestala veza sa Titom. Dok su se u Čehoslovačkoj lomila koplja za i protiv komunista, porodica ambasadora Korbela provodila je odmor u Sloveniji, na Bledu, zajedno sa Brozom i njegovim saradnicima. Korbel je ubeđivao Tita da prihvati američku pomoć i da pošalje delegaciju na konferenciju u Parizu, gde se rapravljalo o Maršalovom planu. Tito je prvo pristao, ali potom povukao odluku. Madlenka nikada nije saznala zašto, mada u knjizi pretpostavlja da je posredi bio veliki pritisak Moskve.

Njen boravak u Beogradu, seća se, bio je velika avantura, mada se ponekad osećala usamljenom. Možda i tu, u tim dugim danima koje je provodila sama u zgradi ambasade, leži koren netrpeljivosti prema Srbima?

Pa ipak, ne može se reći da nije imala prijatelje među Jugoslovenima. Najbliži prijatelji – koji su zamenili Ribnikare – bili su porodica Janković. Glava porodice bio je, koliko se Olbrajtova seća, Pavle Janković novinar predratne agencije “Avala”, “Politike” i pariskog “Monda”, koji je često razgovarao sa Korbelom o svemu što se događa u Beogradu. Sa njima i njihovim sinom “Nidžom” (bez sumnje Nikola), petogodišnjim najboljm drugarom njene sestre Kati, porodica se često šetala Kalemegdanom.

Jankovići su dolazili kod Korbelovih i na Svetog Nikolu i katolički Božić, Korbelovi su uzvraćali posete i zajedno sa Jankovićima išli u crkvu (koju Olbrajtova u knjizi naziva “grčka pravoslavna crkva”). U crkvu se, govori ona, išlo bez obzira na to što su komunisti pokušali da nateraju ljude da zaborave na veru.

Prva ljubav devojčice Madlin nije – ako joj je verovati – bio Srbin, već sin jednog francuskog diplomate. “Bio je mnogo viši od mene i veoma zgodan”, seća se ona. Leti je porodica išla u Opatiju, u Hotel “Moskva”, kao i na Bled. Tamo se Madlen sprijateljila sa još jednim dečakom, Petrom Lipkovićem, koji će joj se javiti pola veka kasnije, kada je ona bila 64. državni sekretar, a on islednik na Floridi.

Već sa deset godina, počela je da razmišlja o politici. Sovjetski sistem, ubeđivao ju je otac, imao je velike nedostatke, i nije bio put kojim treba da krenu ni Čehoslovačka ni Jugoslavija. Olbrajtova se seća da su komunisti, za razliku od onih demokrata sa kojima je razgovarao pre rata, na njegovog oca ostavljali gorak utisak. Plašio se da će u Jugoslaviji nadvladati staljinisti, gnušao se “diktature proletarijata” koju su tada zagovarali partizanski jastrebovi u Beogradu, dok je “inteligencija” ćutala, jer je – morala da ćuti. Sve to, ne krije ona, uticalo je dosta i na nju.

Da li možda tu leži razlog njenog razočarenja u Srbe? Da li je pomislila da će oni biti dovoljno snažni i dovoljno hrabri da se odupru komunistima? Kako, ako to ni njen, češki narod, nije uspeo, već je tri godine posle rata državnim udarom na velika vrata uveden sovjetski sistem u Čehoslovačku. Sigurno nije mogla da očekuje da će Srbi – u onoj Jugoslaviji, za koju je i tada pretpostavljala da nije predugog daha – biti dovoljno snažni da udare na komunizam?

Kada je februara 1948. u ambasadu Čehoslovačke u Beogradu stigla vest da je Klement Gotvald preuzeo vlast i pučem oterao građansku opciju iz centara odlučivanja u Pragu, porodica Korbel shvatila je da je vreme da se ponovo krene na put. Madlin je već tada u Beograd dolazila samo tokom raspusta – bila je u školi u Švajcarskoj, i tek posle nekoliko dana saznala je da je Josef Korbel tražio politički azil od Velike Britanije. Nije želeo da radi za komuniste, niti da bude deo njihove diplomatske mreže, iako je Gotvald bio veoma raspoložen da nastavi saradnju sa njim.

Dok su komunisti proslavljali pobedu u Pragu, Beograd se spremao za “istorijsko ne” Staljinu. A u tom “ne” stradaće i neki od bliskih prijatelja Josefa i Ane Korbel. Jedan od njih bio je Andrija Hebrang. Ana Korbelova želela je da se, pre puta za London, oprosti sa njim, ali je u njegovom domu zatekla samo preplašenu kućnu pomoćnicu. Ova je promucala da je čitava porodica uhapšena, jer je “Tito pomislio da će ga Sovjeti zameniti Hebrangom”.

Korbelovi su ubrzo ponovo bili u izgnanstvu. Ovog puta, Medlin Olbrajt neće se dugo vratiti u Beograd.

Samo dva puta: jednom lično, da oda poslednju počast Titu, čoveku kojeg njen otac nije mogao da vidi očima. I drugi put simbolično, preko bombi kojima je NATO zasuo grad u kojem je odrasla, u kojem se igrala, u čijim je rekama naučila da pliva i čiji su je ljudi prihvatili kao svoju.

7 KOMENTARA

  1. Психопаткиња – довољно је М. Олбрајт погледати и видети шта је истинска одвратност!

  2. Da je kojim slucajem Vlada Ribnikar znao, kakva ce teska bitanga od te Madlenke postati…

  3. cuveni strip dona lorensa, daleka planeta, u jednoj epizodi, oslobadja se zatvora najgori covek planete, zatim pocinje serija neverovatnih izdaja u tiganskoj imperiji od raznih ljudi koji do tada bili odani trigou, imperatoru, na kraju, kada su se susrelu u neizbeznom dvoboju, trigo ga je pitao kako je to moguce, najgori covek planete mu je dao jednostavan odgovor, svaki covek na svetu ima svoju cenu, smo mi srbi mislimo da je svet pravedan i nepotkupljiv

  4. Nazalost, otac nije uspeo da je sacuva od otrova koji se razvijao u njoj do nama poznatih razmera.Nije slucajno odabrana.

Comments are closed.