Odgovornost sa željom za promene

0

Ivo Matejin, osnivač i art direktor, Propulsion

Mnogi bi rekli da posao bira nas, što se ispostavlja kao istinito čime god da se bavimo. Posao art direktora nešto je što sigurno ne možemo birati kao prvo, jer podrazumeva niz koraka koji traju godinama. Međutim, glavni alat dizajnera na koji god razvojni put da krene jeste, verovali ili ne, opismenjavanje. Grafičke knjige standarda, fontovi, pisma, samo su neke od alfabeta koje koristimo u ovom mnogojezičnom poslu. Iako sam u njemu 10 godina, medijska i digitalna pismenost prilično su novovekovni pojmovi, na koje moramo da se adaptiramo brže nego ikada. Posao grafičkog dizajnera danas nije mnogo drugačiji od posla dizajnera pre 50 godina. Ono što je drugačije jeste svet oko nas, koji se mnogo brže kreće, dok je naš zadatak da obrazujemo sebe, ali i prenosimo kodove na koje ne smemo zaboraviti kako ne bismo postali kolektivno aleksitimični. Koliko god da one bile nove, tehnologije su sfera na koju se namerno ili ne, svesno ili nesvesno, svi navikavamo. Naš zadatak uvek je edukatorski, a to je poruka koju emitujemo iz naših agencija i firmi, u vidu posta, reklame, bilborda ili kampanje – uvek pismena.

Ono što je malo drugačije kod nas u Propulsionu i način na koji radimo jeste što mi imamo luksuz da principe digitalne i medijske pismenosti ugrađujemo u naše ideje, komunikaciju i naše kampanje. To nije najčešće nešto što druge organizacije imaju kao prioritet, jer su često pritisnute komercijalnim poslovima, dok mi, koji vodimo kampanje za društveno dobro imamo slobodu da ove principe doslovce ugrađujemo u temelj naših kampanja i komunikacije. To znači da, kada razmišljamo koje vrednosti želimo da predstavimo, uvek polazimo od toga kako to da učinimo što razumljivim i transparentnijim za određene ciljne grupe. Ako je koren reči dobar, on se može nadograđivati. Isto tako, ako je razvoj komunikacijske kampanje postavljen ispravno, onda sve što nadogradimo na to može da vuče koren odatle.

Kompleksnost u svetu koji nas okružuje donose upravo ono što nazivamo “novi mediji”. Društvene mreže odličan su odraz svega šta tu možemo tačno da vidimo: ludilo, kompleksnost, različito ljudsko ponašanje, ponašanje ljudske zajednice, ljudske potrebe i želje, potrebu za ekspresijom, potrebu za informacijama, potrebu za bliskošću. U celoj toj šumi možemo tačno da vidimo koliko se to naš svet usložnjava, kako tehnologija napreduje.

Na društvenim mrežama često se koristi vizuelna komunikacija. Meme kultura savršen je primer za to. Mimovi su jako zanimljiv način vizuelne komunikacije, koji karakteriše opšta prepoznatljivost. Oni, s jedne strane, u svojoj jednostavnosti, a s druge strane, u neverovatnom broju formata koji mogu da imaju, odličan su primer toga kako vizuelna komunikacija upravo može da ima taj najmanji zajednički sadržalac za veliki broj ljudi, za veliki broj starosnih grupa i kultura. Oni su odličan primer toga kako možemo da uzmemo jednu kulturnu karakteristiku koja dolazi iz nas, iz našeg ličnog života ili nekog ličnog doživljaja, da je stavimo na društvene mreže, i da onda vidimo kako se globalno, ljudi iz različitih kultura, delova sveta, različitih starosnih grupa, na to “kače”, jer prepoznaju, pre svega, sebe u tome. To nije globalizacija ili umiranje autentične kulture, nego upravo najpozitivniji aspekat društvenih mreža. Tu ostaje nada da worldwide web i dalje radi ono što je prvobitno bio cilj, a to je da nas, kao ljude iz celog sveta, povezuje. Ono što ne smemo izgubiti iz vida jeste da mi sami možemo postati meme i posprdan materijal ukoliko grešimo u onome što komuniciramo. Izazovno je da stvaramo onako kako je valjano, a da nas ceo svet, sve više kontaminiran šumom u komunikaciji razume. Zato je jedan od naših najizazovnijih zadataka da nikada ne prestanemo sa opismenjavanjem.

Kako se ne bismo upleli u vrzino kolo dezinformacije i nekvalitetnog sadržaja, mi smo oni koji su zaduženi za to da društvene mreže budu mesto koje neguje autentične vrednosti i istinitost.

Nove digitalne tehnologije nam isto tako donose i jedan potpuno novi, nikada do sada viđen kvalitet saznavanja stvari. Ranije kada nam je bila potrebna neka informacija skidali smo sa police enciklopediju, listali je, tražili pojam koji nas zanima, ali usput pogledali još deset ili petnaest drugih pojmova, druge stvari, ilustracije, i to bi nas odvelo u neku spiralu saznavanja. Internet je vrlo sličan tome. Samo što na tom putu saznavanja novih stvari postoje izazovi, slepe ulice i stranputice kojima možemo da krenemo. Tu ponovo dolazimo do uloge dizajnera kao vizuelnog komunikatora, koji treba da zna da prenese pravu informaciju, koja je samodovoljna, tačna i jasna.

Isto tako potrebno je uzeti u obzir ne samo kome je to što pravimo namenjeno, i kako će taj neko to razumeti, već moramo da uzmemo u obzir i širi kontekst. Moram da razmislimo o ljudima kojima možda nije namenjena neka informacija, odnosno kako oni to mogu da protumače. U tom smislu dizajnerski način razmišljanja danas mora da bude malo širi od onoga što je bio nekada.

Ipak, u trenutku kada smo svi mi pomalo komunikatori i svi mi izlazimo na internet i nešto radimo, ostavljamo komentare, lajkove, slike, snimke, moramo da shvatimo i da osvestimo da odgovornost i jeste na nama. Čak i kada stavljamo neke stvari na privatni profil. Prošlo je vreme kada možemo da uzimamo tuđe slike, tekstove ili muziku i da radimo sa njima šta hoćemo. To vreme zaista je prošlo i negde moramo svi da shvatimo da niko neće tu vrstu odgovornosti skloniti sa nas. Ako odgovornost nosimo sa iskrenom željom da stvaramo promene, ona prestaje da bude breme i postaje ono što u svojoj etimologiji i jeste: odgovor na naše sposobnosti.