Privatnost je osnov i srž slobode svakog od nas. Zato i ne čudi što je ovo pravo godinama među prvima na udaru. Nikada u potpunosti zaživelo u našem društvu, usled višedecenijskog stavljanja kolektivnog (tačnije, državnog) ispred interesa pojedinca, pravo na privatnost naših građana prethodnih godina ostalo je gotovo bez zaštite.
Samo u prethodnoj godini, desilo se više slučajeva teških povreda prava, zbog kojih niko nije odgovarao. Bilo da se radilo o zloupotrebama podataka od strane korporacija ili državnih organa, većini ovih slučajeva zajedničko je odsustvo odgovornosti za nastale povrede i štetu. Tako je u junu 2024, kompanija Meta objavila da počinje prikupljanje podataka korisnika svojih platformi (Instagram i Facebook) kako bi ih dalje koristila za razvoj modela veštačke inteligencije. Ovakva praksa ubrzo je obustavljena u državama članicama Evropske unije, ali nije jasno da li je u Srbiji, i drugim državama Zapadnog Balkana, došlo do obustavljanja prikupljanja podataka. Razlog leži u činjenici da naše institucije nemaju efektivan mehanizam putem koga mogu da intervenišu u rad velikih platformi, a neke od kompanija koje platformama upravljaju (poput Mete) nemaju ni predstavnike u državama regiona.
Sprega institucija sistema i tabloida, koja se ogleda u dostavljanju podataka i njihovom objavljivanju radi targetiranja političkih protivnika (ili onih koje režim tako vidi), potpuno je ogoljena tokom studentskih protesta.
U novembru je „Informer“ objavio fotografije aktiviste Nikole Ristića sa zvaničnih bezbednosnih kamera beogradskog aerodroma. Ko je tabloidu dostavio fotografije do sada nije utvrđeno, iako je Ristić izjavio da su informacije o njegovom kretanju imali samo njemu bliski ljudi, ali i pripadnici Bezbednosno-informativne agencije koja ga je nekoliko dana pre putovanja saslušala. U januaru ove godine, dnevni list „Novosti“ objavio je fotografije pasoša studenata Lazara i Luke Stojakovića, označavajući ih kao vođe studentskih protesta.
Par nedelja kasnije, na TV Informer je Vojislav Šešelj objavio lična dokumenta nekoliko stranih državljana. Kako je među njima bilo i državljana i državljanki Hrvatske, tamošnji nadležni organ za zaštitu podataka zatražio je reakciju od srpskog Poverenika, a Evropska komisija najavila je da će pomno pratiti ovaj slučaj. Do danas ne znamo da li je pokrenut postupak za utvrđivanje odgovornosti.
U senci protesta ostao je izveštaj organizacije Amnesty International iz decembra 2024, u kome se navodi (i pružaju dokazi) da institucije u Srbiji sprovode nezakonito prisluškivanje novinara i aktivista. Da paradoks bude veći, sve ukazuje da su softveri za nadzor nabavljeni iz međunarodnih donacija namenjenih srpskim organima gonjenja. Sve i da međunarodni partneri nisu mogli znati da će se oprema koristiti nezakonito, u ovakvim nabavkama potrebno je sprovesti procenu rizika i mogućeg uticaja tehnologije na prava i slobode građana, što ovde očigledno nije učinjeno.
Skorih primera povreda privatnosti građana Srbije ima još mnogo – od uspostavljanja portala Zdravitas, bez adekvatne analize rizika po prava dece, preko nabavke opreme za biometrijski nadzor u opštinama, školama i bolnicama, do povreda privatnosti žrtava i njihovih porodica u medijskom izveštavanju, poput slučaja dvogodišnje Danke Ilić.
A u paralelnom univerzumu, u istoj godini Srbija je dobila Akcioni plan za primenu Strategije zaštite podataka o ličnosti, nacrt nove Strategije razvoja veštačke inteligencije, a započet je rad i na Zakonu o veštačkoj inteligenciji i izmenama Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Svi ovi procesi, ma koliko potrebni bili, ignorišu slona u sobi – da uzrok problema ne leži u lošim propisima, već u začaranom krugu nekažnjavanja, i inertnih i zarobljenih institucija. Zato svaki razgovor o privatnosti danas treba da bude razgovor o odgovornosti, vladavini prava i slobodi. Jer bez odbrane privatnosti nema ni odbrane slobode.
Tagovi
