Od Minska do Kalea, ili kako je Putin postao “kriza sam po sebi”: Priča Mond diplomatika o migrantskoj krizi

0
EPA-EFE/MIKHAIL METZEL / SPUTNIK

Spletka koju je Vladimir Putin osmislio do te mere je prefinjena da je radio „Frans anter“ svom glavnom uredniku ponudio dva uzastopna editorijala ne bi li razmrsio konce (1). Prema Tomi Legranu, kriza zaslužna za aktuelni konflikt između Minska i Varšave je sam ruski predsednik! Posredi je, zapravo, „operacija koju je osmislio diktator Aleksandar Lukašenko (…) uz saučesništvo Damaska i pod očiglednim pokroviteljstvom Moskve“ – neki na spisak zaverenika ponekad dodaju i Ankaru. Ova četiri saučesnika organizovala su, navodno, transport četiri hiljade izbeglica od Turske do poljske granice kako bi „potpirili već razbuktalu raspravu unutar Unije“ i „pomogli nacionalističkim i ksenofobičnim partijama na kontinentu, uglavnom udruženim s Moskvom“.

Istovremeno, saznajemo da je Putin orkestrirao građanski rat u Siriji kako bi „nadgledao tu trgovinu ljudima“ i stvorio talas migracija koji će poslužiti kao „plodno tlo njegovim prijateljima na francuskoj krajnjoj desnici“. „Time se krug zatvara“, zaključuje istražitelj javnog radija.
Nije prvi put da država koja se graniči s Evropskom unijom organizuje prolazak migranata. Maroko je prošlog maja pustio 8000 ljudi da pobegnu u španske enklave Seuta i Melilja, kao osvetu za to što je jedna španska bolnica primila vođu Fronta Polisario, koji se bori za nezavisnost Zapadne Sahare. Tada niko nije spominjao „hibridne napade“, niti pozivao na intervenciju Severnoatlantskog saveza (NATO), kao što su u vreme beloruske krize učinili predsednik Evropske komisije i poljski premijer.

Nema sumnje da je Minsk migrante iskoristio da bi se obračunao sa Briselom, koji mu je od 2020. godine uveo niz sankcija. Rusija, kojoj muke Evropske unije nikada nisu škodile, to dopušta i grabi priliku da podeli lekcije o ljudskim pravima, dok jedna od glavnih članica Unije, Poljska, po ciči zimi potiskuje izbeglice vodenim topovima. Beloruska kriza se, umesto kao velika zavera kako to zamišlja „Frans anter“, može objasniti bazičnijim zakonom efekta bumeranga. Kada je reč o imigraciji, Evropska unija uporno pribegava ucenama i cenkanju. Svoju „razvojnu pomoć“ uslovljava potpisivanjem sporazuma o „readmisiji“, čime olakšava proterivanje ilegalnih imigranata. Državama koje to odbiju da učine preti obustavom izdavanja viza. Turskoj plaća da drži četiri miliona izbeglica sa Bliskog istoka, Maroku da čuva Seutu i ​​Melilju, Libiji da blokira izlazak na Mediteran, a Nigeru saharsku rutu (2).

„To što beloruski režim radi zove se jednostavno trgovina ljudima“, izjavio je 10. novembra portparol francuske vlade. Nekoliko dana kasnije, ministar unutrašnjih poslova Žeral Darmanan poslao je policiju da razmontira kampove u Gran Sintu i Kaleu. Izbeglički šatori isečeni su noževima. Dvadeset i sedam migranata udavilo se 24. novembra u pokušaju da pređe kanal.