O medijima, legalizaciji otvorenih pretnji novinarima, slobodi i “Gladi” Džamala Uarijašija: Dnevnik Verana Matića na Nedeljnik.rs

0
Foto Nebojša Babić

Zvalo me na N1 da pričam na razne medijske teme a najviše na temu zloupotrebe sufinansiranja medijskih projekata. Pre mene bio Muamer Zukorlić, okupirao vreme, pa meni ostalo manje od deset minuta. Sve su to naši ljudi pa ne zameram.

Ana Kaplij počinje sa Vesićem koji je prošle nedelje rekao Zelenoviću u odgovoru na pitanje da su “SNS-ovci” okupirali sve funkcije, da to nije tačno i naveo moj slučaj kao predsednika Komisije za istraživanje ubistava novinara. Pita kako se osećam kada se moje ime upotrebljava u tom kontekstu. Priznao sam da sam se, kada mi je to javljeno, ceo dan cerekao toj ideji…

Veoma često i kolege koje znaju zaboravljaju da pomenu da sam ja inicirao osnivanje Komisije, da je bila ideja da imamo članove iz medijske zajednice, policije i BIA, da time medijska zajednica preuzme deo odgovornosti, ali u isto vreme da ima pristup podacima i da utiče na ozbiljnost istraga.

I uspeli smo da bar u jednom slučaju imamo osuđujuću presudu u slučaju Ćuruvija, i predstoji izjašnjavanje Apelacionog sudskog veća po žalbama. (Verujem da će doneti presudu, takođe). Taj posao obavljam bez ikakve nadoknade kao i svi iz Komisije, a čak i kada imamo sopstvene troškove u tom radu sami ih nadoknađujemo.

Zbog toga što se to prećutkuje, ni Zelenović nije mogao da uzvrati da to nije nikakav primer kojim se demantuje njegova početna tvrdnja, ali… guramo dalje.

***

Pošto sam se pripremao za gostovanje pa da priprema ne propadne, staviću sve to u ovaj dnevnik.

***

Prva tema: slučaj novinara Dušana Mlađenovića, reportera N1: “Već dva puta u protekla dva meseca, u okolini Kalenić pijace, prilazi mi muškarac srednjih godina i govori da sam izdajnik zato što radim na TV N1. Prvi put se to dogodilo početkom marta na uglu Njegoševe i Nevesinjske ulice. Tada mi je prišao rečima: ‘Dečko, kako te nije sramota, da li si ti Šiptar ili Balija kad radiš na toj američkoj izdajničkoj televiziji. Ko te plaća?’ Drugi put se desilo danas (26. maja) u Mutapovoj ulici ispred broja 41 oko 12 časova. Šetao sam sa sinom koji je vozio trotinet, kada je iz broja 41 izašao isti taj muškarac i krenuo da dobacuje: ‘Ispalo ti je 1000 Đilasovih evra. Reci mi da li si ti Šiptar kad radiš na izdajničkoj televiziji. Treba da te je sramota’. I ovaj put sam se udaljio i sa detetom ušao u prodavnicu DM u Makenzijevoj ulici.

Muškarac ima oko 60 godina, sedu kosu, nosio je crnu Adidas majicu sa kratkim rukavima i crni donji deo trenerke, a nakon što smo ušli u prodavnicu on je nastavio ka dečijem parku u Makenzijevoj. Nije ulazio u fizički kontakt jer sam ga oba puta zamolio da se skloni. Nisam zvao policiju, jer sam danas bio sa sinom koji ima 3 godine i želeo sam prvo da ga vratim kući i konsultujem se sa uredništvom televizije oko toga šta dalje treba da se radi u ovakvim situacijama.”

***

Kao član Stalne radne grupe za bezbednost novinara, obavestio sam tužioca i pitao ga kako bi on okarakterisao delo. Dobio sam očekivani odgovor da je važno da se slučaj prijavi, daju detaljni podaci da bi se procenilo da li ima “krivičnog dela”.

Iz iskustva, znam da postoji različita praksa u tužilaštvu ali i sudovima. Najčešće se kaže da nema dela ugrožavanje bezbednosti, jer je potrebno da postoji pretnja sa jasno iskazano namerom, prebiću te ili ću ti uraditi ovo ili ono…

U jednom slučaju kada je meni prećeno (“treba Verana ispeći na ražnju na Terazijama sa jabukom u ustima”) presuđeno je počiniocu, ali u slučaju Južnih vesti tužilaštvo je odbacilo krivičnu prijavu kada je zaposleni dobio poruku tipa “pazite se kad prelazite ulicu hahahaha, možda ne prepoznate boje na semaforu, bum tras tras”, sa obrazloženjem odluke da je u pitanju “kritički stav i da se novinari sa takvim stavovima zbog posla kojim se bave neretko sreću”.

Ovakve legalizacije otvorene pretnje nanose veliku štetu svima nama, jer su tužilaštvo i oštećeni na istoj strani i da je zadatak i jednih i drugih da ozbiljno pristupaju ovakvim temama kako bi se preventivno delovalo, ali i kako bi se postigao uspeh u kažnjavanju prekršilaca, nasilnika.

U ovom konkretnom slučaju može se govoriti i o proganjanju jer se dobacivanje ne događa prvi put a neće ni prestati. Kao i o povredi ugleda zbog rasne, verske, nacionalne ili druge pripadnosti u smislu “druge pripadnosti” i “ličnog svojstva” kao novinara. Krivični zakon novinare tretira kao javne radnike i kažnjivost bi morala da bude drastičnija, ali i razmatranje pretnji sa više senzibiliteta.

Zbog svega je izuzetno važno da pravni tim N1 razmotri sve aspekte i spremi kredibilnu prijavu kako ne bi bilo odbijanja na prvu loptu ako bi se sve tretiralo kao pretnja. U ovakvim slučajevima često sam podnosio tužbe kao privatno lice, ako tužilaštvo ima drugačije tumačenje.

***

Pošto sam pre nekoliko dana izjavio da odluke gradske i lokalnih komisija za projektno sufininasiranje obesmišljavaju rad na Medijskoj strategiji i Akcionom planu i iznova nas srozavaju na međunarodnim listama sloboda medija i infomisanja, dobio sam pitanje zašto to mislim.

Ovih dana smo mogli videti u izveštajima i analizama (prvenstveno UNS-a) dokaze koji opravdavaju tu moju tvrdnju. Na jednoj strani imamo relevantna novinarska udruženja i medijske asocijacije, tj. Medijsku koaliciju, čiji predstavnici zajedno sa predstavnicima države učestvuju u radu na Medijskoj strategiji (koja je usvojena) i sada na Akcionom planu (UNS, NUNS, Asocijacija medija, ANEM, Lokal Press, AOM, NDNV…) čime se dobijaju pozitivni poeni i poboljšava percepcija od strane međunarodnih organizacija. Kada je reč o učešću u komisijama koje dodeljuju sredstva za sufinansiranje medijskih sadržaja, u samo 9 lokalnih samouprava bilo je i članova ovih organizacija u komisiji – prošle godine bili su prisutni u 86 konkursnih komisija. Dominantan uticaj na raspodelu sredstava imaju udruženja koje nemaju ni približnu reputaciji, ili su osnivana pre kratkog vremena i često se mogu definisati i kao vladini-nevladini, GONGO entiteti. Samo KomNet ima učešće u 38 komisija, Prouns u 29, a treća po broju učešća je Nova mreža Srbije. Oni su dominantno uticali na podelu 1.3 milijarde dinara, koliko je ove godine predviđeno za podelu preko lokalnih samouprava.

Zabeležen je i niz zloupotreba i krivičnih dela. Dodeljena su sredstva medijima i produkcijama koji su osnivani posle raspisivanja konkursa ili neposredno pre raspisivanja konkursa, dodeljivana su masovno sredstva tabloidima koji svakodnevno krše profesionalni novinarski Kodeks o čemu postoje rešenja Saveta za štampu i odluke REM-a.

Od 123 opštine, polovina nije objavila podatke o raspodeli novca medijima koji su požurili da podele pre održavanja zakazanih izbora.

***

U novoj Medijskoj strategiji predviđen je niz mera kako bi se sprečile ovakve zlouptrebe ali sam uveren da i sada postoji dovoljno elemenata da se ponište ove odluke i nametne lokalnim samoupravama da poštuju odluke (samo)regulatornih tela a u komisijama bude paritet koji Medijska koalicija ima u procesu pisanja Medijske strategije, gde Vlada priznaje relevantnost i reprezentativnost istih udruženja.

Na pitanje kako smo došli u takvu situaciju, podsetio sam kako je počelo na osnovu Zakona o javnom informisanju iz 2014. godine. Prva raspodela bila je 2015. godine i predstavnici relevantnih udruženja bili su zastupljeni na odgovarajući način. U to vreme Srbija je bila na 54. mestu, najboljem u istoriji na listi Reprotera bez granica, a ove godine smo na 93. mestu. Dovoljna ilustracija za pad na koji utiče i situacija koju sam opisao u vezi sa projektnim sufinansiranjem, koji se pretvara u pljačku budžetskih sredstava.

I medijska zajednica je grešila, nije bilo ozbiljnije podrške celom procesu, radu na unapređenju mehanizama za pravedniju podelu na način da se poštuju dosledno ciljevi: da se podstiče novinarstvo za koje ne postoje mogućnosti da ih mediji finansiraju, sadržaji važni za javni interes…Išlo se više na pomoć preživljavanju medija i finansiranju opštih troškova. Bilo je nekako važnije kritikovati tadašnjeg ministra kulture i informisanja Ivana Tasovca i državnog sekretara Sašu Mirkovića umesto da se zajednički unapredi ambiciozni projekat na čijoj su implementaciji svi godinama insistirali. Od njihovog odlaska iz Vlade i Ministarstva u avgustu 2016. godine primetno padamo na mnogim listama čemu doprinosi i primetno pogoršanje situacije sa pravednom raspodelom sredstava za projektno sufinansiranje. Danas smo došli u paradoksalnu situaciju da država i lokalne samouprave dominantno podržavaju proizvodnju lažnih vesti, govora mržnje i to je sada perpeteum mobile, proces sam sebe hrani, što je vidljivo sa Meseca, a da ne govorimo iz Brisela, Pariza, Njujorka, Vašingtona, Beča, Strazbura…

Kada se postavljaju pitanja o čemu bi se pričalo na društvenom dijalogu koji se predlaže, evo ovo može biti tema, jer se puno može promeniti samo doslednom primenom postojećih zakona. Veoma brzo bi se videli pomaci na tom polju.

***

Dodatno, Vlada bi odmah mogla da donese i odluku o paketu pomoći medijima, raspisivanjem konkursa za finansiranje projekata vezanih za novu realnost, podršku zdravstvenom prosvećivanju, informisanju o navikama koje treba da stičemo kako bi zaštitili sebe i druge… da se naprave komisije kao što je radna grupa za pisanje Medijske strategije i podeli sredstva na jesen. 50 miliona dinara nije nikakav naročito veliki iznos za moguće efekte.

Vidim u Hrvatskoj država pomaže frilensere one koji nisu zaposleni u redakcijama već rade za više njih. I naša Vlada bi to morala da uradi, kao što je pomogla umetnicima slobodnjacima.

Sve je to briga o slobodi informisanja.

***

Tokom gostovanja izmislio sam termin “izobrnuta situacija” – to je gore nego obrnuta ☺

***

Tokom akcije Srpskog filantropskog foruma i Fonda B92, podrške zdravstvenim radnicima i institucijama u borbi protiv korona virusa, javili su nam se i donatori koji su želeli da podrže i druge institucije a ne samo one direktno uključene u zbrinjavanje obolelih. Klinika za kardiohirurgiju Kliničkog centra Srbije ima intenzivnu negu kojoj je potrebna rekonstrukcija i obnova, kako bi pacijenti posle teških operacija imali najbolju moguću negu. Ova Klinika je jedina na kojoj se vrši transplatacija srca, a koliko je važno da se rekonstruiše ovaj vitalni deo bolnice govori činjenica da je preko 400 pacijenata na listama čekanja za bajpas operacije i hirurgiju srčanih zalistaka. Prikupili smo do sada 38.000 eura, a ukupno je potrebno 200.000 za rekonstsrukciju i opremu. Sa direktorom, sjajnim hirurgom dr Svetozarom Putnikom, organizovao sam sastanak sa ministrom Zlatiborom Lončarem, koji je u ovakvim situacijama podržavao naše projekte, čime smo stvarali svojevrsno “javno privatno” partnerstvo. Imamo obećanje da će Ministarstvo razmotriti mogućnost da finansira ovaj projekat sa 100.000 eura. Tako da nam preostaje da pronađemo dodatnih 65.000. Ovo je izuzetna vest jer postoji profesionalno urađen projekat i može da počne da se planira i realizuje dok tražimo ostatak sume. Predstoji operacionalizacija poslova a Fond B92 poziva sve kompanije koje mogu da se uključe i sa manjim sumama kako bi zaokružili ovaj važan projekat.

Naša srca zaslužuju svetski sređenu intenzivnu negu.

***

Jedna od važnih aktivnosti Srpskog filantropskog foruma i mene kao izvšnog direktora jeste promocija i podrška u osnivanju fondacija i zadužbina, dobročiniteljskih organizacija.

Kolega Željko Pantić je izgubio sina Isaiju od teškog oblika kancera. U višegodišnjoj borbi sa teškom bolešću stekao je veliko iskustvo koje želi da kroz danas promovisanu Fondaciju Isaija iskoristi kako bi pomogao roditeljima koji su u sličnoj situaciji, kada je reč o brzoj dijagnostici, slanju uzoraka adekvatnim svetskim laboratorijama itd… Tešku ličnu tragediju pretvara u energiju za opšte dobro. Ostaje nam da mu u toj misiji pomognemo, kako ko može. I ovo je prostor za promišljanje kako da i u našoj zemlji dobijemo adekvatne laboratorije i stručnjake.

***

Kao izdavač (Samizdat B92) ali i kao čitalac, imam ogromno poštovanje za knjižarke i knjižare, one koji vam pomažu u knjižarama da postanete vlasnici književnog blaga.

Sve je manje onih koji bi mogli biti književni kritičari ili bar kompetentni novinari književnih dodataka novina, ili uspešni blogeri koji predstavljaju zanimljiva izdanja. Sve je manje i knjižara u kojima je to preduslov za angažman. I njihov broj se smanjivao kako su nestajale knjižare sa identitetom, na potezu od Slavije do Kalemegdana, tako što su postajale banke, butici, ili delovi velikih prodajnih mreža. U jednoj takvoj pre par dana, u koju sam ušao da kupim Pekićevo “Besnilo” za poklon i istovremeno razmatrao da sebi uzmem “Glad” Džamala Uarijašija (Akademska knjiga), knjižarka mi je prišla i rekla: “Kada sam videla ovu knjigu, pomislila sam na vas”.

Nasmejao sam se, odlična prodajna fora… ali je bila uporna objašnjavajući da vidi da sam “opsesivni čitalac” i zna šta sve čitam. Na kraju sam sa sobom, pored “Besnila” i “Gladi”, poneo i “Izdisaj” Teda Ćanga. Iako bih u Booka knjižari prošao jeftinije, želeo sam da odam priznanje posvećenosti knjižarke.

Naravno, proradio je neizdrž, i pored toga što joj nije red, počeo sam da čitam “Glad”, u nedoba oko 2 noću, što nikako nije pomoglo uspavljivanju. Pisaću utiske kasnije, a evo kratkog opisa izdavača, kao mogućeg odgovora na to zašto se pomišlja na mene kada se vidi ova knjiga:

“Kroz prizmu pedofilije Džamal Uarijaši u romanu Glad obrađuje temu građanskih sloboda i prava, poslednjih decenija veoma popularnu u evropskoj literaturi. Kroz priču nas vode dva naizgled potpuno različita lika: erudita, intelektualac i humanitarni radnik Aleksander Laslo i njegova bivša devojka, dvadeset godina mlađa i u intelektualnom smislu pomalo površna novinarka Aurelija Lindeboum.

Uarijaši je uspeo da stvori upravo ono čemu svaka dobra literatura i umetnost teže: izvukao je čitaoca iz pasivne uloge konzumenta i prinudio ga na misaoni proces, ma kako on neprijatan, bolan i razoran bio. Ova knjiga, čiji se površinski sloj oslanja na pitanja koja društvu postavljaju pedofilske sklonosti pojedinaca, zapravo nema suštinske veze sa samom pedofilijom. Čim se zagrebe ispod te površine, ona postaje traktat o drevnim i dubokim principima koji ljude čine ljudima, od “borbe ili bežanja”, evolucijom stečenog odgovora tela na opasnost, preko ljubavi, posvećenosti i žrtvovanja, sve do najviših civilizacijskih dostignuća što je naša vrsta uspela da stvori, a potom i da selektivno zaboravi.”