“O Marku Kraljeviću pevali su pesme i Srbi i Albanci, hvaleći ga kao srpskog junaka, a o Milošu Obiliću kao albanskom junaku postoji bogata tradicija među Albancima…” Istina o odnosu Srba i Albanaca – Dosije u novom Mond diplomatiku

Piše Aleksandar Pavlović, naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju iz Beograda, autor knjige "Imaginarni Albanac. Simbolika Kosova i figura Albanca u srpskoj kulturi"

1
Fotografja: Wikimedia Commons

Kada zavirimo među dinarska plemena od kojih potiče velika većina današnjih stanovnika Zapadnog Balkana, vidimo da se mnoga od njih „svojataju“, tj. gaje predanja o zajedničkim precima i zajedničkom srpsko-albanskom poreklu. Tako, recimo, najstarije crnogorske istorijske zabeleške iz sredine 18. veka pokazuju kako tadašnji Crnogorci susedne Albance „k sebi ubrajaju“, tj. vide kao srodnike. Niz kasnijih izvora potvrđuje ovo lokalno svedočanstvo.

Sredinom 19. veka, austrijski konzul u Skadru, Johanes Han, zabeležio je od lokalnih Albanaca priču o šestorici braće od kojih je nastalo šest plemena – Piperi, Kuči, Hoti, Bonkeći, Vasojevići i Krasnići (od kojih su tri srpsko-crnogorska a tri albanska). Nekoliko decenija nakon njega istu priču zabeležio je, ali među Crnogorcima, srpski putopisac Spiridon Gopčević. Od kraja 19. veka, kako se čini, i među Crnogorcima i među Albancima sve je popularnija tradicija o petorici braće – Vasu, Krasu, Ozru, Pipu i Hotu, rodonačelnicima plemena Vasojevići, Krasnići, Ozrinići, Piperi i Hoti (tri crnogorska i dva albanska plemena). Ovome treba dodati i predanja o zajedničkom albansko-srpskom poreklu plemena Kuča, koji su sve do duboko u 19. vek imali etnički i religijski mešano srpsko-albansko stanovništvo, kao i brojnih drugih crnogorskih i severnoalbanskih bratstava.

Ništa drugačije ne stoje stvari ni u pogledu epskih odnosno junačkih pesama naših dvaju naroda. O Marku Kraljeviću pevali su pesme i Srbi i Albanci, hvaleći ga kao srpskog junaka, a o Milošu Obiliću kao albanskom junaku postoji bogata tradicija među Albancima. Tu tradiciju su prvi zabeležili upravo srpski folkloristi, posebno Veselin Čajkanović, kome srpski patriotizam i učešće u balkanskim ratovima i Velikom ratu nisu smetali da zaključi „[d]a se naša epska poezija ne sme smatrati kao produkt isključivo srpski, kao celina koja je nastala samo u našem narodu“, te „da je Miloš heroj koji je imao svoj kult i tradiciju i među Arbanasima i među Srbima. On je, dakle, ne samo srpski, nego i arbanaški heroj“. Štaviše, iako srpski istoričari nerado ulaze u tu problematiku, pošto se Kosovska bitka vodila na teritoriji Vuka Brankovića, koji je bio u rodbinskim vezama sa susednom albanskom vlastelom, verovatno je na srpskoj strani učestvovala i neka albanska vlastela, dok je Marko Kraljević, budući da je tada već bio vazal, verovatno učestvovao u bici na turskoj strani. Drugim rečima, ni Marko ni Miloš nisu samo i uvek naši, kao što ni Skenderbeg, čija je majka srpskog roda a jedan od braće sahranjen u Hilandaru, nije samo njihov. Naša istorija nije crno-bela, nije ili/ili, već je više i/i, u nijansama sive – mnogi su junaci, događaji, prostori i objekti istovremeno i srpski i albanski.

Ceo tekst objavljen je u novom broju Mond diplomatika, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 27. maja

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs

1 KOMENTAR

  1. ПОТРАГА 3А МИЛОШЕМ ОБИЛИЋЕМ КОСАНЧИЋ ИВАНОМ И ТОПЛИЦА МИЛАНОМ
    Значајан број наших средњовековних списа настао је у периоду од петнест година после Косовске битке. Поред ових текстова позната су и писма које је краљ Срба и Босне Стефан Твртко I, 1. августа 1389. из Сутјеске обавестио Трогиране о својој победи на Косову пољу и да је сличним писмом обавестио и Фиренцу што се види из одговора Фирентинаца од 27. Октобра 1389. Кључне речи наслова средњовековних списа су: Житије, Стихире, Тропар, Слово и Служба Кнезу Лазару. Овим списима Српска црква је помагала формирању и учвршћивању нове српске династије после косовског боја. Списи су хришћанског садржаја и говоре уопштено о јунаштву српских витезова током битке тако да у њима није дата довољна пажња утврђивању догађаја и чињеница око саме битке нити око усмрћења Мурата I током његовог другог похода на Србију.
    Оваквом писању свакако је допринело и прихваћено вазалство турцима након непуних годину дана од Косовске битке од стране породице Хребељановић тако да је важни део историје 14. века остао непознат и недоречен. Непостојање детаљнијих писаних записа о току косовске битке и главним учесницима-легендарним јунацима косовске битке је практично избрисало њихов прави идентитет из историје. Како су у ово време у Србији постојали центри писмености и почетак књижевног изражавања овакав поступак делује врло непријатно.
    Како неки подаци историјског карактера ипак остану у историјским списима и народној епици покушаћемо, на основу њих, открити знамените учеснике косовског боја чији су подвизи послужили као узор и ушли у народну традицију и опевани у епским гусларским песмама.

    БЛАГОРОДНИ ВЕЛМОЖА. Слично писање настављено је и у време владавине Ђурђа Бранковића, четрдесет једну годину после Косовског боја и четири године после смрти деспота Стефана када је Константин Филозоф написао ЖИТИЈЕ ДЕСПОТА СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА. Ђурађ Бранковић је као чин потврде наставка вазалства турској своју ћерку Мару, као и књегиња Милица ћерку Оливеру, дао у харем султану Мурату II-гом, као другу жену султана.
    У Житију деспота Стефана написаном 1431.г. о убиству султана Мурата I, Константин Филозоф наводи: “Међу војницима који су се борили пред (војском), беше један веома благородан, кога оцрнише завидљивци пред господином (кнезом Лазаром) и осумњичише као неверна. А овај, да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику (султану Мурату I), као да је пребеглица, и пут му отворише. А када је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога самодршца. Ту и сам паде од њих”.
    МОТИВ ОЦРЊАВАЊА. Мотив оцрњавања благородног витеза као неверна јавља се и у песми КНЕЖЕВА ВЕЧЕРА од народног певача. Разлика у описивању овог мотива се огледа у томе што народни певач даје име историјске личности Вука Бранковића, у пуном родословном имену, као завидљивца а име Милоша Обилића као оцрњеног благородног витеза. Милош Обилић и његови побратими Косанчић Иван и Топлица Милан који су по песми велможе високог ранга, нису историјски познате личности тј. њихова имена дао је народни певач.
    Мотив сумње у неверство неких велможа код Вука Бранковића је разумљив пошто се на његовој територији водила Косовска битка па је имао бојазан, да ће током битке или пред битком, неки од велможа, обласних господара, напустити бојиште као што се у времену пре косовске битке дешавало и њега самог оставити против турака.
    У тексту Житија деспота Стефана, Константин Филозоф наводи имена велможа Николе Зојића и Новака Белоцрквића који су се супротстављали успостављању власти кнеза Лазара Хребељановића за време његовог спора са Алтомановићем и Растислалићима а касније су, исто по Житију, били и предводници побуне против кнеза Стефана Лазаревића. Овим поступком Константин Филозоф је указао на значајне велможе Николу Зојића и Новака Белоцрквића који су од завидљиваца могли бити оцрњени као неверни.
    По писаној и народној традицији подвиг усмрћења Мурата I нису извели одреди кнеза Лазара који је био у центру српске војске нити одреди Вука Бранковића или Влатка Вуковића који су били на крилним позицијама током битке. Поред напред поменутих војсковођа, на основу Житија, још су само велможе Никола Зојић и Новак Белоцрквић могли имати довољну војну силу да пробију турске редове и допру до султановог шатора и усмрте га.
    Константин Филозоф (1380.-1431.) је био савременик “веома благородног витеза“ који је убио султана Мурата I али због турске и вазалске рецензије у тексту Житија деспота Стефана није могао да јавно објави његово родословно име.
    Као искусни дипломата Константин Филозоф (1380.-1431.) у Житију је указивањем на супростављање Зојића и Белоцрквића власти кнеза Лазара стварио мост којим је заобишао стварност – турску и вазалску рецензије текста Житија и остварио намеру да остави траг будућим генерацијама о благородном витезу који је предводио напад при којем је усмрћен Мурат I.
    На основу Житија, заједничко деловање Зојића и Белоцрквића против Хребељановића (и Лазара и Стефана) трајало је бар двадесет година. Народни песник заједничку активност Милоша Обилића и Ивана Косанчића везује за косовску битку што је записано у песми КНЕЖЕВА ВЕЧЕРА која описује догађаје међу властелом пред саму битку и песму КОСАНЧИЋ ИВАН УХОДИ ТУРКЕ у којој Косанчић Иван упознаје Милоша Обилића о ухођењу турске војске пре косовског боја.
    КО СУ ЗОЈИЋ И БЕЛОЦРКВИЋ. У ДАРОВНИЦИ МАНАСТИРУ СВ. ПАНТЕЛЕЈМОНУ у Светој Гори монахиње Јевгеније (Књегиње Милице) и њених синова, 1395.г., стоји да војвода Никола (Зојић) са женом Видославом прилаже манастиру цркву св. Николе у Сребреници и град Сребреницу са селима и метосима. Монахиња Јевгенија (књегиња Милица) изјављује да је Видослава, жена Николе Зојића, рођака (породице Хребељановић). У житију није наведена линија (преко Лазара или Милице) по којој је Видослава рођака ове породице.
    У истој Даровници, цркву св. Јована Претече у Црколези са селима, метосима и правима које је црква уживала још за време цара Стефана приложила је заједно са војводом Новаком (Белоцрквићем) и Видослава. Заједнички дар Новака и Видославе отвара питање везе Видославе и Новака. Видослава може бити Новаку ћерка, блиска рођака али и жена, тј. нека друга Видослава.
    Константин Филозоф у Житију не даје родословно презиме Новака Белоцрквића већ титуларно-Белоцрквић, по Белим Црквама (данашња Куршумлија). Стефан Немања је подигао две цркве са оловним кровом који се пресијава на сунцу тако да је топоним добио име Беле Цркве. Ово значи да се Новак може сматрати наследником Немањића и да је господар Горње Топлице, Косанице и вероватно средње Топлице. На основу Даровнице манастиру Св. Пантелејмон можемо рећи и да је Никола Зојић био господар Рудничке области.
    У бици на Плочнику 1386.г. (12 км од Беле Цркве), током првог похода Мурата I на србију, нанесен је тежак пораз турској војсци после које је султан Мурат I напустио Србију. Како је Плочник двориште војводе Белоцрквића он и војвода Зојић су се, вероватно, и у тој бици борили са турцима. Својом војском Никола Зојић и Новак Белоцрквић сачињавали су, заједно са војском кнеза Лазара, центар Српске војске у Косовсом боју.
    Војска групе велможа коју су предводили Милош, Иван и Милан се по народној традицији, скупила на заравни Трпеза планине Радан (33 км од Беле Цркве-Куршумлије) одакле се спустила на косово поље. На овом месту постоји средњовековна кула позната као Иванова Кула.
    ЗАГОНЕТНИ ЗЕТ ПОРОДИЦЕ ХРЕБЕЉАНОВИЋ. Дискусију о зету и имену жене Милоша Обилића може решити Даровница манастиру Св. Пантелејмон где Монахиња Јевгенија (Књегиња Милица) изјављује да је жена Николе Зојића, рођака породице Хребељановић. Могуће је да је ова изјава допрла до народног Песника и Приповедача и протумачена тако да је Милош (Зојић) зет породице Хребељановић пошто, при таквој изјави, Видослава може бити сестра, ближег или даљег колена, ћерке Лазара и Милице, Маре удате за Вука Бранковића што би значило да су Никола и Вук пашенози.
    У књизи Мавра Орбина “IL REGNO DEGLI SLAVI” Pesaro 1601.г. у датом родословном стаблу српског кнеза Лазара стоји Вукосава као ћерка кнеза Лазара која је и жена Милоша Обилића. У бугарштици из Пераста: БОЈ КНЕЗА ЛАЗАРА -имена жена Милоша Обилића и Вука Бранковића су замењена па је љуба Милошева Мара а љуба Бранковића Видосава. По историјским изворима Мара је жена Вука Бранковића и ћерка кнеза Лазара и књегиње Милице што значи да се жена Милошева по бугарштици зове Видосава што се поклапа са Видославом женом Николе Зојића из Даровнице. Друго име Милошеве жене Вукосава је као и Видосава традиционално и често име тако да се при приповедању и певању лако могу заменити.
    ДЕЛОВАЊЕ НИКОЛЕ (МИЛОША) И НОВАКА (ИВАНА) ПОСЛЕ КОСОВСКОГ БОЈА. По новим истраживањима историчара, види например Стојковски Борис, СРПСКО-УГАРСКЕ ВЕЗЕ 1389-1402, КЊЕГИЊА МИЛИЦА-МОНАХИЊА ЈЕВГЕНИЈА И ЊЕНО ДОБА, Тематски зборник, Трстеник, 2014.г., стр. 39-57, да од 1389. до 1392.г. после Косовске битке Никола Зојић је успео у четири наврата да одбије нападе угарског краља Жигмунда Луксембуршког на северну границу Моравске Србије-богату рудама Рудничку област. Први напад Жигмунд је извео у октобру-новембру 1389. – три месеца након Косовске битке. У ово време кнез Стефан је био малолетан а Лазаревим делом владала је књегиња Милица па се може рећи да је Никола Зојић сам, вероватно и уз помоћ Новака Белоцрквића, успео да одбије ове нападе. Одбијање напада угарског краља Жигмунда у четири наврата говори да је Никола Зојић располагао значајном војном силом.
    Поред тешких али успешних ратова са угрима, Зојић је и успешно пословао у својој области тако да је по старом обичају из немањићког периода даровао манастире, што се види из Даровнице Манастиру св. Пантелејмону. Своју придворну цркву св. Николе, Зојић је имао у граду Сребреница. Рудник Сребреница био је, у том добу, међу најзначајнијим рудницима на Балкану тако да су рудници, трговачка колонија и ковница новца имали значајне приходе. О угледу и привредним успесима Зојића може се судити по писму Дубровчана 1397. за помоћ код турака. ПИСМА истог садржаја Дубровчани су упутили на две адресе: једно Николи Зојићу а друго књегињи Милици и кнезу Стефану.
    КРАЈ ЗОЈИЋА И БЕЛОЦРКВИЋА (МИЛОША И ИВАНА). Константин Филозоф у Житију деспота Стефана, током 1398.г. описује побуну против Стефана Лазаревића коју су предводили Никола Зојић и Новак Белоцрквић: ″и са другим неким и измислише многе тешке кривице против њега (Стефана), износећи их пред Бајазита, једни говорећи како подиже Угре против њега, а други да су самостални и да хоће да служе његовој (Бајазитовој) држави″.
    Ову побуну, Стефану је открио војвода Михаило, “увек будући благородан и веран Стефану“. ”И Новак (Белоцрквић) позван (од Стефана) дође (у Крушевац), не знајући никако да се сазнало за дела његова. Њега смрти предадоше и (то) по правди (!). А Никола побеже у утврђење града званога Островица видевши да му није могуће умаћи из руку господара својих, постриже власи и прими на се иночки образ, са својом женом и децом-са четири кћери. И тако, смиловавши се, овај благочастиви (деспот Стефан) са својом Матером (Књегињом Милицом) остави их у свакој сигурности”.
    Непримерена је оштрина чак и ликовање у опису чина према обласним господарима Белоцрквићу и Зојићу. Позвати неког на разговор и том приликом га ликвидирати не приличи чувеном ратнику и витезу. Уклањање Николе Зојића је највероватније описано у песми Војислава Илића-ПЕЋИНА НА РУДНИКУ, у којој је аутор опевао народно предање у коме је остало сећање на велики грех – убиство које се десио у Островици (главној тврђави Николе Зојића). По песми у Островици је завршила живот деспотица Ирина Бранковић, у народу позната као Проклета Јерина. Њу је наводно овде убио њен син деспот Лазар (Бранковић), након што јој је у салату сипао отров. Доказа за ово убиство нема, народни приповедач по обичају негативне ствари приписује Бранковићима. Ова легенда вероватно преноси убиство Николе Зојића, његове жене Видославе и њихове деце. Записи о Николи Зојићу, његовој жени Видослави и њихове четири ћерке, после сусрета и разговора, по Житију, са кнезом Стефаном и књегињом Милицом нису пронађени тј. нема података о местима замонашења чланова ове породице.
    Изнете оптужбе побуњених велможа да Стефан подиже угре против Бајазита, а које су послужиле за ликвидацију Зојића и Белоцрквића, Константин Филозоф у даљем тексту Житија исправља – по њиховом повратку (повратку из дипломатске мисије Монахиња Јевгеније (књегиње Милице) и Јефимије код Бајазита) – ”После отиде због овога и благочастиви и увек спомињани кнез Стефан и још у страху пошто по савету неких беше пристао да буде пријатељ са угрима”.
    Напред описани догађаји у Житију, дешавали су се после смрти Вука Бранковића 1397., а највећи део његове територије, јужни део Моравске Србије, добио је кнез Стефан као поклон од Бајазита за изражену верност у вазалству и биткама, посебно Никопољској бици 1396.г. После овога остало је да се освоји и северни део Моравске Србије-Рудничка област, Косаница и Горња Топлица које су држали Зојић и Белоцрквић чиме би целокупна Моравска Србија (Србија пре косовске битке) била вазална држава турској под влашћу кнеза Стефана Лазаревића.
    Почетком 1398., по Константину Филозофу, велика турска војска под воћством синова Бајазита заједно са кнезом Стефаном кренула је у поход на Босну. Константин Филозоф описује велику погибију турске војске због сурових зимских услова и великог снега у јануару месецу-војници нису могли да упале ватре да се огреју јер је ватра топила снег и упадала у дубину снежног наноса и гасила се (!). О овом походу на Босну нема података из других извора сем навода датих у Житију.
    Тешко је прихватити објашњење велике смртности војске, коју сачињавају људи утренирани и у пуној снази да због хладноће и великог снега не могу да запале и одрже ватру у србији и босни пуној шума. Ово објашњење сакрива војнички пораз и прави циљ војног похода.
    Прави циљ овог похода било је освајање Рудничке области-богат рудницима север Србије и града Сребренице-главно место Николе Зојића које се налази близу границе са Босном. Напад на Рудничку област током зимског периода вероватно је замишљен као изненађење за Зојића, Белоцрквића и „неке друге“ што се показало као грешка. Војни неуспех похода не само што је довео до великих људских губитака турске војске већ је вероватно угрозио и животе Бајазитових синова што је наљутило Бајазита и створило велики проблем кнезу Стефану. Ово је био вероватни узрок дипломатске мисије монахиња Јевгеније (књегиње Милице) и Јефимије код Бајазита.
    После војног неуспеха похода Стефан је сламању отпора властеле прешао на политички терен користећи преговоре. Вође „побуне“ Зојић и Белоцрквић прихватили су преговоре пошто су се после косовског боја налазили између турака и угара тако да им је једини излаз био поновно успостављање Моравске Србије са расподелом власти као пре косовског боја.
    Уклањањем Зојића и Белоцрквића, фамилијарни савез који је за живота створио кнез Лазар са властелом из периода пре Косовског боја је, по његовој смрти, коначно је разрушен. Кнез Стефан, као турски вазал, добио је власт на целој територији Моравске Србије девет година након Косовске битке.

    ТОПЛИЦА МИЛАН. Писани подаци о Милану Топлици, трећем из тројства побратима који су усмртили султана Мурата I, нису нађени. Једина назнака о Милану Топлици може се наслутити из записаног ПРЕДАЊА које је забележила Марије Исаиловић о Николи Зојићу (дато у књизи, Миливоје Васиљевић, СОКО-ГРАД , – Шабац : Српска православна епархија шабачко-ваљевска, 1998 (Шабац)) које говори о заменику Новака Белоцрквића.
    ПРЕДАЊЕ говори да су Никола Зојић и Новак Белоцрквић учествовали у Косовском боју и из њега се вратили живи и здрави и да су имали поседе у ваљевском крају. ″Новаков заменик био је у селу Белотићу које је добио за неке ратне заслуге од Мађара и из њега управљао већим делом Рађевине. У свом замку гостио је мађарске племиће и организовао витешке турнире код Рађевог камена, у атару села Беле Цркве″.
    Записано ПРЕДАЊЕ Марије Исаиловић о заменику Новака Белоцрквића (Косанчић Ивана) је у сагласности са предањима која говоре да се кула Милана Топлице налази у насељу Вича недалеко од Прокупља а да је замак Берковац, замак Милана Топлице, у близини Ваљева. Записано предање Марије Исаиловић не наводи да се заменик Новаков вратио жив из Косовског боја. Како је, нажалост, у Предању име и презиме (и родословно и титулано) заменика Новака Белоцрквића предањем са колена на колено изгубљено, даљња потрага за Миланом Топлицом је онемогућена.
    …………………………………
    Једино што је данас познато, а забележено у ДАРОВНИЦИ манастиру св. Пантелејмон, је
    гробно место Видославе која са Новаком Белоцрквићем дарује цркву св. Јована Претече у Црколези. Она је сахрањена у дарованој цркви. О томе говори и надгробна плоча на којој се налази уклесан натпис који говори да је Видослава умрла 30 јуна, непознате (избрисане) године, а да је била унука, ″рабе божје Марте″, умрле 2. јуна, такође непознате (избрисане) године.

Comments are closed.