O.J. Kapernik: Šta zapravo znači “biti jedan od nas”

0
Foto: Profimedia

Snimci koji danima stižu iz Sjedinjenih Američkih Država neodoljivo podsećaju na uvodne scene iz Netfliksove serije o O.J. Simpsonu. Ne zbog toga što je nešto izrežirano, već zbog toga što serija počinje arhivskim snimcima policijske brutalnosti, koji su bili deo uobičajenog folklora i onda kada je The Juice bio na koledžu i onda kada je završio karijeru i danas kada nikom nije ni važno gde je i šta radi. Nasilje i brutalnost policije nad onima koji ne pružaju otpor „ali su tamne puti”, nemaju rok trajanja u Americi.

Ipak, stvari se menjaju sa protokom vremena, a čitava priča mogla bi da stane između dve tačke, ili dva lica – u pitanju su jedan američki fudbaler koji je ostao upamćen između ostalog i po 2.000 jardi i drugi američki fudbaler koji će ostati upamćen između ostalog po 2.000 jardi.

Ni te jarde, ni to što njihove priče čini važnim, nema dodirnih tačaka i sličnosti.

Jedan je bio “raning bek”, prvi koji je osvojio više od 2.000 jardi u sezoni, a drugi kvoterbek koji je na 12 utakmica kompletirao 2.000 jardi i od tada mu ne daju da igra.

O prvom je snimljeno mnogo materijala, dokumentarnog, igranog, dokumentarno-igranog.

Kod drugog je reč o „izigranom“ materijalu.

Foto: Profimedia

Malo je ljudi koji poslednjih nedelja u Sjedinjenim Američkim Državama nisu na društvenim mrežama makar ovlaš spomenuli Kolina Kapernika. Smrt Džordža Flojda i ono što joj je prethodilo kao da su simbolički nastavak već naširoko ispričane priče o Kaperniku, sa promašenom temom.

Bivši igrač San Franciska je zbog klečanja tokom intoniranja himne dobio otkaz. On je klečao zbog policijske brutalnosti nad Afroamerikancima. Nekoliko godina kasnije policajac je, u sceni nepatvorene brutalnosti, klečao na vratu građanina tamne puti.

Kao varnica u suvom lišću, posle toga je sve otišlo dođavola i sada svi pričaju da je Kapernik u pravu. Prekasno?

Prvog dana kada se u medijima te 2017. pojavio naslov da je Kapernik novi O.J.Simpson među crncima, bilo je jasno da će stvar propasti jer osim pogodne paralele za kliktabilni naslov, faktičkih paralela nije bilo.

Priča o O.J.Simpsonu je priča o jednom besu, o nezadovoljstvu i lošim izborima, o nečemu sa čim on sam nema nikakve veze.

Kada je optužen za ubistvo svoje bivše supruge Nikol i njenog prijatelja Rona Goldmana, nije prošao ni dan, a čitav slučaj je predstavljen rasističkim. The Juice je postao još jedna žrtva groznog LAPD-a, kao i gomila drugih Afroamerikanaca, postao je „jedan od njih“.

Istina je da O.J. Simpson tog 13. juna 1994. godine kada su preko ograde paparaci snimili kako mu iza kuće stavljaju lisice na ruke, nije ni bio „crnac“.

Punih 26 godina ranije, u doba najvećih protesta i borbe protiv rasizma, a za prava Afroamerikanaca, O.J. je bio na koledžu i pripremao se za NFL. Bio je brz kao metak i želeo je da napravi spektakularnu karijeru. I sam je priznao da ga nikakvi drugi, pravi meci, ispaljeni u talasima brutalnosti na ljude tamne puti, nisu zanimali. Jedina promena je želeo da bude on sam. Jedina revolucija – njegov izlazak na veliku scenu.

Nakon završetka veoma uspešne sportske karijere ušao je u glumačke vode i u njima plivao bolje nego mnogi drugi, „pravi“ glumci tamne puti.

Tokom jednog intervjua, rekao je novinaru Robertu Lipsitu da je njegov „najveći uspeh to što nije crn“.

„Ljudi me prepoznaju prvo kao čoveka“, dodao je O.J.

Jedno od retko postavljenih pitanja kada je Simpson bio optužen za dvostruko ubistvo bilo je: zbog čega je baš on postao toliko važan, „jedan od njih“, kada sam nije želeo da bude jedan od „njih“?

Njegovi prijatelji koji su govorili i u dokumentarcu „O.J.: Made in America“ potvrdili su da je mnoge životne odluke donosio razmišljajući na taj način.

Tako podsećaju da je Simpson imao veliki broj afera sa mladim „belim“ devojkama.

Njegov prijatelj Džo Bel kaže: „Žene su mu oduvek prilazile, grlile ga, znale bi i da legnu preko njega. Ali nisu to bile samo žene. Bile su to bele žene. Fine bele žene koje to nisu radile sa drugim crncima“.

A sve to bilo je posledica njegove želje da i tim „belim trofejima“ pokaže pripadnost.

Jedna od boljih fora na njegov račun, prikazana je u čuvenom skeču komičara Dejva Šapela „The racial draft“. Tu predstavnici različitih rasa i religija biraju SVOJE javne ličnosti i kada dođe na red predstavnik belaca on bira Kolina Pauela, iako nije belac. Posle konsultacija sa „afroameričkom zajednicom“ trejd je dozvoljen, ali ako u paketu sa Pauelom među belce ode i Kondoliza Rajs. Predstavnik Afroamerikanaca je zatim poželeo da draftuje Eminema, ali su se belci usprotivili i ponudili alternativno rešenje: „Evo, uzmite nazad O.J. Simpsona“.

Tako je, makar u komediji, on ponovo postao „jedan od njih“.

Zbog čega priču o Kolinu Kaperniku oslikavamo likom O.J.Simpsona? Verovatno zbog toga što je Kolinova priča njena anti-teza.

The Juice je uspeo da se izvuče – i pored tragova, otisaka na mestu zločina, tragova krvi na čarapama, u kolima, na rukavicama (koje tokom suđenja nije mogao da navuče) – u situaciji u kojoj se nijedan drugi Afroamerikanac ne bi izvukao.

Foto: Profimedia

Kapernik se nije izvukao, niti je poentirao (odmah).

On je ostao bez posla i niko ko se „zbog njega“ zakačio sa Trampom, nije odlučio da mu ponudi mesto u timu.

Ljudi ne vole one koji na početku priče zaliče na heroje a onda ostanu „samo“ iznad proseka. Tako je izgledala njegova karijera do prekida – bio je talentovani novajlija koji u godinama koje su usledile nije uspeo da dosegne pun potencijal.

Razumljivo je i da njegova biografija nije „ona prava“, autohtona priča iz geta.

Bio je usvojen i detinjstvo je proveo sa belcima, u kući mu nisu kuvali met i žena sa kojom je živeo nije pred njim sarađivala sa klijentima, a ni čovek koji ga je gajio nije razmišljao da ga stavi kao čip tokom partije pokera. To je izgleda „idealnotipski“ model afroameričkog vrhunskog sportiste koji je posle teškog detinjstva ušao u društvo priznatih (tako simpsonovski), a Kolin se u to nije uklapao.

Bio je odličan đak, ali nije naučio mnogo o ljudima.

Njegova borba je, kako je vreme prolazilo, postala borba sportista protiv jednog predsednika, a zatim i vlasnika franšiza jedne moćne lige protiv tog istog predsednika.

Sve je na kraju ostalo na Kapernikovim smešnim čarapama na kojima su policajci oslikani kao svinje, na jednoj mikrofon frizuri koja kleči i nekoliko mikrofona sa dobrim pitanjima bez odgovora.

Bilo je u poslednje tri godine i onih Amerikanaca tamne puti koji su isticali da je Kapernik „možda preterao“ i da je ipak prekršio neke zakone.

Prema američkim zakonima državni simboli se moraju poštovati i za nepoštovanje postoje rigorozne kazne. Međutim, veći prestup od klečanja tokom himne je spuštanje zastave na tlo (tokom svakog Superbola desetine hiljada ljudi aplaudiraju dok se zastava razvlači po terenu i još toliko ih se naježi zbog „lepote prizora“), nošenje odeće sa simbolima zastave (makar petina navijača u kadru od zavejanog Čikaga do Kalifornije), korišćenje bilo kakvih predmeta u bojama zastave (koliko samo Amerikanaca posle piknika gomilu tanjirića i čaša u bojama zastave frkne u kantu) i iscrtavanje sportske opreme dezenom američke zastave…

„Ali Kolin je preterao“.

Sve dok u Mineapolisu Džordž Flojd nije tragično izgubio život.

Foto: Profimedia

Od tog trenutka u gugl pretrazi, nakon rupe koja je zjapila od februara kada je najavio svoje memoare, Kapernik je postao ponovo tražen pojam.

Pojam, ne osoba.

U konačnici, svako spominjanje rasizma je vid borbe protiv istog. Svaka priča o tome da oko nas postoje oni koji se plaše drugačijih, mrze ih i smatraju ih manje vrednim, oružje je u toj borbi.

Razlika između borbe u onima koji takvima žele da se dopadnu i borbe u onima koje za takvu vrstu simpatija nije briga, duga je najmanje 2.000 jardi. Neko ih pretrči, a neko prebaci.

Izgleda da su van terena zamenili uloge.