“O Bože, mi smo stvarno otišli na Mesec”: Pola veka od misije “Apolo 11”

4
Foto Profimedia

Kenedijev Moon speech na hjustonskom univerzitetu pokrenuo je revoluciju, iako je predsednik govorio o ambicijama da Amerikanci osvoje Mesec prvi put još u maju 1961. godine, svega šest nedelja pošto je Jurij Gagarin postao prvi čovek koji je otputovao u svemir.

“Oči čitavog sveta sada gledaju ka svemiru, ka Mesecu i planetama iza njega, a mi se zaklinjemo da nećemo dopustiti da se svemirom zavijori neprijateljska zastava osvajanja, već zastava slobode i mira. Zakleli smo se da nećemo dopustiti da svemir ispuni oružje masovnog uništenja, već instrumenti znanja i razumevanja. Ipak, zaveti ove nacije mogu biti ispunjeni samo ako ova nacija bude prva i zato ćemo biti prvi. Mi biramo da idemo na Mesec. Biramo da odemo na Mesec u ovoj deceniji i uradimo još mnoge druge stvari, ne zato što je lako uraditi ih, već zato što je teško, zato što će to služiti organizovanju najboljeg od naših veština i energije, zato što smo spremni da prihvatimo taj izazov, zato što ne želimo da ga odlažemo, zato što nameravamo da pobedimo.”

Tog dana Kenedijeve reči čulo je 40.000 ljudi na fudbalskom stadionu Univerziteta Rajs u Hjustonu.

Dik Slejton je 6. januara te 1969. u svoju kancelariju u sedištu NASA u Hjustonu pozvao Nila Armstronga, Edvina Baza Oldrina i Majkla Kolinsa i rekao im da će u julu poći na misiju. Nekoliko nedelja ranije “Apolo 8” isplovio je čitav krug oko Meseca, a ubrzo će u svemir krenuti i “Apolo 9” te “Apolo 10”.

Kada je posada “Apola 11” predstavljena javnosti na konferenciji za štampu 9. januara, jedan od okupljenih novinara uputio je potpuno logično pitanje: “Ko će od vas, gospodo, biti prvi čovek koji će kročiti na Mesečevo tlo?”

Oldrin je isprva verovao da će on biti taj. Nije čak ni previše mislio o tome; bilo je nekako prirodno da to bude on. Onda je, međutim, počelo da se šuška i šapuće da bi to ipak mogao da bude Armstrong. Oldrin je pobesneo: Armstrong je bio civil. To bi bila uvreda. Zato je odlučio da popriča sa Armstrongom; ovaj je bio hladan i odgovorio da je reč o istorijskoj stvari i da ne želi da isključi mogućnost da on prvi kroči na Mesec.

Foto Profimedia

Odlrin je onda, kako su neki to shvatili, lobirao protiv Armstronga. NASA je ipak 14. aprila iste godine saopštila da će Armstrong biti prvi. On je bio smiren, tih i u njega su svi imali potpuno poverenje. “Moderni Čarls Lindberg”. Nije ga spoticao ego. Pričali su da kada biste seli sa njim da popijete pivo, rekli biste da je on prosečan tip, vrlo staložen i skroman, momak koji nije impresioniran sobom i onime što je postigao. Ali je bio veoma, veoma ozbiljan kada se radilo o poslu, bio je visoko obučen i izuzetno spreman test pilot koji je posebno briljirao pod pritiskom.

Oldrin je, sa druge strane, očajnički želeo tu čast i nije to krio.

Dvadesetog jula bili su u Mesečevoj orbiti. Ušli su u lunarni modul i započeli sletanje.

Džek King je uvek bio čvrst momak (tough guy, rekli bi Ameri). Nikada nije dozvoljavao da ga savladaju emocije — posao je posao — dok nije počeo da odbrojava “… 6, 5, 4, 3, 2…”, a onda mu je glas pukao, i tek je onda nastavio “… 1, 0”, motori su startovali i Džeku — čoveku koji nosi nadimak “Glas Apola” — izletelo je (legenda makar tako kaže): “O Bože, mi stvarno idemo na Mesec.”

Armstrong je pričao o tome kako je površina Meseca puderasta i mekana, poput uglja u prahu, a onda je astronautima u ušima odjeknulo: “Zdravo, Nile i Baze. Zovem vas iz Ovalne sobe u Beloj kući i ovo je sigurno najvažniji poziv u istoriji. Ne mogu da vam objasnim koliko smo svi ponosni na to što ste učinili. Za svakog Amerikanca ovo mora biti dan najvećeg ponosa u njihovim životima”, pucketao je Niksonov glas.

Misija je trajala 8 dana, 3 sata, 18 minuta i 35 sekundi. Televizijski prenos prvog sletanja čoveka na Mesec u julu 1969. godine, gledali su milioni ljudi širom sveta.

I Oldrin je malo imao pravo. Svi znaju ko je prvi. U bilo čemu, a kamoli u koračanju po Mesecu.

Ima nečeg blago tragičnog u priči iza one o “Apolu 11”. Pre Armstronga i Oldrina, na pedalj od Mesečevog tla stigli su komandir misije Tomas Staford, Judžin Sernan za upravljačem lunarnog modula i Džon Jang, pilot komandnog modula; spremili su se za kompletnu probu. Misija “Apola 10” bila je jednostavna: pripremiti sve za narednu misiju, pripremiti sve za uspešno sletanje na Mesec, prići mu toliko blizu da skoro da ga možete dotaći prstima, isto onoliko koliko je posada “Apola 11” bila blizu, ali sa jednom važnom razlikom. Sletanje na Mesec neće se dogoditi.

Komandni modul “Čarli Braun” kružio je oko Staforda i Sernana koji su lenderom prišli na 14.000 metara od Mesečeve površine. Toliko blizu… A onda je iz Hjustona stigla komanda da pokrenu motor i vrate se nazad. Letelica “Snupi” navodno nije imala dovoljno goriva da sleti i ponovo se potom pokrene. Sernan je, valjda isfrustriran spletom okolnosti, ispočetka čežnjiv dok se pred njim prostirala glatka, mračna vulkanska ravnica Mirnog mora, sumnjao da za lender namerno nije obezbeđeno dovoljno goriva. I možda i nije, i možda je nepravedno što Sernana i Staforda niko neće pamtiti kako se pamte Armstrong i Oldrin, možda je bila nekakva okrutna igra sudbine prići toliko blizu Mesečevom tlu, a potom biti primoran da se okreneš, kao da to nije Mesec!, kao da to nije nešto o čemu si sanjao čitavog svesnog života, a možda je baš tako trebalo; možda je “Apolo 10” morao da utaba put do Meseca, da se žrtvuje za onaj mali Armstrongov korak, onaj korak veliki za čovečanstvo, i zato Tomas Staford, Judžin Sernan i Džon Jang zaslužuju da se pamte i slave.

Guglanje vam može otkriti svašta, stvarno svašta. A guglanje “sletanja na Mesec” moglo bi da vas zaprepasti jednako kao “gde da kupim”, pa Gugl prvo nudi kamagru: prvi rezultati gotovo izvesno će biti teorije zavere — sve uz naslove “Auuu, Ameri, pa kako vas nije sramota! Dokazana prevara sletanja na Mesec”, kapslokom, podrazumeva se — ali i pseudonaučna objašnjenja zašto sletanje na Mesec jeste laž. Ili eventualno zašto ljudi misle da je laž.

Sletanje na Mesec je, po svoj prilici, jednako kontroverzno kao i pitanje je li Zemlja okrugla ili ravna; ne nužno, ali “flat-earther” će uglavnom verovati i da je ta zla Amerika izmislila da je Nil Armstrong kročio na površinu Zemljinog satelita.

Pedeset godina nakon istorijskog “malog koraka” Nila Armstronga i dalje ima onih koji veruju da su Sjedinjene Države lažirale ceo događaj.

Oni koji veruju da je sletanje bilo prevara, tvrde da američki svemirski program šezdesetih nije posedovao tehnologiju neophodnu da uspešno pošalje misiju na Mesec. NASA je, smatraju, lažirala sletanje da bi pokazala Sovjetima ko je glavni u svemirskoj trci (ima čak ta urbana legenda da su inženjeri na zid prostorije kontrole leta projektovali rečenicu “Rusi su s..nje” i dozlaboga se smejali tome), a priče o (ne)autentičnosti počele su da se kote maltene čim se “Apolo 11” vratio kući. Teorija zavere se intenzivirala 1976. godine kada je objavljen samizdat “Nikad nismo bili na Mesecu: Američka prevara vredna trideset milijardi dolara”, potom su svi primetili da na slikama sletanja na nebu nema zvezda (iako su naučnici kulturno objasnili da je svetlost zvezda previše slaba, a Mesečeva površina odbija Sunčevo svetlo i zbog toga deluje izrazito svetlo), da je bilo nemoguće da Baz Oldrin utisne stopala na Mesečevu površinu kad tamo nema dovoljno vlage (iako je Mesečevo tlo pokriveno pahuljastim “regolitom” na kojem je veoma lako ostaviti tragove), a možda je najpopularnija bila teorija da bi pojas radijacije oko Zemlje ubio astronaute. (Najluđa je svakako ona da je Stenli Kjubrik režirao sletanje na Mesec.)

Istina je da su naučnici bili zabrinuti da bi u tzv. Van Alenovom pojasu astronauti mogli da budu izloženi smrtonosnim radioaktivnim dozama, ali je posada “Apola 11” u tom pojasu tokom putovanja provela manje od dva sata, a na mestima gde je radijacija dostizala maksimum svega pet minuta.

Teoretičarima zavere mora se priznati da su makar dosledni; kod njih ne piju vodu ni fotografije koje je napravila sonda LRO 2009. godine na kojima se jasno vide tragovi koji su ostali na zemlji i lunarni modul, pa čak i zastave postavljene tokom šest misija. Nema, doduše, one zastave koju su poboli astronauti misije “Apolo 11”. Baz Oldrin je kazao da ju je oborio potisak motora tokom uzletanja lunarnog modula.

Malo je okej što pet odsto Amerikanaca veruje da je sletanje na Mesec bila obična lakrdija, ako predsednik Donald Tramp misli da je Mesec na Marsu. Šta ima ta NASA da se bavi pokušajima da ponovo pošalje astronaute na Mesec umesto da se usredsredi na “mnogo veće inicijative” kao što je odlazak na Mars. Čiji je Mesec deo, podrazumeva se.

“Za sav novac koji trošimo, NASA ne treba da priča o odlasku na Mesec. To smo uradili pre 50 godina”, napisao je Tramp na Tviteru.

NASA planira da izgradi jednu svemirsku poziciju u lunarnoj orbiti odakle će astronauti moći da se pošalju na površinu Meseca do 2024, što je deo šire inicijative da se Mesec upotrebi kao polazna osnova za eventualne misije na Mars, to je istina. NASA čak planira da do 2028. razvija održivo ljudsko prisustvo na Mesecu. Tako NASA vuče na jednu stranu, Tramp na drugu i odnos svemirske agencije i aktuelne administracije još jedan je od primera koji fino ilustruju rascep između Trampa i one progresivne, ambiciozne Amerike, one koju je vodio i inspirisao Kenedi, one koja je obećavala — i ispunjavala — velike stvari. Razdor između predsednika i institucija, razdor između predsednika i Amerikanaca koji su nekada bili najponosniji ljudi na planeti.

Teleskop “Habl”, program “Orion” i planirane misije, čak i “Blue Origin” i “SpaceX” možda su vesnici novog doba u kojem će biti nevažno što predsednik zemlje koja je prva pobola zastavu na mekano, svetlucavo Mesečevo tlo i ne zna gde je Mesec, možda će pet decenija nostalgije dobiti neki istorijski epilog. Možda će se dogoditi još neki mali korak poput Armstrongovog na koji ćemo svi biti ponosni, makar ne bili Amerikanci.

4 KOMENTARA

  1. Medju vecim lazima u americkoj masineriji lazi,strasno generacije su odrastale u takvim lazima,pogledajmo samo kid nas srebrenica markale scenatisti uvijek isti amerika britanija i ostale podguzne muve….

  2. re: prvi rezultati gotovo izvesno će biti teorije zavere

    FILM NIJE SNIMLJEN DA BI SE KORISTIO PROTIV NEKOG: Da ne bi bilo nesporazuma, nikad nisam tvrdio da postoji bilo kakva zavjera u vezi sa snimkom na kojem se nalazi čuvena rečenica “Ovo je mali korak za čovjeka, ali veliki za čovječanstvo”.

  3. re: mi smo stvarno otišli na Mesec

    Zar zaista sumnjate i da Katastrofa u NY obilazi biblioteke u 3 ujutro?

Comments are closed.