Novela o noći

0
EPA/ALESSANDRO DELLA BELLA

Jednolični ritam klepetanja voza po spojevima šina, na trenutke je prekidao glas, sav obojen bluzom. Proseda figura u kupeu pored toaleta uzvikivala je:

“Vasiona, Ja sam vasiona. Vi ste vaške. Larve!” Nakon toga, pravio je gotovo pravilne pauze od po nekoliko minuta.

Rekao bih da nije mogao da ima više od četrdeset godina, mada je u isto vreme delovao kao odrtaveli starac i kao pubertetlija.

Nisam mogao da ocenim njegove godine, ali sam zaključio da ću, ako ne stavim slušalice, postati rob njegovog životnog refrena.

Okrenut leđima smeru putovanja, iz petnih žila sam se trudio da ga ignorišem. Sabirao sam utiske i pamtio pejzaže koji su kao sa filmske trake ostajali unikati u mojim očima na putu od Beograda prema Baru.

On se obračunavao sa realnošću koje ja nisam bio svestan.

Na hodniku su, nalakćena na prozor, duvanila dva srednjoškolca, pričajući o prošlonedeljnim neredima na Kosovu. Povlačili su glavu ka unutra tek kada bi se voz iz kontra smera potpuno približio ili bi zapretilo neokresano šiblje pored pruge. Saputnik bi tek još jednom dobacio:

“Vasiona. Bio sam tamo. Sve sam video!”

Jedan od klinaca je prokomentarisao: “Ne znam da li si leteo kroz vasionu, ali ako nastaviš, letećeš kroz vrata!”

To se nije ticalo njegovog sveta. Protegao sam se i izašao na hodnik. Pogledao sam onu dvojicu i smotao cigaru. Pušili smo i oćutali dijalog. Jedan od njih dvojice zaličio mi je na mene. Drugi na mog najboljeg prijatelja, desetak godina mlađeg.

“Momci, a da iskulirate sa tim glupim doskočicama?”

“Matori, odjebi!”, oćutao je onaj omanji. Drugi me je psovao pogledom.

Otpuhnuo sam dim i nastavio da ćutim kavgu.

“Vasiona!”, dobacio je i on.

“Dokle putujete?”, probao sam nešto kasnije da prekinem neprijatnost koju sam proživljavao dok me je morbidno odmeravao od temena do peta. Pružio je ruku prema ofucanoj svetlobraon torbi kojoj nije radio rajsferšlus. Iz džepa je izvukao kartu i dodao mi.

Trgnuo sam se, glumeći da se hvatam za pištolj, ali sam posustao.

Beograd – Mojkovac, pisalo je. Vratio sam i u tišini klimnuo glavom. Kao shvatio sam.

Noć se kod Valjeva već ušunjala u vagon, a kondukter je ušao u kupe i upalio svetlo. Još neko vreme sam osluškivao razgovore sa hodnika, a potom pustio Šopenova “Nokturna” i listao nasumično crvenu knjigu izdanja “Reč i misao”.

Mervin – “Vaške”.

Dobio sam je nekada od one zbog koje bežim na jug.

Stihove je pokatkad prekidao saputnikov refren.

“Ne smeta vam ako ostane upaljeno svetlo?”, upitao sam bojažljivo, kao kad u zgradi u kojoj živimo sretnemo nepoznatu osobu, pa mu “Dobar dan!” kažemo više iz straha nego iz pristojnosti.

Odmahnuo je glavom i nastavio svoju simfoniju nemira. Voz je već prošao Užice i klizio prema Zlatiboru kada smo obojica počeli da se nadglasavamo hrkanjem. Puštao sam ga da zada prvi udarac, pa sam se branio za oktavu nižim tonovima iz nazalne duplje.

Pred granicu nas je probudio razgovor mladog konduktera koji je sa kolegom pričao kako mu je otac četiri godine radio na mostu iznad Male Rijeke koji je jedan od najviših železničkih mostova u Evropi.

Zapamtio sam da je visok oko dvesta metara i da je neka mlada devojka otud poletela u bezdan.

Graničar je podviknuo kada je ovaj umesto da pokaže ličnu kartu iznova počeo da doziva vasionu.

“Je l’ putujete zajedno?”, pitao me je.

“Ne, ne, ja idem do Bara, gospodin mislim do Mojkovca.”

Posle opomene da smo larve u eksperimentu, zvezdoznanac je izvadio svoja dokumenta. Čak su ga i pretresli. Ništa čudno, osim kese duvana što je mirisala na suve šljive nisu našli. Na potezu između Bijelog Polja i Mojkovca, zvezdoznanac je izašao iz kupea, dernuo se nekoliko puta, a onda se, kada je voz ušao u stanicu, vratio po torbu i izjurio iz voza.

Posmatrao sam ga kroz sumaglicu još neko vreme, a potom se setio zakona inercije, kada se čelična kompozicija trgnula i gotovo me izbacila iz sedišta.

Sve do Skadarskog jezera sanjao sam lucidne snove u kojima iznova i iznova ustaješ, odlaziš do toaleta, a onda se u pravilnim razmacima budiš sve punije bešike.

A onda je, kod tunela Sozina, voz samo iskliznuo iz šina. Čuo se tup udar i komentar da u prvom vagonu ima povređenih. Našao sam se opružen između sedišta koja su, okrenuta jedno prema drugom, trenutak ranije sanjarila o nekim novim putnicima, a i ja sa njima o novim saputnicima.

“Jeste li dobro?”, upitao je kondukter koji se po nakrivo nasađenom vagonu kretao jedva čujno, tražeći povređene.

“Da, da, sve je u redu”, odgovorio sam sa poda, dok sam pokušavao da rukom dohvatim crni novčanik koji je ispuzao ispod sedišta. Izgledao sam smešno kada sam, kao plivajući, izduživao ruku da što pre zgrabim taj predmet koji nije pripadao meni. Stavio sam ga u džep i izjurio napolje. Uspaničeni putnici, pospani od puta, preplašeni i sa podočnjacima boje nagorelog drveta pušili su i žamorili.

Sklonio sam se od svih i zavirio u novčanik. Svežanj novčanica uvezan gumicom za tegle koja je mirisala na ajvar, imao je sigurno nekoliko stotina evra. Nisam brojao.

U novčaniku je osim para bila još samo jedna stvar koja mi je unela nemir i tih ranojesenjih dana me opet uvukla u zavodničke vode flertova sa nespokojem.

Fotografija devojke tek kročile u dvadesete, plave kao san, sa pogledom koji duboko ulazi u objektiv aparata, proždire fotoćelije i izlazi u neki drugi, neshvatljivi kosmos. Telefonom sam osvetlio fotografiju i nekoliko minuta posmatrao nepojmljivo božansko lice koje kao da nije pripadalo ovom svetu.

Jedna ptica proletela je skoro pored moje glave. Noć mi je mirisala na ugnjile maline posute prah šećerom.

Tamo pored, brkati mašinovođa telefonirao je i obaveštavao putnike da će nas do Bara prebaciti autobusom. Ljudi su odlazili nazad po stvari, a ja sam i dalje posmatrao plavetne oči devojke koju kao da sam odranije poznavao.

Do Bara ni sa kim nisam progovorio.

“Otići ću do policijske stanice i prijaviti novčanik”, sinulo mi je, dok sam razmišljao šta bih radio sa fotografijom.

Osećao sam da je potrebno da je zadržim i krenem u potragu za devojkom. Prebacio sam je u svoj novčanik i iz autobusa pojurio ka policiji. Na prijavnici me je neki mladi činovnik pogledao čudno, a onda me pitao zašto dolazim.

“Došao sam da vratim pare. Našao sam ih u ovom vozu što je skliznuo dole kod Sozine. Bio je sa mnom u kupeu jedan čovek. Mislim da boluje od šizofrenije. Izašao je kod Mojkovca. Pretpostavljam da su njegove.”

Pričao sam stegnuto, anksiozno, kao da mi se zmija motala oko vrata.

“Koliko tu ima novca?”, pitao je policajac. “Moraćemo samo da sačinimo izveštaj”, rekao mi je i dodao da pričekam.

Izašao je i otišao do kabineta u kome sam kasnije morao da usmeno posvedočim o svemu. Nekom starijem policajcu ponovio sam istu priču.

“Koliko tu ima para?”, pitao je i ovaj drugi.

“Ne znam, stvarno, nisam brojao.”

“Je l’ bilo još nešto u novčaniku osim novca?”, bio je znatiželjan mlađi.

“Ne, ne, samo novac”, odgovorio sam stežući rukom džep sa mojim novčanikom u kom se nalazila slika.

“Kažete, izašao u Mojkovcu? Hm, pozvaću graničare da proverim spiskove. Vi pričekajte još malo.”

Sedeo sam u memljivoj kancelariji. Na radnom stolu stajao je jedan od onih trouglastih kalendara bez svrhe, sa godinom koja još samo u sećanjima postoji. Posmatrao sam uglove kancelarije i čekao da mi kažu da mogu da idem. Napolju je zornjača izvodila poslednju tačku performansa, a već se Sunce pelo na tron, braneći zvezdama da izvedu još jedan bis.

Razmišljao sam o zvezdoznancu i njegovim kosmogonijama iz voza.

“Možda bi mogla da mu bude ćerka. Ili žena? Nemoguće da mu je žena. Ipak mu je ćerka”, slagao sam misli, želevši da bar malo smisla dam boravku u toj prostoriji čiji su se zidovi sve više obrušavali na mene.

Gledao sam nebo i tražio nadu. Čuo sam kako iz susedne kancelarije dopire glas jednog od one dvojice. Zbunjeno je objašnjavao graničarima da sam još uvek tu i da sam vratio novčanik čoveka koji je sa mnom putovao.

“Da, opisao mi ga je do detalja”, čuo sam nastavak.

“Slobodni ste, možete da idete”, rekao mi je komandir, dok sam trljajući oči sa malog televizora sricao slova.

“Nestala devojka, skočila sa mosta kod Male Rijeke”

ispod iste onakve slike devojke koju sam nosio u novčaniku.

Preznojio sam se i doslovce izjurio iz kancelarije. Zaustavio me je komandir.

Stavio mi je ruku na rame, taman što sam jednom nogom kročio vani.

“Trebalo bi da se odmorite”, čuo sam maglom ophrvane reči i zajurio ka svežem vazduhu.

Rekao mi je još i to da sam sve vreme bio sam u kupeu.

Piše Nikola Marković