Čitalac portala Lupiga Stefan Svalina poslao je tom sajtu priču o prijateljstvu, nacionalizmu, ratovima i nadi. Njegov tekst prenosimo u celosti.
Neki pišu jer moraju. Jer ih za to plaćaju.
Neki pišu jer su pisci.
Neki pišu da se ne zaboravi.
Neki da se svima svide.
A neki kad im se skupi. I priča se sama složi.
Ka prašina na ekranu.
Pa te vuče da prođeš starom krpom po njoj.
I onda sliku vidiš bolje.
Tako danas nepogrešivo znaš di i kada ti se rodija prezir prema nacionalizmu.
Odvrtiš film, uvik se odvrti film.
Bili smo dica.
Tamo u sumraku 80-ih završit ćeš prvi osnovne u kvartu nebodera istočnog Splita.
U šestom misecu visit ćeš svako večer uz TV Zagreb jer Dražen rastura Grke u Domu sportova.
A publika će skandirat ime danas nepostojeće države.
Iste godine neki barba s demode cvikama će osnovat nešto šta se zove HDZ a svi će pričat o padu nekog zida.
Tebe neće bit briga jer Ivica Osim vodi Plave u Italiju i znaš već tada – to ćeš skupljat.
Onda ćeš gledat neke emisije o SK i republikama, nešto se svađaju neki Milan Kučan, a ti ga ništa ne razumiš šta govori.
Otac će ti reć da Slovenci znaju naš jezik, al da namjerno govore svoj.
Onda će te u školi učit ćirilicu.
Tekst iz čitanke će se zvat Čardak ni na nebu ni na zemlji.
Neće ti ić lako, mučit ćeš se.
Ali tebe neće bit briga jer jutros si dobija 27 kesica „Italije 90“ od matere i izvuka si Zlatka Vujovića.
Onda je Tajči osvojila tek sedmo misto na Euroviziji u Zagrebu, a Hajduk golom Pančeva izgubija finale Kupa, ali tebe nije bilo briga, jer gotova je škola i za pun album ti fali još samo 38 slija.
Onda je Goran izgubija polufinale u Londonu od Beckera, a Ivković obranija penal Maradoni zakurac i ovaj put te bilo briga.
Plaka si.
Onda je na vijestima neko pobaca balvane po cesti tamo di je tvoje selo, samo malo dalje, ali tebe nije bilo briga jer nakon vijesti si čeka košarku iz Argentine di Kuki rastura sve.
Onda se izgradija novi portun u tvojoj zgradi i baš si jutros upozna novog prijatelja.
Iz Varoša je doša.
Ima novi Wilson reket i baš je dobar.
Zove se Dragan.
Onda će u Maksimiru igrat Vatreni svoju prvu utakmicu, ali tamo neće bit ni Bobana ni Šukera.
Još su bili Plavi.
Onda će doć 1991.
Al tebe neće bit briga, jer rat je ono tamo u pustinji na CNN-u.
Onda će po drugim kvartovima vojni kamioni počet odvozit pusti namještaj.
Al tebe neće bit briga jer večeras je na garaži koncert metal banda kojeg vodi Frane iz tvog portuna i baš će bit super.
Ti ćeš mislit da je metal ono nešto lipo ka Wind Of Change.
Onda će doć referendum i pitat će te u ulici za koga ti je ćaća glasa, al tebe neće bit briga jer Kuki još uvik rastura.
Ovaj put u Rimu.
Onda ćeš otić kod babe na selo i čut ljude kako uz komin pričaju o ratu u Sloveniji, ali tebe neće bit briga jer u Tokiju upravo skaču Carl Lewis i Mike Powell.
Onda će počet škola i u 4b više nećeš sidit s malom plavom koja ima sve petice. Mirjana Janjanin je kažu otišla.
Učiteljica je rekla u Knin.
Onda će Jugoplastika pristat bit velika i jaka, a Zoran Sretenović će plakat na odlasku iz Splita.
A ti nećeš reć da te nije briga.
Onda će rat doć i kod nas.
Sidit ćete u učionici i čut najružniju sirenu ikad.
Ostavit ćete sve na stolovima i otić u atomsko od škole.
U njoj će bit smještena crkva.
I don Ivan će počet molitvu da opća opasnost prestane.
Svi ćete bit na nogama i mrmorit molitvu.
Dragan će sidit do tebe i neće mrmorit ništa.
On ne ide na vjeronauk.
Onda ćete birat koji strani jezik učit uz engleski.
Obojica ćete izabrat talijanski, a naš prijatelj Mate iz Hercegovine će reć da on neće jer da su Talijani nama posikli sva stabla na Velebitu da bi izgradili Veneciju.
Vi ćete mu se smijat da je seljak.
Onda će past Vukovar i svaki dan ćete gledat Bucku, Darka i Ivicu na Malaviziji i pivat „o kad bi svi ljudi na svijetu“.
Onda će rat postat ka dobar dan.
I čitat ćete na ekranu koji gradovi imaju opću, a koji samo zračnu opasnost.
I mislit u sebi samo da ne piše Split.
Onda neće bit para i bit će teško.
I učit ćeš bit skroman.
Ali kako?
Ivo s devetog kata kaže da su izašle nove slije.
Kraš Cro Army.
Samo 25 HRD.
Jedan Ruđer.
Onda će u zgradu doć puno izbjeglica.
Bit će vam smišno kako pričaju seljački, ali se nećemo tuć.
Jedan plavi iz Drniša, Fifi smo ga zvali, bit će najbolji u balunu.
Onda će loši momci iz 4a počet zajebavat Dragana.
Vi ćete mislit da ima neki razlog.
Onda će vas na povratku iz škole počet dočekivat stariji sedmaši i osmaši i pitat jesi li ti Srbin.
On će reć da je.
Dobit će trisku.
Pobić ćete u ulicu.
On će plakat ka malo dite.
To ste i bili.
Onda ćete se bojat vraćat po mraku doma iz škole.
Mene nisu dirali, ali nisam zna da i sutra neće.
Onda će to trajat četiri godine.
I rat. I pizdarije.
I sve.
Ko je Horvat, a ko Stojanović.
Onima van naše ulice će to bit važno.
Nama neće.
Onda će to prestat.
I bit ćemo momčići.
Onda će se u zgradi otvorit videoteka Dino.
I svi će pričat o Schindlerovoj listi.
A u Slobodnoj Dalmaciji će izać lista novih naziva ulica u gradu.
I više neće bit ni Ulice žrtava fašizma, a ni škole Đermano Senjanović.
Nije vise bilo ni Dražena.
Onda će doć 1995.
I Dragan će otić na lito kod sestre.
I svi će mislit da …
Ali tebi će doć razglednica iz Londona.
Čuvaš je i danas.
On će se vratit i pričat kako je bilo na Wembleyu.
Bon Jovi će nam tada bit kul.
Onda jedno popodne ćete ić kući iza tjelesnog i prolazit pokraj crkve i Dragan će povirit unutra i povikat „LJUBAV ZA SVE“.
Tada je to piva Sandi Cenov.
A pop će ga vidit i zvat prstom strogo – „dođi vamo vamo dođi…“
I doć će on pognute glave, šta će, a pop će ga zagrlit i reć – „jače malo“.
I svi ćete se smijat.
Onda se nećete vidit 15 godina.
I onda ćete se srist isprid zgrade u ulici.
Baš tamo di i u osmom misecu 1990.
I bit će vam drago.
Nit će on srist Hrvata, nit ćeš ti srist Srbina.
Samo on Stipu, a ti Dragana.
Splitska dica i ništa drugo.
I onda ćeš 2019. čitat na društvenim mrežama, portalima i novinama kako su 24 godine nakon završetka rata Torcidaši na Braču u gluho doba noći pitali sezonske radnike „ko je od vas Srbin“.
Kad ćemo prić na pitanje ko je od vas čovik?
Ne znam.
Pitajte dicu.
Aco
Proziveo sam najlepsih 20 godina u Splitu, kao dete mesanog braka -otac Splicanin majka Beogradjanka. Nikada nisam doziveo ruznu rec, prek pogled, bilo sta, dok nisu dosli "pametni " politicari i "kulturni gradjani" - velike "patrijote". Napravise od velikog malo, podelise sve na svasta, zaboravljajuci da smo samo ljudi, nista vise i nista manje. Samo dobri ili losi. Kada se sretnemo u Australiji, Kanadi ili u nekoj drugoj svestkoj zabiti tada smo zemljaci, Balkanci. Generacija sam '72, drugovi su mi se zvali Domagoj, Ante, Marina, Stefan, Uros, Tomo, Matko ...isli smo po Bacvicama, Zenti, plazama okolo Marjana, visili po "Kadi" i slicnim mestima. A onda se desilo veliko budjenje nasih politicara i svi smo postali stranci jedni drugima. Voleo bih jos jednom prosetati niz skaline okolo Marjana, prolunjat ulicama Dioklecijanove palace, popit kavu na Rivi sresti se sa svojim drugovima iz detinjstva neopterecen podelama i drugim glupostima. Dajte da budemo ponovo LJUDI pre svega, dostojni svog polozaja i tog imena.
Anonimni
👍
Anonimni
Svaka ti cast momak
Danijela
Eh, nateraste mi vrele suze na oci, okupase mi lice, a vec je dovoljno toplo.... I umih se vec jutros... Da, tako je bilo, sve tako, vise- manje... Ipak, svaka cast za tekst.
Hamond
Имам мало више година да би ми неко солио памет констатацијама да је све почело доласком "паметних" политичара. И за време Тита било је порука "идите ви на ваше море", пробушених гума, полемљених ретровизора, изгребаних кола и поломљених антена на возилима,... све се то тада заташкавало, а тога тада у контра смеру није било. Стога не могу да прихватим уопштавање, једнаку поделу кривице и сличне , а поруке типа да "поново будемо људи", препустио бих неком другом, поготово оно "поново".
Jelena
Bravo dobri čoveče! Tužna prica .pretuzna.