Odiseja je za kratko vreme postalo najuspešnije svetsko „otvaranje“ u karijeri Kristofera Nolana.
U prvom razgovoru za magazin Tajm, Nolan nije želeo da govori o završetku filma. Poznat je kao majstor velikih obrta u poslednjem činu i voli da publiku ostavi sa više pitanja nego odgovora. Kaže da nikada ne želi da drugima nameće sopstveno tumačenje. (Da li su Kobova deca u „Početku“ stvarna ili samo plod njegove mašte? O tome odlučuje gledalac.)
Međutim, uz upozorenje na spojlere, Nolan je ipak otkrio ponešto o tome zašto je prilikom adaptacije Homerovog epa odlučio da napravi određene izmene.
On je okrio mnogo o sličnostima između „Odiseje“ i „Openhajmera“, o tome zašto je Odiseju i Penelopi podario srećan kraj koji u Homerovom epu ne dobijaju, kao i o tome kako treba tumačiti misteriozni lik Zendaje. Da li je ona zaista boginja ili samo personifikacija Odisejeve griže savesti? Dotakli smo se i Zevsovog zakona, kao i dubljeg značenja ožiljka na Heleninom licu.
Odisej je čovek koji pati od posttraumatskog stresnog poremećaja i koji, u vašem tumačenju, veruje da je odgovoran za propast jedne civilizacije jer je prekršio moralni kodeks po kojem su živeli stari Grci.
Moj način pripovedanja je da uzmete junaka, kao što smo uradili sa Openhajmerom. On ima brojne mane i složen karakter. Zatim pronađete glumca koji može da povede publiku na putovanje kroz taj lik, da sa njim pravi greške, a da ga pritom ne osuđuje. Tek onda napravite korak unazad i zapitate se: ‘Kako smo dospeli dovde?’
U ovom filmu to radimo kroz Odisejeve ljude. U samom epu prilično se prelazi preko načina na koji članovi njegove posade jedan po jedan ginu, uprkos njegovom vođstvu. Tokom adaptacije pomislite: ‘To je zapravo veoma zanimljivo. Možda bi upravo to trebalo da bude u središtu priče.’ Kakav je njihov odnos prema njemu? Kako doživljavaju njegove odluke i sve ono što ih zbog tih odluka zadesi?
On je čovek koji pravi mnogo grešaka. Njegova najveća greška je Trojanski konj. Tako da već na samom početku naše priče nosi jednu tragičnu manu.
Zendajinog lik zapravo nije Atina, kako je Odisej u početku predstavlja – jer bogovi u ovom svetu ne postoje – već personifikacija njegove griže savesti. Tokom pada Troje vidimo je kao sveštenicu u Atininom hramu, kojoj Grci odsecaju glavu. Za Odiseja ona simbolizuje haos koji je Trojanski konj doneo svetu. Međutim, Tajmov urednik to nije tako protumačio. Nadam se da ćete vi rešiti ovaj spor.
Na to nikako ne mogu da odgovorim, jer sam još tokom rada na Mementu shvatio da nije pošteno prema publici da joj oduzmete mogućnost sopstvenog tumačenja odgovarajući na takva pitanja.
Mogu da kažem samo ovo: bilo mi je važno da bogove prikažemo onako kako su ih ljudi tog vremena možda doživljavali. Oni u prirodi vide tragove bogova. Bogove traže i pronalaze u ljudima oko sebe i u njihovom uticaju.
Odisej govori Telemahu: ‘Ne traži bogove u ljudima. Samo ćeš se razočarati.’ A deo onoga što Odisej govori o božanskom za mene je glas čoveka koji se previše trudi da u nešto ubedi i sebe i druge – čoveka koji pokušava da poriče sopstvene instinkte i postupke.
Iznenađujuće su paralele između Openhajmera i Odiseja – dvojice briljantnih ljudi koji stvaraju sredstvo razorne moći, a zatim se bore sa osećajem krivice zbog posledica svojih dela. Met Dejmon je na pitanje šta je pomislio kada je prvi put pročitao scenario odgovorio: „Delovalo mi je kao Openhajmer.“ Pretpostavljamo da je to bila svesna odluka.
Da. Ako sam film uradio kako treba, on i mene ostavi sa pitanjima. Sa stvarima o kojima želim da nastavim da razmišljam. Openhajmer je u velikoj meri oblikovao moje čitanje priče o Odiseju.
Džon Legvizamo, koji igra Eumeja, kaže na samom početku: ‘To jeste veoma pametno, ali će te upravo ta pamet uvaliti u nevolje.’ I upravo se to iznova dešava.
Tu vidim vezu sa Openhajmerom: samo zato što nešto možeš da uradiš, ne znači da bi trebalo. Te paralele bile su mi sasvim očigledne dok sam razmišljao kako da adaptiram priču.
Film počiva na ideji da je stvaranjem Trojanskog konja Odisej uništio „Zevsov zakon“. To je vaš izraz za drevni grčki koncept ksenije – svetog odnosa između domaćina i gosta – koji savremenoj publici nije lako objasniti. Zašto vam je bilo važno da ga uključite?
Kada naiđete na nešto što je teško objasniti, ponekad je najbolje da se potpuno prepustite tome i učinite ga središtem priče.
Nisam koristio izraz ksenija, jer nisam želeo da publiku zatrpam nepoznatim pojmovima. Ali u suštini, reč je o zlatnom pravilu.
Sve proizlazi iz prirode i geografije. Kada napustite svoj dom, potpuno zavisite od dobrote stranaca. Morate da verujete da će vas, kada posle nedelja ili meseci putovanja stignete na neko mesto, nahraniti i dati vam vode.
Pre tri hiljade godina to je značilo sve. Neprestano ste bili prepušteni milosti nepoznatih ljudi. Zato je ideja da stranac možda zapravo jeste prerušeni bog toliko snažna kao temelj jednog sistema verovanja.
Na više mesta u filmu sugerišete da čovek, kada mu se pruži prilika, postaje zver. Vojnik odseca glavu sveštenici. Nagoveštavate i da je Menelaj namerno unakazio Helenino lice – ili zato što je smatra odgovornom za Trojanski rat ili da bi sprečio da je neko ponovo otme.
Rečenica: ‘Lice koje je pokrenulo hiljadu brodova… ili možda samo pet stotina’, jednostavno mi je pala na pamet dok sam pisao.
Ponekad kao pisac radite potpuno instinktivno.
Imao sam utisak da se u epu zapravo ne razmatra kako izgleda Helenin povratak Menelaju i kako bi taj odnos uopšte mogao da funkcioniše. Kako bi taj brak mogao da bude bilo šta drugo osim krajnje gorak i pun ogorčenosti?“
Dakle, ne verujete u mit prema kojem je Menelaj, kada je ugledao njeno lice, rekao: „Previše je lepa da bih je ubio“?
U tom odnosu dogodilo se toliko toga da mi u ovoj priči imamo samo kratak trenutak da ga prikažemo.
Tražio sam najjednostavniji način da publici prenesem posledice rata i pokažem koliko je čitav svet ostao traumatizovan.
Tu ideju čoveka kao zveri vidimo i u sceni sa Kirkom. Ona kaže da bi je Odisejevi ljudi silovali i ubili – da su svinje. A na kraju filma, kada vidimo pad Troje i ono što su učinili, ispostavlja se da je bila u pravu.
Kirka to veoma jasno kaže u filmu. Obožavam način na koji je Samanta Morton odigrala tu ulogu.
Kada govorimo o adaptaciji, kraj Homerove pesme toliko je sumoran i mizogin da sam morao da izostavim deo tog materijala. Ali nisam želeo da potpuno uklonim ono što govori o muškarcima i načinu na koji vode ratove.
Ipak, Odiseju i Penelopi dali ste srećan kraj koji u Homerovom epu nemaju.
Pa, ipak govorimo o padu jedne civilizacije, tako da film nosi prilično mračan ton.
Završetak govori o ciklusima, a ciklusi mogu da se posmatraju pesimistično – istorija je osuđena da se ponavlja.
Ali u njima postoji i nešto optimistično. Kao što Penelopa kaže: ‘Civilizacija će se ponovo uzdići.’
Postoji preporod. Postoji obnova.
Za mene je bilo važno da na kraju pronađem pravu ravnotežu između pesimizma i optimizma – između mračnog pogleda na ono što je možda dovelo do katastrofe bronzanog doba i vere da će se ono najbolje u ljudima ipak ponovo pojaviti.
Tagovi
